Prema procenama MMF veliki su izgledi da će Afrika 2008. godinu završiti ukupnim rastom BDP od preko 6 odsto! Brojčano, to je blizu kineskog prognoziranog rasta, psihološki – znatno više.
Taj kontinent – za koji je nesuđena potpredsednica SAD, Sara Pejlin, mislila da je država, a svaka zabluda zasniva se na nekoj pogrešno shvaćenoj činjenici – ima 888 miliona stanovnika (Kina i Indija imaju više od toga) i ukupan BDP od 2.200 milijardi tzv. internacionalnih dolara (po čemu je sedam država bogatije od Afrike, a Italija izjednačena sa “Crnim kontinentom”). Prosečan BDP po stanovniku iznosi 2.750 pomenutih dolara i primer je kako taj pokazatelj sakriva stvarno stanje, jer u Malaviju iznosi 596, a u Ekvatorijalnoj Gvineji 16.507 dolara, odnosno 27,7 puta više. Ako se prognoza o rastu BDP ne ostvari, nema sumnje da će se ostvariti prognoza o rastu stanovništva – da će Afrika 2015. godine imati više od milijardu stanovnika. U krizama je natalitet jedna od retkih kategorija koja nezadrživo raste.
Ko propusti kajaće se
Danas je lakše, u najvećim zabitostima Afrike, naići na grupicu kineskih geologa, koji tragaju za mineralima ili vodom, nego susresti neku od opakih zverova karakterističnih za taj kontinent. Kina i Indija već su tiho, ali temeljito ušle u taj kontinent. To je prvi razlog. Drugi je činjenica da je novoizabrani američki predsednik poreklom sa tog kontinenta te će neminovno morati da se upusti u istu igru, ne samo zbog svog porekla, nego i zbog geostrateške ravnoteže, ako ne želi da mu se na pola puta od Azije do Amerike stvori ogromni poligon novonastajućih svetskih ekonomskih i političkih sila. Afrika postaje izazov i sirovinska osnova budućeg svetskog ekonomskog oporavka. Današnje je stanje posledica zablude da se nova vrednost stvara prevashodno u sferi finansijskih operacija, te da realna ekonomija nije važna. Najveći američki investicioni fond Emerging Markets Management investirao je u Afriku 70 miliona dolara na početku decenije i stigao sa investicijama do 1,2 milijarde dolara u 2007. godini. Uprkos dobiti od 30 odsto na uložena sredstva, bilo je to malo i neprivlačno u odnosu na finansijske maheraje. Prema podacima Svetske banke od 1976. do 2006. godine trgovina zapadne hemisfere sa Afrikom pala je za polovinu. Zato je razmena sa azijskim “lokomotivama” rasla nezadrživo. Umesto razvijanja poslova sa Zapada su stizale donacije i to ne male, ali najvećim delom uzaludne po ekonomiju kontinenta. Apsolutno je bio u pravu Milton Fridman, kada je sedamdesetih godina vodio hajku protiv takve pomoći “koja samo pomaže lokalnim diktatorima da se sve više bogate, a da očajno siromašno stanovništvo ne vidi koristi od toga”.
Prelom nije donela ideologija ni altruizam, nego nagli rast cena sirovina na svetskom tržištu i nezadrživa globalizacija, pa je stopa rasta u Africi 2006. godine iznosila 5,4 odsto, u 2007. godini 5,7 e da bi za prošlu godinu bila prognozirana na 6,8 odsto. Za samo tri godine tog trenda stvorene su osnove energičnog ekonomskog razvoja i dakako bande koje su pre svih uvidele mogućnost grabljenja bogatstva. Građanski ratovi u Kongu, Ugandi, kidnapovanja stranih stručnjaka u Nigeriji i masovan piratski talas kraj afričkih obala deo su pokušaja da se rastuće bogatstvo preraspodeli nasilnim putem. Karakterističan je slučaj somalijskih pirata koji su 15. novembra prošle godine zaplenili saudijski supertanker Sirius Star, sa tovarom nafte vrednim 100 miliona dolara. Kada su somalijske verske ličnosti zapretile da će ih prokleti i staviti na listu izopštenih zato što napadaju muslimansku braću, njihov je PR saopštio da oni veoma cene i vole saudijsku muslimansku braću, te da njihov gest nema nikakvu političku pozadinu – “to je samo biznis”! Drugi deo te zgode je što su se na domak afrikanske obale prvi put tada pojavili kineski ratni brodovi i demonstrirali svoje prisustvo ne samo Afrikancima.
Demonstracija vojne moći imala je za cilj da pokaže kako će svako ko dirne u kineske interese i građane biti kažnjen. A ti interesi se prostiru od Nigerije, u kojoj kineska kolonija broji oko 50.000 ljudi; Angole gde čak predsednik vlade priznaje da ne zna koliko Kineza već živi u njegovoj zemlji, pa zatim u Sudanu, Zimbabveu, Republici Kongo, Namibiji, Alžiru… gde Kina investira, gradi, istražuje, švercuje oružje i sve drugo što donosi prihode i omogućava da se infiltrira na kontinent. U najvećoj afričkoj zabiti u planinskom Lesotu, gde sem AIDS-a nema ničeg drugoga, Kina je podigla tekstilne fabrike (delokacija proizvodnje!) i tu proizvodi majice, gaće i sve ostalo kako bi zaobišla kvote koje joj razne zemlje postavljaju. Kineske ambicije, kako ih je izložio premijer Ven Điabao, su da svoje investicije poveća na 1.000 milijardi dolara! Više nego što je Bušova administracija uložila u spasavanje sopstvene ekonomije. Već sada je Kina izbila na treće mesto donatora (političkih) kredita u svetu. Dakako neće se sve sliti odjednom i možda ne i u planiranom periodu od osam godina, zbog krize koja i Kinu pogađa. Međutim, tu negde je i osnova verovanja da će Kina krizu prebroditi lakše.
I još nešto, možda najvažnije, je da se ruši zlurada priča kako Kina sprovodi imperijalizam, po učestaloj tvrdnji, dovevši preko 700.000 svojih građana i tako okupira kontinent. Biće da su tvorci kineskog prodora veštiji, ili možda perfidniji od njihovih kritičara, tek profesor Jan Tejlor sa Univerziteta Stellenbosch iz Južne Afrike podacima dokazuje da u Sijera Leone, Tanzaniji, Zimbabve i donekle u Angoli na kineskim gradilištima i u fabrikama radi između 85 i 95 odsto domaćih radnika. I još da je fantastični ekonomski rast Afrike od 5,7 odsto u 2007. godini postignut “prevashodno zahvaljujući kineskim investicijama”. Hari Brodman, stručnjak Svetske banke, u knjizi “Afrički put svile” konstatuje da: “Kina po prvi put uvodi Afriku u svetsku trgovinu”. Otpora lokalnog stanovništva ima i to pre svega među intelektualcima, koji se u Maliju, na primer, s razlogom bune što je gradnja velike bolnice plaćena koncesijom nemilosrdne seče šuma u Kitu. Časopis “Jeune Afrique” (Mlada Afrika) iskazuje zabrinutost što se u mnogim afričkim zemljama “više čuje mandarin nego svahili”. Briga o jeziku! Dobro je to, samo se tako mogu očuvati osobenosti ljudi i prirode. Uostalom i sama Kina danas plaća ceh za divlji i nesmotreni razvoj.
Azijski meki imperijalizam
Kina je krenula u osvajanje centralnog i južnog dela kontinenta, pre svega u zemlje bogate naftom i drugim sirovinama. U tom području istovremeno gradi industriju za preradu sirovina, infrastrukturu, električne centrale, organizuje i modernu poljoprivrednu proizvodnju. Njen primer među prvima su sledili Indija i Južna Koreja. Ove dve zemlje su se “ustremile” na severni deo kontinenta, na takozvane “Nove tigrove”. Evo ko su i zašto ti “tigrovi”: Libija, stopa rasta BDP 2007. iznosila je 12,29 odsto; Tunis rast 7,47 odsto; Alžir 6,54 odsto; Egipat 5,43 odsto i Maroko 4,7 odsto. Indijski industrijski kolos Tata investira u Maroku gradnju automobilske industrije i veliki informatički centar. Indija ovde želi da dislocira proizvodnju softvera u kojoj je izbila u svetski vrh, nalazeći da su Marokanci podjednako talentovani i inventivni, a pritom još jeftinija radna snaga nego u Indiji. Sem toga Maroko otvara Indiji vrata arapskih zemalja sa beskrajno velikim tržištem. Primerom kompanije Tata, krenula je i indijska Wipro Tehnologies i to po celom Magrebu da osniva svoje informatičke centre. Farmaceutska kompanija Ranbaxy atakuje na nekoliko mesta na afričkoj obali Mediterana, u Tunisu grade veliku industriju veštačkih đubriva.
Biva da kad stampedo krene onda bi svako tele da učestvuje u njemu. U Tunisu je nikla fabrika za izradu auto delova za koreanska vozila. I namera Južne Koreje pokazuje da bi da se locira što bliže evropskom tržištu. No ambicije prevazilaze samo interesovanje za Evropu. Gradnja nove ogromne luke kod Tangera, koja bi za rekordno vreme trebalo da postigne kapacitet od 8,5 miliona kontejnera godišnje otkriva da će tu biti najjači pomorski transportni čvor preko kojega bi trebalo da se premetne jedna trećina svetske trgovine sa Evropom i između Azije i Severne Amerike. Ta luka čije je ime Tanger Med funkcionisaće i kao ogromna slobodna zona sa brojnim fabrikama, čitavim industrijama koje će delove iz Azije, Evrope i Amerike pretvarati u finalne proizvode i slati dalje, a pre svega razvijati afričko tržište, povećati mu apsorpcionu moć, uticati na modernizaciju administracije, na usavršavanje bankarskog sistema, carina… Svetska banka navodi da carinska procedura u Keniji traje 62 a u Burundiju 124 dana. Ubrzanje takvih operacija znači promenu mentaliteta, efikasniji obrazovni sistem, stvaranje nacionalnog tržišta radne snage i uopšte modernizaciju svih tih zemalja. Afrika sama nije bila u stanju i nije imala poriva da to postigne. Međunarodna pomoć, a u nju se tokom pet decenija slilo 625 milijardi dolara donacija, samo ju je uspavljivala. Privatne donacije, pomogle su da se stanje zdravlja stanovništva održava na koliko – toliko podnošljivom nivou i da se obrazovanje pokrene od zaglupljivanja ka učenju. Međutim, talas koji je sada krenuo mogao bi biti i oslonac izlaska iz svetske krize. Bitno je da su najangažovanije zemlje u Africi i same prekoračile provaliju između gladi i prosperiteta pa će znati kako da upute i Afriku ka istom cilju.
Amerika traga za korenima
Martin Luter King je naveo Afroamerikance da prestanu da se stide svog porekla i da poveruju u ravnopravnost rasa. Prilikom posete SSSR-u tadašnji svetski prvak u boksu, Muhamed Ali (Kasijus Klej), bio je primljen kod Brežnjeva koji mu se hvalio kako u Sovjetskom savezu živi 76 nacija. Vispreni Klej je odgovorio kako u njegovoj zemlji žive “samo” četiri rase: bela, crna, crvena i žuta! Još od Malkolma X, crnačkog pobunjenika, koga je italijanski levičar Valter Veltroni okarakterisao kao “običnog levičara evropskog tipa”, a koga je FBI likvidirao kao teroristu, traje potraga Afroamerikanaca za sopstvenim korenima. Nikle su brojne agencije koje se time bave, a konačna mapa genoma omogućila je da se sa velikom preciznošću ustanovi područje i pleme odakle preci potiču. Danas taj postupak analize DNA košta samo 350 dolara, što najveći broj zainteresovanih može sebi da priušti. Tako je, na primer, Opra Vinfri, TV voditeljka i najangažovanija pristalica Obame ustanovila da potiče iz Liberije; političar Endrju Jang iz Sijera Leone; pevač Kvinsi Džons iz Kameruna; neodoljiva glumica Vupi Goldberg iz Gvineje Bisao itd. Izbor Baraka Obame za prvog “crnog” predsednika SAD mora uticati da se u Africi potraži više od izgubljenih predaka – izgubljena strateška pozicija Amerike i perspektiva kontinenta, koji je večno služio samo za eksploataciju.
Amerika ima dugu tradiciju sponzorisanja diktatorskih i kriminalnih režima u Africi, istina ne tako dugo i masovnu kao kolonijalna Evropa. Američka kultura, politika, pa i poslovna sfera u kojima je veliki broj Afroamerikanaca, potencijalno ima mnogo više mogućnosti uticaja nego mentalitetom daleka Kina ili Južna Koreja. No sve je to samo detalj za strateško prisustvo koje opredeljuju ekonomski i vojni interesi. Američke kompanije jesu infiltrirane u eksploataciju nafte u Africi, ali kako se koja od tih zemalja pobuni tako preseca tokove svoje nafte američkim kompanijama. Najčešći naslednik posla postaju kineske kompanije. U Angoli, Sudanu i DR Kongu je, na primer, Kina uspela da u zamenu za gradnju infrastrukture dobije koncesije za eksploataciju nafte. U Angoli je odobrovoljila lokalne političare izgradivši spomen dom prvom predsedniku nezavisne Angole, Agostinju Netu. Za malo para dobijen je jak poen. U Sudanu, na zgražanje čitavog sveta Kina podržava okrutni diktatorski režim kriv za pokolje u Darfuru. Istini za volju Francuska takođe podržava diktatorske režime u Kamerunu i Kongu, holandsko-britanski “Dutch Shell” podržava korumpirani režim u Nigeriji. Ipak se najviše kritika, da ne kažem pljuvanja, svalilo na Kondolizu Rajs kada je zloglasnog diktatora Gabona definisala kao “velikog prijatelja”. Sada to možda postaje prošlost.
Amerika je dobila novog predsednika – “crnog”. Državnika za kojega su ne samo Amerikanci, nego mnogi ljudi širom sveta vezali nade, a po najviše oni sa “crnog kontinenta”. To nosi u sebi potencijal novog napretka, optimizma i pravednijih odnosa u svetu. I da ne zaboravim, nekada su preduzeća Ivan Milutinović, Daka, ITM, Zastava i druga pravila poslove sirom Afrike. Ne naročito grandiozne ali dobre. Vrlo je verovatno da ćemo samo za nekoliko godina početi nekima od njih da gledamo u leđa.
Milutin Mitrović,
broj 52, februar 2009.