/ Posle 5 / Kafana “?”: Poslednje boemsko utočište
BiF Analize Čitajte B&F online

Kafana “?”: Poslednje boemsko utočište

Redakcija BIF on 10/11/2008 - 19:30 in Posle 5

This post has already been read 4076 times!

Neki od poslednjih beogradskih boema, koji smatraju da ne zaslužuju tu titulu već se zadovoljavaju sa – umetnik, pijandura ili jednostavno stalni gost, poručuju da će braniti kafanu na kojoj stoji znak „?“ do kraja…

utocisteposlednjihboema1

„Ja sam video Adolfove radove u Albertini“, podiže značajno obrve Branislav Makeš, profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u penziji. Njegov prijatelj i kolega sa likovne akademije, Velja Mihajlović, poznati grafičar, odgovara mu da laže i da on u Bečkom muzeju Albertina (koji ima jednu od najvećih umetničkih zbirki na svetu) nije video nijedno Hitlerovo delo. „Video sam ih svojim očima. Oni, pored zbirke koja je dostupna svima, drže nešto i pod ključem. Mogu da ti kažem da su njegovi akvareli pejzaža zaista dobri. Kod nas, od svih silnih umetnika koje imamo, ne bismo nahvatali više od dva ili tri koji rade tako dobre akvarele“, ubeđuje kuma i prisutne Makeš. Raspravu o veličini slikarskih dometa Hitlera i Čerčila ili Titovih umetničkih „bravura“, prekida konobarica jake konstitucije, u uniformi i „borosanama“, koja mora da pokupi pazar, pošto joj se smena završava. Makeš i Mihajlović sa žučne rasprave o Hitlerovim „ranim radovima“ prelaze na razmišljanje da li konobarica čeka da je neko otprati kući. Priča o ženama se raspreda kao dim koji ispunjava celu kafanu i, začudo, nikom ne smeta. Pa ni francuskim diplomatama koji sede u uglu. Niko se ne žali ni na tvrde, male, drvene stolice bez naslona u poslednjem utočištu beogradskih boema, kafani „Znak pitanja“. U žižu javnosti kafana je ušla kad je u listu „Politika“, početkom novembra, izašao oglas o prodaji preduzeća „Varoš kapija“, u čijem sklopu se i nalazi. Tada su Mihajlović, Makeš, i ostali manje-više stalni gosti zaustavili privatizaciju. Peticiju protiv privatizacije potpisalo je više od 2.000 ljudi. Jedan od njih je i nacrtao ono što najviše mori stalne goste kafane. Umesto kuće iz 1823. godine, napravljena je „još starija i lepša“ petospratnica sa izlogom u prizemlju na kom umesto znaka pitanja stoji „Banka“. „Kad sam video oglas, meni je kroz glavu prošlo da će neki privatnik da napravi kockarnicu ili neki kafić umesto kafane. Da unište „Znak“ i naprave nešto bez duše. Štaviše, siguran sam da bi tako završilo jer mi je jedan od zainteresovanih za kupovinu rekao da će to da bude jedno ekskluzivno mesto, a ne birtija! Rakija ima da bude pet puta skuplja, da ne mogu više slikari da se skupljaju ovde“, prepričava reči preduzetnika Mihajlović. On, ljudima koji mogu pomisliti da ova kafana gde žive slikari služi samo za opijanje i da se gosti brinu samo za cenu rakije, poručuje da je „Znak pitanja“ za mnoge umetnike sam život. Mihajlović, koji preko trideset godina predstavlja njen živi inventar, tvrdi da slikari u toj kafani pričaju o umetnosti, razmenjuju iskustva, sklapaju poslove, organizuju izložbe, i da im u njenoj izmaglici najčešće dolazi stvaralačka inspiracija. Počev od studentskog izbegavanja dosadnih predavanja, do penzionerskih dana, „Znak pitanja“ predstavlja život mnogih velikih likovnih umetnika Beograda. Jedno vreme, početkom sedamdesetih, kafana je čak i funkcionisala kao galerija. „Nije u pitanju samo kafana i neka boemština, jednostavno mislim da ovakav spomenik kulture ne sme da bude u privatnim rukama. Ovaj objekat, koji je stariji od Konaka kneginje Ljubice ili Manakove kuće, ne sme da se ostavi na milost i nemilost nekome ko bi mogao da napravi glupost. Ako ništa drugo, da unese aparat za koka-kolu! Ja sam već jedan lično izbacio! Na zidu gde je postavljen stoji napisano da, dok sam ja živ, personal neće uneti taj aparat unutra. Oni se služe njim, ali ne smeju da ga unesu unutra da ne vređa goste, nego im stoji negde u dvorištu“, objašnjava Mihajlović.

Osim u Beogradu, jedno vreme je postojala kafana „?“ i u Torontu, koja je zbog pritužbi „domorodaca“ morala biti zatvorena jer gosti nisu odlazili kući po propisanom fajrontu

Branislav Makeš i Velja Mihajlović

Tvrdnje iz Agencije za privatizaciju i Zavoda za zaštitu spomenika kulture da će stvari i posle privatizacije ostati iste, tj. da novi vlasnik mora da poštuje zahtev da ovaj objekat ostane kafana, Mihajlović ne uzima za ozbiljno. On smatra da je pravo rešenje prebacivanje kafane kao spomenika kulture u svojinu Etnografskog ili Muzeja grada Beograda koji bi ga onda čuvali u sadašnjem obliku i davali pod zakup nekome kao kafanu. „Jedna od najstarijih kuća u gradu i najstarija kafana mora da preživi kao kafana ovog tipa. Bolje i da tavori, da bude potpuno zapuštena, nego da postane neko snobovsko mesto“, doliva vino u čašu Mihajlović. Nakon polusatne digresije u slavu vina, Mihajlović podiže pogled i pokazuje gusle koje stoje obešene na zidu. „To je ovde ostavio vladika Amfilohije. Pored slikara i mnogi sadašnji episkopi, monasi, i popovi su ovde provodili vreme. Njihova škola je bila preko puta, a i oni su kao sav normalan svet često bežali sa časova u kafanu“ objašnjava Mihajlović i dodaje da preko ove kafane sad poznaje skoro sve episkope SPC mlađe od šezdeset godina. Dolazi nova tura pića, a konobarica dodaje Makešu votku uz izvinjenje da nemaju više čaša, pa mora da mu dospe u dosadašnju. „Ma sahraniću vam ovu kafanu bez čaša“, pokušava da napravi ljutitu grimasu Makeš. Konobarica se slatko osmehnu i, uz opasku: „Nemate vi takvu dušu“, doli mu votku. Uz pune čaše, priča o sudbini Znaka pitanja se nastavlja.

Kafana „Znak pitanja“, nalazi se u jednoj od najstarijih kuća u Beogradu koju je 1823. godine sazidao trgovac Naum Ičko i u prizemlju otvorio kafanu. Knez Miloš Obrenović ju je otkupio i 1827. godine, i poklonio ustaničkom vidaru Ećim Tomi, koji mu je jednom prilikom izvidao ranu. Kafana je po njemu nosila ime Ećim-Tomina kafana sve do 1878. godine. Kao najpoznatiji redovan gost kafane pominje se Vuk Stefanović Karadžić. Posle srpsko- turskih ratova 1878. godine, novi gazda kafane postao je Užičanin Bogosav Marjanović koji joj je nadenuo ime „Kod pastira“. Potom je novi vlasnik 1885. godine, postao trgovac Ivan Pavlović. On je kafani promenio ime u „Kod Saborne crkve“. To je izazvalo revolt sveštenika i odmah sutradan na kafani je umesto novog naziva osvanuo znak pitanja. Od tada do današnjeg dana taj naziv je ostao nepromenjen i „?“ se nalazi u svim turističkim vodičima za Beograd.

Kafanski ateljei i boemi

utocisteposlednjihboema2

„Pre desetak godina sam počeo pregovore sa Skupštinom grada da pokušamo da u delu iznad kafane napravimo ateljee poput ateljea u Siteu u Parizu. Da ih grad izdaje pod zakup slikarima iz celog sveta koji bi dolazili ovde na neko vreme, slikali, družili se za našim slikarima i eventualno ostavljali gradu nešto od tog rada“, izlaže jednu od još uvek aktuelnih ideja Mihajlović. „Ja se sa tom idejom apsolutno ne slažem“, buni se Makeš. „Posle Drugog svetskog rata delegacija likovnih umetnika otišla je u skupštinu čiji je tadašnji predsednik bio Moša Pijade, i tražili su da im se daju potkrovlja zgrada u centru grada kako bi napravili ateljee. Moša, iako i sam vrstan slikar, odbija, ali im je sagradio deset novih ateljea na Banovom brdu sa po sto kvadrata, baštama, dobrom visinom i svetlom. Kad su ga iz delegacije zapitali zašto im ne da potkrovlja, on im je odgovorio: ‘Zato što znam vas slikare, vi serete u novine i bacate ih kroz prozor! E nećete meni to pred skupštinom raditi.’ Dotadašnji ateljei nisu imali ništa, a kamoli WC.“ Mihajlović ga gleda i gunđa: „Pa ja nisam ni mislio da to izdamo ovim našim domaćim izdajnicima, nego ljudima iz inostranstva“, objašnjava. Počinje žustra rasprava. „Nas dvojica nismo navikli da budemo za istim stolom. Svi stari posetioci kafane imaju svoj sto pa nema mnogo mešanja i dobacivanja“, objašnjava razloge kobajagi koškanja Mihajlović. On i Makeš sebe nazivaju stalnim gostima. Titula boema se ne stiče lako. „U jednoj enciklopediji, boem znači isto što i Ciganin. U drugoj, „Sveznanju“, stoji da je to student ili umetnik koji nema para“, kaže Makeš. U očima mu se vidi neka tuga. „Najstariji boem kog znam je bio veliki umetnik Tin Ujević. On nije imao para nekad ni da jede. Nije mu trebalo. Nije se ni kupao. Boemu ne treba ništa, jer u duhovnom smislu ima sve. Ujević je u „Moskvi“ pod miškom hvatao buve i plašio konobare i goste kako bi ih rasterao iz kafane. Nije mu trebalo para jer je bio umetnik. A nađite mi sad nekog ko nije hohštapler ili lopov“, oporo pita Makeš. Kad pominje boema kao Ciganina navodi devet selidbi Đure Jakšića sa devetoro dece po Banatu i Bačkoj. I na kraju je posle silnih proterivanja iz vojvođanskih sela završio u Skadarskoj ulici. Na pitanje koliko je žena imao, odgovara Mihajlović: „Bio je častan čovek, a ne kao mi. Nije imao ni jednu ženu“, smeje se i dodaje da Skadarlija više nije ono što je nekad bila. Iako su po gradu postavljeni putokazi sa natpisom „Skadarlija, boemska četvrt“, pravih boema tamo više nema. „To je toliko komercijalizovano da nemam želju ni da odem tamo“, kaže Mihajlović. Pravi boemi, kao što su bili Zuko Džumhur ili Libero Markoni, nisu više živi. Za njih živi sijaset likovnih i književnih dela. Mihajlović misli da bi se za glumce Petra Božovića i Petra Kralja moglo reći da su boemi. „Oni, Prele i Bora Čorba su, po meni, najbliži. Ja nisam poznavao Tina Ujevića, druga Mošu i Đuru Jakšića kao moj kolega, koji, morate priznati, izgleda odlično za svoje godine, budući da ima između sto i dvesta godina“, nastavlja da pecka Mihajlović. Makeš, duboko zagledan u čašu, ne reaguje i nastavlja priču. „Jovan Bijelić, koji je bio pijandura, bio je i, ako se kolega slaže, jedan od naših najvećih slikara. On je čekao svako jutro sedam sati da se otvori „Ruski car“ kako bi popio rakiju i umirio ruku da može da slika. A kad zaradi novac od prodaje slika držao bi pare u džepu i rekao nam: ‘Uzmite deco.’ Uopšte nije brojao pare i često je poklanjao slike. E, sad tog Jovana Bijelića ne možete da kupite ni za kakve pare, jer je to neprocenjiva vrednost. On je bio pravi boem, pravi umetnik. Ili pijanac…“. Makeš vrti čašu u rukama i nabraja imena prijatelja koji su umrli ili su teško bolesni. Njegov prijatelj ga pita da li će da zaplače. Stolom ponovo provejava smeh. Potom pripiti slikari uspevaju da izvuku dve hiljade dinara od jedne prijateljice, naručuju još jednu turu i ozbiljno poručuju: „Izvlačenje para od žena je umetnost“.

Ω

broj 2, decembar 2004.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close