/ Fokus / Kriza identiteta: Petar Pan u tranziciji
BiF Analize Čitajte B&F online

Kriza identiteta: Petar Pan u tranziciji

Redakcija BIF on 30/11/2008 - 23:40 in Fokus

This post has already been read 4452 times!

Rešavanje krize identiteta, kao sastavnog dela odrastanja, ne može da se odlaže predugo, jer je njen doživljaj veoma bolan, a posledice presudne po čovekovu budućnost. Šta se dešava kada društvene okolnosti i istorijske promene nametnu dodatno čekanje na odrastanje i prihvatanje odgovornosti za sopstveni život?

Kriza identiteta je specifična pojava koja se vezuje za period adolescencije. Jedan od ključnih zadataka pred adolescentom je da odredi ciljeve “kuda treba ići i gde treba stići”. Da bi se odgovorilo na ovo veliko egzistencijalno pitanje potrebno je dovesti u sklad sopstvene karakteristike, stečene ideale i porodične vrednosti sa izborom dostupnih uloga, vrednostima koje se nude u društvu i mogućnostima koje se pružaju za rad. Iz tog razloga je ova kriza tako duboko povezana sa društvenim okolnostima. Adolescent se bori da shvati sebe i svet oko sebe, kao i da ostane u uverenju da su i svet i on sam celoviti, smisleni i dokučivi. Kada taj svet postane polje velikih turbulencija i društvo omane u pružanju adekvatnih vrednosti, mlada osoba ostaje zbunjena i kriza se produbljuje.

kriza identitetaSocijalni uslovi mogu da odlože prelazak mlade osobe u svet odraslih i da produže krizu do 25. ili 30. godine života. Time se dovodi u pitanje samo njeno razrešenje, od koga zavisi budućnost svakog čoveka, pa i čitavih naraštaja. Nezaposlenost, prolongirano studiranje i siromaštvo, faktori su koji predstavljaju prepreke mladim ljudima da se osamostale i odvoje od roditelja.

Raslojavanje mladih
U društvu u tranziciji srećemo se sa mnogim faktorima koji otežavaju ovu razvojnu krizu. Sistem vrednosti koji je važio ranije doživeo je potpuni slom u vreme kada su stasavale generacije današnjih mladih odraslih ljudi. Porodica, kao stub vaspitanja i potpora svakog čoveka, destabilizovana je, i roditelji tadašnjih tinejdžera nisu više bili u stanju da ispune ulogu vodiča u razumevanju sveta i društva. Vrednosti koje su roditelji propagirali nisu izdržale društveni pritisak i sudar sa realnošću. Mladi su bili prisiljeni da sami formiraju sopstveni vrednosni sistem u oklonostima kada su kao životni imperativi propagirani brzo i lako dostizanje bogatstva, atraktivan izgled po svaku cenu i dobra zabava. Pored socijalne krize, koja se ogleda u sunovratu vrednosti, nepoverenju u društvene i državne institucije i generalnom osećaju beznadežnosti, ekonomska kriza je dovela u pitanje i samu egzistenciju. Nezaposlenost, siromaštvo, nesigurnost posla i nemogućnost zasnivanja porodice su realni problemi sa kojima se današnji odrasli mladi ljudi sreću.

Kako se sve ovo odrazilo na identitet mladih? Odrastanje ne samo da nije lako, nego i izgleda da ne donosi ništa lepo i dobro. Osećajući da im je perspektiva posle završetka školovanja vrlo mršava, mnogi mladi “opredelili” su se za status večitih studenata, što potvrđuje i podatak da je prosečna dužina studiranja na Beogradskom univerzitetu oko devet godina. Drugi su se opredelili za neki vid lake zarade, pa tako imamo povećanu stopu kriminala i delinkvencije, a među mladim ženama – pojavu takozvanih “sponzoruša”. Oni koji se nisu “snašli”, okrenuli su se drogama, alkoholu, a sve je veći i procenat mladih koji pokušaju ili uspeju da izvrše samoubistvo.

Deo mladih je, ponesen porivom da svoj identitet podrži stapanjem sa grupom istomišljenika, odabrao politički ili neki drugi vid angažmana. Kao i u drugim sferama, mladi su se i ovde raslojili. Neovisno od toga kojoj političkoj ili društvenoj orijentaciji pripadaju, mnogim današnjim mladima u Srbiji je svojstvena rigidnost u mišljenju i stavovima, isključivost koja osujećuje razumevanje između različitih grupa, a i ekstremizam u ponašanju. Jedna od čestih pojava u narastajućoj društvenoj krizi je razvoj negativnog identiteta, kada osoba nije u stanju da u sebi pomiri pozitivne i negativne tendencije. Najlakši put da se izađe na kraj sa negativnim identitetom je da se loše karakteristike projektuju na druge – roditelje, prijatelje ili neke grupe. Ovakva projekcija može dovesti do opasnog društvenog ponašanja kao što su izražene predrasude, ksenofobija ili diskriminacija protiv raznih grupa.

Zajedništvo u netrpeljivosti

Slika mladih u Srbiji je veoma šarolika. Ima onih koji su ostali zarobljeni u svetu detinjstva. Odbijajući da odrastu i uključe se u svet odraslih, koji je sve samo ne smislen, sede u roditeljskim kućama i u kasnim dvadesetim žive kroz alternativne realnosti. Među najpopularnijim oblicima bega od odgovornosti spadaju reality show-ovi i sajber prostori za druženje (Facebook, MySpace i slično). Poneki “gluvare” po legendarnim klupicama u kraju i ispijaju pivo sa generacijama današnjih srednjoškolaca i okupljaju se na istim mestima gde su još pre deset godina pronašli neki smisao i osećaj zajedništva – KST, Park kod Vuka, klupice kod Studenjaka… Neki drugi pokušavaju da osnaže svoj poljuljani identitet stapanjem sa kolektivnim identitetom – nacionalni identitet, identitet građanina Evrope i slično. Mnogi mladi LDP-a, mladi radikali ili mladi članovi organizacija poput “1389” ili “Obraza”, u potpunom međusobnom nerazumevanju i netrpeljivosti, rade skoro identičnu stvar – grčevito spajaju svoj identitet sa identitom grupe, nacije, političke misli i ideje.

Značajan je i procenat onih koji ne vide drugi smisao do da se dobro zabave. Kafići u “Silikonskoj Dolini”, kao i noćni klubovi gde su lako dostupna psihostimulativna sredstva, sedišta su ovog sloja mladih ljudi. Ima i onih koji vredno rade, studiraju i uče, ne bi li otvorili sebi put “negde drugde”, gde očekuju da će biti više nade, smisla i perspektive.

Na sreću, postoji i određeni procenat onih koji su krizu identiteta savladali i preživeli, u ovim i ovakvim uslovima. To su osobe čije su porodice uspele da ostvare svoj veoma važan zadatak – da amortizuju destabilišuće fakore sredine i društva na svog člana i zaštite ga u sazrevanju. Porodica, koja je doživela težak udar tokom proteklih decenija, poslednja je linija odbrane. Ona je osnovni oslonac društva i pojedinca i zato društvo mora da je neguje, stimuliše i podržava u svim uslovima i da je vrednuje kao vrhovni prioritet.

Lana Vučičević Miladinović, psiholog

broj 48, oktobar 2008.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close