Internet se u srpskom zakonodavstvu pominje tek toliko da se zna da tako nešto postoji, ali se ne detaljiše i time se ostavlja se prostor za široko tumačenje. Kako Zakon o telekomunikacijama navodi, „“usluga Interneta“ je javna telekomunikaciona usluga koja se realizuje primenom Internet tehnologije“.
Dalje kaže da se Agencija za telekomunikacije, između ostalog, bavi i izdavanjem obaveznog odobrenja za „usluge Interneta“ (čl. 38). Potom, Zakon definiše Univerzalni servis kao početnu grupu usluga, koje su ustvari osnovne usluge, a internet je u njima. Na kraju se kaže da ekskluzivitet pružanja usluga ima Telekom Srbija, ali da usluge interneta ulaze u to. Na kraju krajeva, isključiva prava Telekoma Srbije su istekla krajem juna 2005. godine, pa ovo treba zanemariti.
Dakle, internet se u Zakonu o telekomunikacijama pominje svega četiri puta, a od toga dva puta u istoj rečenici. Zakon o javnom informisanju definiše internet kao javno glasilo, što i jeste. Ovde nema ništa sporno, a s obzirom na stanje nivoa razvoja društva, a time i zakonodavstva, možemo biti veoma srećni što se ovaj medij nad medijima uošte i pominje. Upravni odbor Republičke agencije za telekomunikacije na sednici od 6. juna 2006. godine, doneo je „Pravilnik o uslovima za pružanje Internet usluga i sadržaju odobrenja“, a u njemu definisao da je „Internet globalni elektronski komunikacioni sistem međusobno povezanih računarskih mreža i uređaja, namenjen razmeni svih vrsta informacija u skladu sa Internet standardima.“ Sada znamo šta je internet i ko daje dozvole za pružanje usluga, tj. provajding.
Zašto ovoliko navodimo članove i delove zakona, a konkretne zaključke do sada nismo izveli? Razlog leži u tome što je oblast interneta, gledana kroz oči Zakona, suvoparna i nimalo zanimljiva za pojedinca. Pojedinca kao korisnika usluga je lupila po glavi vest da će od sada da „država kontroliše sve vaše aktivnosti na Internetu“, a prašinu je digla odluka RATEL-a, kasnije povučena, o „tehničkim uslovima za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije, vezanim za omogućavanje ovlašćenog nadzora u oblasti telekomunikacija“. Po pomenutom Pravilniku, „imalac odobrenja (nadprovajder provajder, prim. aut.) je dužan da obezbedi poverljivost i bezbednost svojih usluga i zabranjeno mu je da koristi ili pruža informacije trećim licima o sadržaju, činjenicama i uslovima prenosa poruka, izuzev minimuma koji je neophodan za pružanje usluga, kao i u slučaju slanja virusa, uvredljivih poruka i sl.“.
Ovde se radi o tome da u ovom brzom veku, gde se komunikacija odvija brzo i uglavnom putem interneta, logično je da ova oblast ne može ostati divlja, tj. neregulisana i nekontrolisana. Kada Al Kaida preuzima odgovornost za svoje napade, ona to čini uglavnom postavljajući o tome vest ili video materijal na određene sajtove. Možemo pretpostaviti da i njeni članovi i aktivisti komuniciraju na sličan način. Nisu sve terorističke organizacije Al Kaida i za sada nam ne preti opasnost od nje, ali terorizam je široko definisan u Krivičnom Zakonu republike Srbije. Tako, svaka preteća poruka nekom od predstavnika državnih institucija se može podvesti pod ovaj termin. Terorizam je svaki pokušaj izazivanja opšte panike i straha među stanovništvom zarad ostvarivanja određenih, uglavnom političkih, ciljeva. Svedoci smo da se preteća pisma upućuju sudijama, tužiocima, ministrima, predsedniku… Sve su to institucije, nevažno što je trenutno određeni pojedinac na čelu te institucije, državu čini skup tih institucija.
Čemu onda briga pojedinca, tj. „korisnika usluga“, kada smo svi mi pristojni građani, a ne teroristi, dobro ili loše organizovani kriminalci ili serijske ubice? Briga je oko zloupotrebe. Provajderi se bune jer moraju dodatno da ulažu u opremu, pa time i instruraju tobože brigu za privatnost, a ustvari problem je u parama. Zloupotreba se može vršiti i bez ovakve opreme i to je već druga stvar. Verovatno mnogi od vas na svojim kompjuterima imaju razne bot-ove, track-ere, trojance i slično, koji neprestano šalju podatke o vama na nepoznate adrese. Niko se zbog toga ne žali, osim svom administratoru, koji će mu, bez ikakvog uspeha, po ko zna koji put objašnjavati da „ne ide na takve sajtove“ i “ ne koristi te programe“.
Ako smo puni raznih veštačkih špijuna, kako to da smo odjednom zabrinuti zbog ovakve odluke? Vest je verovatno naduvana, što namerno od provajderskog lobija, što od novinara koji su tražili bilo kakvu vest da malo skrenu pažnju sa hapšenja dr Dragana Davida Dabića, maga za impotenciju i noćno mokrenje. Svaka vlast mora da se kontroliše, a tu i leži problem zloupotrebe.
Ako trenutno razmenjujete vaše golišave fotografije sa osobom suprotnog ili istog pola, a mislite da će vam to ugroziti sadašnju ili buduću karijeru, onda nemojte to da radite, ali smo uvereni da će ih se na perfidniji način dokopati tabloidi, ako ikada počnete da ih interesujete. Isto važi i za vaše prepiske i drugu komunikaciju. Ovakvu ili sličnu regulativu imaju sve civilizovane države, a zašto bismo se mi razlikovali, ako već tvrdimo da smo civilizovani, ali to retko pokazujemo.
Ustav, kao car zakona i šah sve regulative u jednoj državi, pa i u Srbiji, kaže da je prepiska u svim vidovima komunikacije nepovrediva, osim uz odluku suda i to određeno vreme, ako to zahteva vođenje krivičnog postupka ili ako je ugrožena bezbednost države. To kaže član 41., a član 42. kaže pride i da je zabranjena svaka zloupotreba podataka o ličnosti i da svako lice ima pravo da bude obavešteno o upotrebi svojih podataka i polaže pravo na sudsku zaštitu.
Prevedeno na jezik laika to znači da niko ne sme da dira vašu prepisku, od goluba pismonoše do interneta, osim ako sud ne izda za to nalog, slično kao i što je nepovredivost vašeg stana zagarantovana, osim ako sud ne izda nalog za pretres, a to je već dobro regulisano u drugim aktima. Zloupotreba je naravno uvek moguća, ali u hijerarhiji pravnih akata ne postoji pitanje šta je starije, to se dobro zna. U ovom slučaju Ustav je kokoška, zakon je pile, a podzakonski akti su jaja.
Naravno, onaj ko želi da se bavi kriminalnim radnjama, a širok je spektar istih, paziće i ubuduće, kao što je i do sada pazio, šta piše, gde piše i kako piše. Ali, nisu sve zle čike magovi za telekomunikacije. Ima i onih koji su apsolutni duduci, a internet im je i dalje pojam. Sve ovo treba više da brine provajdere nego korisnike. Uostalom, većina tih „korisnika usluga“ ima svoje profile na Facebook-u, MySpace-u i sličnim sajtovima, piše po forumima i tako dalje, a sve je to javno. Nekada nismo ni svesni koliko sami o sebi otkrivamo, a hoćemo da se bavimo zaštitom privatnosti. Da li ste se ikada zapitali koliko je vaša lozinka za e-mail sigurna? Da li je to vaše ime, ime vašeg deteta, datum rođenja i slično? Budite uvereni, da svako ko vas malo bolje poznaje ima veće šanse da vam uđe u mailbox od nekog zlog čike sa strane. Na stranu to što tu blisku osobu više zanimate, nego nekog iz Službe. Ako neko dođe do nekog dokaza protiv vas, a to uradi neovlaščeno, na sudu to neće biti uzeto u obzir, a anglosaksonci to nazivaju „plodovima otrovnog drveta“.
Iako je ova odluka RATEL-a naknadno povučena, nešto slično će sigurno biti donešeno. RATEL planira još mnogo toga, ali ostaje da sedimo i čekamo. Do tada mirno spavajte, kao i do sada. Sve poverljivo što radite, a time intrigirate vašu konkurenciju ili imaginarnog zlog čiku, neko već zna, dok vi kažete: „koja mi je beše šifra?“.
Uroš Nedeljković
Broj 47, septembar 2008.