/ Berluskoni / Berluskoni III: Duboka i mračna identifikacija
BiF Analize Čitajte B&F online

Berluskoni III: Duboka i mračna identifikacija

This post has already been read 5140 times!

Evropski izbori 6. i 7. juna bili su za Italiju od posebnog značaja. Pored biranja poslanika za Evropski parlament u Italiji su bili i delimični administrativni izbori – ono što u Americi  zovu „mid-term“. Birano je 89 lokalnih uprava od kojih je do sada 76 držala levica i  13 Berluskonijeva desnica. Posle nedeljnih izbora levica ima osvojenih 17 mesta, desnica 26, u drugi krug idu preostali sa osetnom prednošću kandidata desnice. Dakle, jasno je da opozicija Berluskoniju gubi na domaćem terenu što je za poentu ovog nastavka o Berluskoniju bitno. Na izborima za Evropski parlament Berluskonijeva PDL dobila je 35,3 a opoziciona PD 26,1 odsto glasova. Kada se pridodaju i oni sitniji politički pretendenti, svejedno Berluskonijeva koalicija ima nesumnjivu većinu. Dve su se nade izjalovile: Berluskonijeva, da će trijumfovati sa preko 45 odsto glasova „i poslati levicu na đubrište istorije“ i levičarska, da će posle svih skandala konačno početi ozbiljno da se ruši mit „Gazde“. Italijani su, uz malo premišljanja, ipak potvrdili Berluskonija i njegovu politiku.

Mediteranski potpuri
U ovom trećem nastavku dugujem čitaocima još neke od informacija koje su  stigle u međuvremenu. Predizborni talas skandala u kojima je italijanski premijer glavna ličnost obogaćen je seobom epicentra kritika na njegov račun iz Britanije u Španiju. Naime, preko medija iz te dve zemlje Italijani su, oni koji su to hteli, mogli  da saznaju o svom premijeru znatno više nego iz sopstvene štampe. Pre svega, španski El Pais im je omogućio da vide skandalozne snimke koje je, dreždeći u zasedi kraj Berluskonijeve vile na Sardiniji, čuvene Villa Certosa, napravio lokalni fotoreporter u nameri da „izoštri i snimi“ sve ono što bi mediji dobro platili, a što dotični „paparazzo“ podvodi pod svoju „borbu za istinu i slobodu štampe“ koju je sam procenio na 1,5 miliona evra – ucene. Retke su čiste osobe koje upadnu u prljave igre. Dakle, na tim slikama, koje je prvi objavio španski El Pais, a zatim su stigle na sve sajtove interneta i stranice svetske štampe, vide se mnoge manje ili više golišave osobe, a  među njima i bivši češki premijer Mirek Topolanek. On je, odnosno njegov portparol, objasnio štampi da na toj slici jeste Topolanek, međutim da mlade dame okolo i to što mu je među nogama nema veze sa njim nego je podla fotomontaža. Kako slika izgleda, malo koji bi se muškarac njegovih godina bunio i demantovao, čak i ako je zaista u pitanju fotomontaža. Topolanek je lično, kao što to čini i njegov domaćin, za sve optužio socijaliste. Saldo je Topolanekova pobeda na izborima za Evropski parlament!

Koliko da zaštiti svoje goste i sebe, dakako, Berluskoni je objavio da će tužiti sudu: 1) El Pais, zbog slika i naslova  koji glasi „Evo fotosa koje Italijani ne mogu da vide“ – dakle, zbog povrede privatnosti. 2) Italijanski dnevnik La Repubblica – zbog tekstova, odnosno hrabrosti da o premijeru objavi sve što zna, počev od pisma Berluskonijeve supruge, koja najavljuje razvod, pa do intervjua sa napuljskom maturantkinjom Noemi – dakle, opet povreda privatnosti. 3) Finacial Times, glasilo poslovnog sveta, što mu ruši ugled u tim krugovima – dakle, zbog povrede privatne poslovnosti. Štaviše, taj najkapitalističkiji dnevnik na svetu postao je za njega „komunistički“, ali ostaje nejasno hoće li ga zaista tužiti ili mu je ocena dovoljna  satisfakcija. Do sada je Berluskoni, sve češće posprdno zvani „Papi“, pretio mnogima sudom, ali bi kasnije, valjda po savetima svojih advokata, uglavnom odustajao, ili upornost platio gubitkom na sudu. Mnogi italijanski sudovi ipak se još drže natpisa koji stoji u svakoj sudskoj sali: „Pravda je jednaka za sve“. Inače, revnosni El Pais je na pretnju tužbom reagovao novim slikama i tekstovima pikantne sadržine. Recimo, preko nijh se saznaje da nije mala Noemi prva tepala Berluskoniju – „Papi“, već da je to nadimak koji mu je još pre nekoliko godina dala brazilska starleta Renata, pa se to odomaćilo kod devojaka koje su se odomaćile u njegovoj blizini.

Vila iz snova
Zemljište na Sardiniji, na kojem će nići skandalima ovenčana Vila Ćertoza (vila kartuzijanskog mira) nekih 120 hektara, što je dva puta veće od teritorije Vatikana, kupljeno je početkom osamdestih za manje od pola miliona (neki čak tvrde za samo 52.000) današnjih evra. Danas knjigovodstveno vredi 151,8 miliona evra – realno, ko zna koliko. Valja imati na umu da samo na Sardiniji Berluskoni ima još 7 vila, tvrdi El Pais. Berluskoni je lično komandovao i nadgledao gradnju i uređenje terena. Najčuveniji arhitekti, dizajneri, stručnjaci za hortikulturu imali su priliku da se pokažu na tom projektu. Od 1993. Vila Ćertoza postaje epicentar „Papilanda“. Tu se na uživanje skuplja umetnički svet, poslovni ljudi, svetski političari i onaj socijalni sloj koji takve prati kao što ribe piloti prate ajkule. Sredinom 2004. godine preduzeti su ogromni dodatni radovi i to bez ikakve građevinske dozvole. Kad je pukla bruka vila je proglašena za objekat „Državna tajna“, a potrebne dozvole napisane su naknadno. Mediji širom sveta pisali su o megalomaniji – napravljena je luka u morskoj pećini sa podzemnim kanalom do tajnih soba, kako bi iz njih moglo direktno da se uđe u podmornicu ili motornu jahtu, zatim atomsko sklonište, ali i antički amfiteatar – još lepši i stariji – za 400 gledalaca… i mnoštvo „velina“ svud okolo. Italijani devojke, čija je uloga da se pojave na sceni samo zbog svoj izgleda, nazivaju „veline“. Termin potiče iz vremena kada su na počecima TV voditeljima devojke donosile najnovije vesti na tankom papiru za kucanje duplikata, koji smo mi zvali pelir a Italijani – velino. Kako su gledaoci obraćali više pažnje na „veline“ nego na sadržaj vesti na velinu, to je taj nadimak ostao za sve mlade ženske čiji je fizički izgled značajan, a uloga beznačajna. Dakle ona već pomenuta Brazilijanka Renata tvrdi da je omer u broju velina prema broju muških gostiju bio uglavnom 4:1 – tako je gospodi izbor bio garantovan.

silvio

Epicentar onog drugog sveta, za javnost, je vila Arkore (Arcore – toponim) kraj Milana. Tu se kroje politika i biznis, bez ograda između to dvoje. Tu politički i poslovni partneri dolaze na podvorenje, da saslušaju zadatke i da presrećni pričaju posle kako ih je „On primio u Arkoru!“ Najčuveniji novinar ulizica, Emilio Fede, ni najmanje se nije stideo da kaže javno kako je „svaki trenutak proveden sa njim božiji dar“. Tu rezidenciju je opevao i nekadašnji levičar Sandro Bondi, kasnije portparol berluskonijeve stranke, naravno kao Olimp sa kojega Kavaljere upravlja zemljom. Za nagradu je postao ministar kulture! Sam je Berluskoni za sebe u šali, ali sa dobrom dozom poznavanja marketinga rekao: „Santo subito!“ – Svetac odmah – ono što se uzvikivalo posle smrti Pape Vojtile. Njegov agitpropovac iz Firence, Gali, odmah je prihvatio i počeo na TV da govori kako se „oseća duh svetosti“. U Arkoru se Berluskoni sreće povremeno sa svojom porodicom, pa je tako, na primer, za Božić, nadletao vilu helikopter ispod kojega je visio ogroman Supermen, ali sa Berluskonijevim likom, zatim je naduvani Supermen otkačen, a helikopter je sleteo da bi iz njega izašao Tatica (Papi) i pao u zagrljaj srećne i opskrbljene porodice.

Sindrom kineske žabe
Ja bih o ovoj temi mogao u nedogled, međutim, red je da privodim kraju. Vratiću se samo još jednom na El Pais, u tom listu je portugalski nobelovac Hoze (Jose) Saramago napisao kratak i ubistven tekst sa dvoseklim naslovom: „La cosa Berlusconi“. Tu ono „cosa“ znači stvar, ali i osoba kojoj je bolje ne pominjati ime, a još asocira i na Cosa Nostra (Koza nostra – ogranak mafije). Konfllikt između Nobelovca moraliste i amoralnog populiste traje već poduže – taman toliko da je ugledna italijanska izdavačka kuća Einaudi, konačno morala da turi glavu u pesak i odbije štampanje najnovije Saramagove knjige. Naime, zaštitni znak izdavačke kuće je ptica trkačica – noj, oko kojega je traka na kojoj piše „Jedini noj koji nikada nije zavukao glavu u pesak“. Znaju oni da Berluskoni ne prašta (nedavno je oterao svog najboljeg TV voditelja zato što je – izbornim pravilima nateran – u emisiju doveo najljućeg Berluskonijevog oponenta i pustio ga da priča). Vrlo je verovatno da izvestan deo akcija Einaudija drži Berluskoni anonimno ili preko „pozajmljivača imena“ (prestanome – na italijanskom).

Ovako Saramago piše: „Ta stvar, opasno nalik na ljudsko biće, koja organizuje orgije i komanduje u jednoj zemlji koja se zove Italija… ta stvar, ta bolest, taj virus preti da bude uzrok moralne smrti Verdijeve domovine… ne samo da ne poštuje zakone, nego još gore, fabrikuje ih da bi štitio svoje interese javne i privatne, političara, preduzetnika i pratioca maloletnica… (i  završava)… taj premijer je dva puta (tri puta – primedba M.M.) biran da posluži kao model i rušilac vrednosti slobode i dostojanstva koje prožimaju muziku Verdija i politiku Garibaldija, koji su u 19. veku bili duhovni vodiči Evrope i evropejstva. To je ono što Berluskoni, ta stvar, želi da baci u kontejner za smeće istorije. To je kraj, ako ga dozvole Italijani“. Poslednja rečenica u originalu glasi: „¿Lo acabarán los italianos?“ Slutim da prevod nije dobar, pa bih bio zahvalan onome ko zna više da prevede kako treba.

Saramago nije plitak spletkar ili nadobudni hrišćanski moralista. Videli smo u ranijim nastavcima kako je katolička crkva lepo podelila uloge, pa je svako u pravu. Saramago je oštar, možda preoštar, ili možda samo beskopromisni vizionar. Nađe se i u italijanskoj štampi ponešto, najviše od toga u respektabilnoj La Repubblica koja piše: „Zna se, makar iz priča, sve o Berluskoniju, ali je on uspeo da na to privikne Italijane… berluskonizam se primiče mučnom zaključku da je političko glasanje počelo da biva nabijeno profanom religioznošću, odnosno svakodnevicom obožavanja. Kultom sa dna, materijalnim misticizmom, koji sa jednim delom zemlje uspostavlja duboku i mračnu identifikaciju.

Ostaje još da objasnim ono sa kineskom žabom. Rikardo Ili, (dinastija kafe) izuzetan preduzetnik i političar, kojega sam više puta citirao u mojim člancima objavio je 2004. godine knjigu o sebi i Italiji sa naslovom „Kineska žaba“. U njoj objašnjava, za mene je to tada bila novost, da su još u drevnoj Kini otkrili da kad žabu stavite u posudu sa vrelom vodom ona se koprca i svim silama pokušava da iskoči napolje. Ako je stavite u posudu sa vodom normalne temperature pa polako zagrevate sve više, žaba će crći skuvana, ali se neće odupirati. Alegorija je u tome što je Berluskonijeva vlada za spasavanje od krize uložila 2,8 milijardi evra, odnosno samo 0,2 odsto svog bruto domaćeg proizvoda, najmanje od svih razvijenih zemalja. Prema podacima OECD dohodak italijanske četvoročlane porodice u kojoj dve osobe rade iznosi 39.072 evra godišnje kupovne moći što je 22. mesto u industrijskom svetu, a po bruto platama je na 23. mestu. Prosek EU od 15 članica je 51.662 evra. Pre dve i po decenije bila je Italija u samom vrhu. Guverner nacionalne banke opomenuo je javnost da milion i 600 hiljada otpuštenih, pretežno mladih ljudi, ne prima baš nikakvu socijalnu pomoć, a onima koji je primaju uglavnom nije dovoljna za golo preživljavanje. Berluskoni je odmah izjavio da to nije istina… Istina je samo ono što on kaže – U Italiji se živi dobro, čak bolje nego drugde, kriza u njegovoj zemlji ne postoji…  Ne znam da li mu veruju, ali ga glasaju to je vidljivo.  Prošlonedeljni izbori bili su prilika da Italija počne da se koprca, ali je privikavanje odnelo prevagu.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close