/ Intervjui / Aleksa Gajić: Posao: Pasija
BiF Analize Čitajte B&F online

Aleksa Gajić: Posao: Pasija

This post has already been read 2520 times!

Posle sjajnih stripova “Technotise” i “Bič Božji” jedan od naših najpoznatijih autora, Aleksa Gajić, napravio je animirani dugometražni film za odrasle “Technotise: Edit i ja”. Rođen u Beogradu, crta otkako zna za sebe, a po završetku Likovne akademije šest godina je sarađivao sa francuskom izdavačkom kućom “Soleil”, usput objavljujući ilustracije u domaćim časopisima.

Od 1. aprila 2006. godine radi na svom prvom filmu, koji bi u naše bioskope trebalo da dođe tokom novembra. Opisujući svoj put od autora malog porodičnog stripa kojim je zarađivao za džeparac prodajući ga roditeljima, do scenariste i režisera filma koji donosi futurističku, ali neodoljivo ubedljivu viziju Beograda budućnosti, Aleksa kaže da danas zna da je imao sreće i da je uspeo – spojio je svoju pasiju i svoj posao.

“Technotise: Edit i ja” je akciona SF priča koja se dešava u Beogradu 2074. godine, a u čijem središtu se nalazi Edit, prosečna devojka i student psihologije. Nakon šestog neuspelog pokušaja da položi ispit, odlučuje da ugradi čip koji bi trebalo da joj pomogne da prođe na ispitu. Počinju, međutim, da joj se dešavaju neobične stvari koje joj potpuno menjaju život. Junacima filma glasove su pozajmili mnogi naši poznati glumci i glumice, poput Nebojše Glogovca, Nikole Đurička, Seke Sablić, Borisa Milivojevića, Marije Karan i Sande Knežević (Edit). Muziku za film komponovali su Boris Furduj i Slobodan Štrumberger.

aleksa gajić

B&F: Ti si, čini se, jedini koji o sopstvenom filmu izbegava da govori kao o prvom srpskom animiranom filmu?

Aleksa Gajić: Izbegavam zato što, jednostavno, to nije istina a i sami gledaoci mogu da se sete “Film Noir” iz 2007-me, u američko-srpskoj produkciji. Osim toga, verujem da bilo kom filmu ne može da pomogne pridev poput “prvog nečega”…”Edit i ja” je na srpskom jeziku, finansiran iz domaćih izvora, radnja se odvija u Beogradu i to je dovoljno da bude “naš”. Ovaj film će, međutim, biti prvi u Srbiji koga prati jedna ozbiljna reklamna kampanja namenjena široj publici. To je animirani film za odrasle u punom smislu te reči, i priznajem da sam strašno radoznao da vidim kako će ga publika prihvatiti, s”obzirom na to da se radi o žanru koji je kod nas maltene nepoznat široj publici.

B&F: Svesno se odričeš starog reklamnog trika koji počinje sa “prvi..” i prilike da deca odvuku roditelje u bioskop. Kako planiraš da napuniš sale?

A. Gajić: Da rešimo prvo dilemu sa decom- naša ciljna grupa su gledaoci između 15 i, recimo, 50 godina. Ne bih voleo da se desi nešto čemu sam svojevremeno prisustvovao: animirani film “Princeza Mononoke” bio je reklamiran pozivom: “ deco, dođite u bioskop da zajedno sa princezom Mononoke spasimo Čarobnjaka Šume” a film počinje tako što prošišti strela koja se zabije u oko demona vepra koji se transformiše u hrpu crva koji napadaju šumu. Deca su, ukratko, zanemela u sali. Ja sam se, opet, na sastanku sa glumcima koji pozajmljuju glasove likovima u “Edit i ja” susreo sa pitanjem-” šta sam ja – neki medvedić?”. Ovaj film je jednostavno namenjen starijoj publici, govori o životu beogradskih studenata sa svim što uz taj život ide, ima komercijalan pristup priči, upotrebljen je moderan način pripovedanja i verujem da će ga to izdvojiti od ostalih filmova koje nazivaju autorskim. Ja sam želeo da on bude gledljiv i komunikativan, da proizvede radoznalost, emociju, a da ostane moj u najvećoj mogućoj meri.

B&F: Postoji li kompromis između autorskog i komercijalnog pristupa filmu?

A. Gajić: Vidim to kao 2 krajnosti-autorski pristup često definišu kao beskompromisnost u odnosu na publiku, a komercijalnost kao njegovu potpunu suprotnost. Ja verujem da je to deo odgovora na pitanje šta je umetnost, odnosno da zavisi od umetnikovog odnosa prema sopstvenom delu- ili želiš da se pomučiš kako bi tvoje delo bilo razumljivo i drugima, imalo neku “upotrebnu” vrednost ili ti je dovoljno da uživaš u samom procesu stvaranja bez ikakvog osvrtanja na druge. Nadam se da pripadam prvopomenutima…

B&F: Za tebe film prestavlja ulazak u novi medij, posle 6 godina saradnje sa francuskom izdavačkom kućom „Soleil“. Da li je želja za promenom presudila da strip nakratko zameniš filmom?

A. Gajić: Može se to tako nazvati. Tih 6 godina sa “Soleil-om” je značilo nacrtati 6 celih albuma po 50 strana, odnosno po 1 veliku tablu za svaki dan u godini, značilo je duge dane za crtačkim stolom bez nekog tima oko sebe, maltene bez kontakta sa ljudima. Kada tako radiš, zavisiš od sebe i gazde koji je ljubazan i koji povremeno pozove i pita: “Mister Gažik, are you ‘appy?”, i ja odgovorim da jesam, ali posle nekog vremena prestao sam da se oduševljavam. Jedan od najsvetlijih dana u mom životu bio je kada sam objavio prvu ilustraciju u “Politikinom zabavniku”, zatim kada sam dobio prvu naslovnu stranu pa je konačno došao i prvi objavljeni strip. Kada je izašla prva sveska albuma “Bič božji” za “Soleil”, ja sam sa pariskog aerodroma sa torbama u rukama otrčao do prve knjižare da ga kupim i nije ga bilo, pa sam trčao do druge, treće i kada sam ga konačno imao u rukama, bukvalno se nisam odvajao od njega misleći “evo ga-tu je!!”. To osećanje je polako bledelo sa svakom novom sveskom i na kraju se gotovo izgubilo. Čak su i odlasci na strip festivale, gde crtači imaju priliku da se druže sa kolegama i čitaocima izgubili svoju draž, jer sam shvatio da sam počeo da se raspravljam sa ljubiteljima “Biča božjeg” oko toga zašto žele da im nacrtam glavnu junakinju Flaviju u oklopu i sa isukanim mačem a ne u togi (smeh). Ali se nadam da ću ponovo doživeti ono iskreno oduševljenje na premijeri “Edit i ja”.

B&F: Kako si uspeo da obezbediš sredstva za film?

A. Gajić: Uložio sam sopstveni novac, otprilike u vrednosti jednog malog stana. Okupio sam tim, napravili smo 15-minutni pilot i prijavili smo se na konkurs beogradskog “Filmskog centra Srbije”. Zatim smo našli producente Zorana Cvijanovića i Milka Josifova, koji su se dodatno potrudili da nadležnima na konkursu objasne da je to dugometražni film kome je neophodna veća finansijska podrška, pa je konačno došla najznačajnija suma – od republičkog Ministarstva kulture. Naš jedini “nedržavni” sponzor za sada je Erste banka.

B&F: Da li ste pokušavali da za ulaganje u film zainteresujete i nekoga iz privatnog sektora?

A. Gajić: Iskreno, razmišljao sam o tome. U našoj zemlji filmska industrija je na niskim granama i sve manje je mesta za product placement (pojavljivanje određenog proizvoda ili brenda u filmu). Domaćim sponzorima više se ne isplati pominjanje tokom reklamne kampanje za film u medijima nego je to vise stvar prestiža među konkurencijom jer eto ulažu i u kulturu. Da država ne ulaže u film, ništa se ne bi ni snimalo.

B&F: Čini se da je slična situacija i kod izdavača stripova, osim uloge države.

A. Gajić: Postoji nekoliko snalažljivih privatnih izdavača , tu su “Stripoteka”, “System Comics”, “Beli put” i drugi ali svi više rade iz nekog entuzijazma, da pokriju troškove i budu na nuli nego što uspevaju da zarade na tome. Mnogi se, eto, prisećaju kako je 80-tih bilo dobro za izdavače, kako su svi čitali stripove ali ja ne volim da ulazim u te “bilo jednom” priče. Trenutnu situaciju ne vidim kao neku tragediju-isto je i u filmu, muzici, pozorištu i svi se kako-tako snalaze.

B&F: Umesto u prošlost, ti si rešio da nas odvedeš u budućnost, tačnije u Beograd 2074-te godine.

A. Gajić: Beograd 2074-te je grad u koji je “došla” budućnost ali bez urbanističkog plana. Da, autobusi lebde na ulicama, ali i kasne pa zna da bude gužve, fasade su futurističke ali i oronule …lokaliteti su izmenjeni ali ipak prepoznatljivi pa ne možete našu prestonicu da zamenite za neki drugi grad! Trudio sam se da ovom pravom SF filmu dam dozu uverljivosti zato što mislim da će gledaoci tako moći da “poveruju” i u priču. Sa druge strane, dao sam sebi oduška upravo na tom mehaničkom dizajnu, cevima, mašinama, različitim napravama koje se pojavljuju na ulicama, zgradama, u sobama. Ta ljubav prema tehničkim crtežima traje još od srednje škole. Volim da crtam apstraktne “mašinske” motive, materijalizaciju metala, ja to zovem fascinacijom tehnološkim razvojem. Ali, što se pristupa filmu tiče, shvatio sam da ako se previše ode u futurizam, gubi se veza sa stvarnošću i to je u redu ako si to sam postavio kao cilj ali kada želiš da ispričaš priču, elementi stvarnosti su neophodni. Zato je glavna junakinja obična devojka sa uobičajenim problemima i sa kojom svako može da se poistoveti i da je razume. U isto vreme, nisam odstupio od svojih želja – napravio sam film kakav bih i sam želeo da gledam.

Milica Milovanović

broj 48, oktobar 2008.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close