Jedan od stereotipa o panku je da je to buntovnička muzika, kratkih i jednostavnih pesama, sa predistorziranim gitarama, čiji tekstovi govore o seksu, anarhiji i nasilju, ili, kako kaže Vikipedija “pevaju o ljubavi i seksu na neromantičan način”. Međutim, pretpostavljamo da svi vi koji se upuštate u čitanje ovog teksta znate da je pank mnogo više od toga. Možda ćete svoje znanje uskoro moći da prenesete, ili čak pokažete deci, ako Beograd dobije Pank muzej.
Često se žalimo na to da su mladi pasivni i društveno neangažovani. Starije generacije nas podsećaju na svoje društveno korisne aktivnosti, počev od onih mnogo starijih sa svojim radnim akcijama, do mlađih koji su bili aktivisti Otpora i izneli svoju borbu do kraja. No, i danas se mladi udružuju u nastojanju da ostvare određene ciljeve, ali nisu dovoljno medijski propraćeni. Tako smo krajem februara preko fejsbuka saznali da u Beogradu postoji Inicijativa za Pank muzej, koji bi se zvao No Future (što je bio prvobitni naziv pesme God save the Queen). U ovaj projekat uključeno je za sada nekoliko mladih ljudi, ali svi koji želite da sačuvate ovu subkulturu od zaborava možete da se javite na punkmuzej@gmail.com. Ideja je, kao što ime kaže, osnivanje punk muzeja u prestonici, da bi se “kombinovanjem muzejske postavke sa klupskim aktivnostima promovisala pank podkultura, kao i probudio aktivistički duh i pojačalo društveno angažovanje mladih”.
Otkopavanje
Ovaj pokret nastao je na osnovu seminarskog rada Aleksandra Pejinovića, studenta Filozofskog fakulteta. U njegovom elaboratu date su osnovne smernice o pank kulturi, ali i predlozi za osnivanje muzeja. Parafrazirajući ovaj rad, podsetićemo vas da se za proboj panka vezuje 1976-ta godina, gde su se na Londonskim ulicama i u američkim klubovima ukrštali razni muzički pravci (uticaji gliter roka, regea, američkog proto panka, poznatijeg po izvođačima poput Igi Popa, Ramonsa, i mnogih drugih muzičkih pravaca). Za odevanje nam ne treba podsećanje, klince sa zihernadlama i martinkama i dalje možete videti određenih večeri ispred SKC-a i KST-a. Kako u elaboratu stoji, ovaj muzej bi predstavljao kreativnu instituciju koja svoje zbirke prikuplja, sređuje, dokumentuje, istražuje, prezentira, oživljava i sl, a oslobođena je od “buržujskih stega i naučnih stereotipa, otvorena za savremeni život, moderne ideje i ličnosti. Punk (muzika, stil, pokret, način života ) pruža mogućnosti za jednu neuobičajenu muzejsku koncepciju, za koju bi najbolje bilo da bude ukombinovana sa klubom (u kome bi se puštala muzika, održavali koncerti, i to ne samo panka nego i drugih muzičkih profila)”.
Za početak, cilj je prikupiti što više ploča, fanzina, postera, starih kaputa i drugih odevnih predmeta, ali i podataka o njima, kako bi se koncipirlaa stalna postavka koja bi mladim naraštajima mogla da približi duh jednog vremena. Jedan od razloga za otvaranje muzeja, osim dokumentovanja ove podkulture, jeste i pokušaj da se u uslovima sve češće kompjuterizacije muzike, pruži prilika ljudima da se vrate korenima gitarske muzike. Na ovaj način, prikazane bi bile lepše i kreativnije strane panka, nasuprot često medijski eksploatisanim nasilnim i tzv “klošarksim” stereotipima. Naravno, ideja je da se javljaju pojedinci koji čuvaju krpice, albume, bedževe i sl, i žele da ih prilože muzeju. No, pitanje je koliko je tih predmeta sačuvano. U tekstu koij je pre nešto više od godinu dana napisao Miloš Vasić, saznajemo kako se srpska policija osamdesetih obračunavala sa pankerima. Naime, autor članka je imao uvid u policijske spise iz 84-te godine pod imenom „Informacija o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu“. Početkom osamdesetih, uoči Titove smrti i konfuzne situacije u državi, beogradska policija uočila je nove trendove ponašanja među omladinom i detaljno ih istražila. Tih turbulentih godina počela su privođenja pankera. Jednom od njih oduzeti su “predmeti od bezbedonosnog interesa”, odnosno 41 komad bedževa pank grupa, više engleskih rok časopisa, tri fanzina „Bez naslova“, nekoliko ličnih pisama i zabeležaka, majica sa kratkim rukavima na kojoj piše „The Clash“ i još neki opasni predmeti. Kako nisu baš najbolje razumeli ovaj pokret, policajci su bili zabrinuti pojavom kukastog krsta u grafičkim rešenjima prezentacije nekih grupa. Verovatno nisu znali da je u to vreme pank bio veoma angažovan u borbi protiv rasizma. No, to nije poenta ove priče, glavno je da oduzimani predmeti nisu vraćani, ali se nadamo da ipak ima ljudi koji su ovo “oružje” uspeli sačuvati.
Ima budućnosti
Koju je poruku država mislila da pank nosi možemo samo da nagađamo, no njihovi postupci podsećaju na onu staru priču da se sve vlasti plaše alternativnih pokreta koji u sebi imaju klicu anarhizma. U razgovoru sa jednim od učesnika ovog projekta, Dobricom Veselinović, saznajemo da: “Ideja Pank muzeja nema otvorenu i lako vidljivu političku poruku, no kako je sam pank angažovana i aktivistička muzika, ja bih pre svega apostrofirao ideju slobode kao jedan od ideala kojem čak i savremeno društvo 21 veka i dalje teži.”
| Prvi beogradski pank sastav zvao se Tetka Ana i vrući čvarci. Kasnije su osamdesete na ovim prostorima obeležili Kud Idijoti, Hladno pivo, Let 3, Termiti, Šarlo Akrobata, Pankrti, Paraf, Pekinška Patka, a kasnije i Psihomodo Pop (često pamćen po nastupima), a od Oi muzike Ritam nereda i Direktori. Devedesetih je, može se reći, pank gurnut u zapećak, ali i tada smo imali Gobline, čije pesme i dan danas mnogi slušaju, a pisma bivšeg frontmena grupe su štivo koje se “guta” na netu. |
Osim povremenih projekcija pank filmova u sklopu akcije pod nazivom Ilegalni punk bioskop, plan ove inicijative je popularizacija pokreta kroz tribine, preformanse, izložbe i pozorišne predstave. Krajem marta će biti organizovana tribina pod nazivom „Punk muzej u Beogradu. Da! Ne. Možda?“, na kojoj će pored muzičara govoriti i profesori, sve u cilju dubljeg i ozbiljnijeg sagledavanja ovog kulturnog pravca. Kako naši čitaoci verovatno nisu u toku sa sadašnjim pank trendovima, a verovatno su bar jedan deo svog života proveli u kožnim jaknama sa zihernadlama, pitali smo sagovornika u kakvom je stanju trenutna pank scena u Srbiji. Odgovor je optimistički, da uprkos konstataciji da je ovaj pravac u stagnaciji postoji nada će osnivanje muzeja imati veći uticaj na angažman mladih na ovom polju. U svakom slučaju, oni tvrde da pank nikad neće umreti ili, ako već hoćete još jedno podsećanje na stare dane: Punk’s not dead!
Marija Dukić,
broj 53, mart 2009.