U Srbiji nema jasne definicije i kriterijuma ko se smatra siromašnim. Uopšteno, to su ljudi koji žive u nemaštini, oni koji gladuju, koji su bolesni a nemaju novca za lečenje ili uslove da se obrazuju.
Kada govorimo o siromaštvu moramo da imamo u vidu promene koje su se dogodile u savremenom društvu razvojem novih tehnologije i nauke, i dostignuti nivo civilizacije. U 19. a delom i 20. veku u političkoj ekonomiji i pregovorima poslodavaca i sindikata dominirao je pojam egzistencijalni minimum (minimalna materijalna dobra potrebna da radnik preživi). Kriterijumi za određivanje siromaštva su podignuti. Savremena civilizacija postavila je drugačiji standard – civilizacijski minimum, kaže za BIF dr Darko Marinković, profesor Megatrend Univerziteta.
D.Marinković: Čovek ima pravo na pristojan stan, hranu i odeću, kvalitetan godišnji odmor, da kupi knjigu i novinu. Ako ima platu 200 evra i ne može da prehrani porodicu, naravno da neće kupiti knjigu. Pogledajte samo listu proizvoda koja je ušla u potrošačku korpu na osnovu koje je izračunata minimalna zarada. Unapred nam se kaže da nemamo pravo na ono što su civilizacijske tekovine. Ne može se priča o siromaštvu svesti samo na minimalne i prosečne zarade. Siromaštvo je način života, ukupni životni i radni uslovi. Danas su ljudi prinuđeni da rade 12 i 14 sati dnevno da bi preživeli. Prvi maj je bio prilika da obnovimo gradivo o borbi protiv siromaštva. Ceo 19. vek a delimično i 20. je prošao u borbi za pravo na tzv. tri osmice – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati spavanja. Na početku 21. veka, daleko smo od toga.
B&F: Šta je ključno za siromaštvo?
D. Marinković: Jedna od najopasnijih stvari je prenošenje, nasleđivanje siromaštva. Nedavno sam čuo rudara kako ponosno kaže da je šesta generacija rudara u porodici. Da li to znači – sine, kad napuniš 18 godina tata te uhvati za ruku i odvede u rudnik? Uzmeš kramp i lopatu i provedeš ceo život u jami. U porodici nije bilo inženjera ili profesora i to je ključ priče o siromaštvu. Siromaštvo nije zla sudbina ili elementarna nepogoda, već posledica neodgovorne i nekompetentne društvene politike. Razvijena društva su to shvatila pre mnogo decenija. U Švedskoj su pre 150 godina shvatili da iz siromaštva mogu da izađu samo ulaganjem u nauku i obrazovanje koje mora da bude dostupno svima pod ravnopravnim uslovima. Tada je uspostavljena strategija usmerenja društva ka trajnom boljitku i podizanju kvaliteta i dostojanstva ljudskog života. I rezultat je vidljiv. To znači da se u zemljama koje su siromašne ne vodi odgovarajuća politika.
B&F: Ili još gore, da se vodi politika održavanja siromaštva?
D. Marinković: Da. Siromaštvo je brat blizanac korupcije i organizovanog kriminala. I diskriminacije jer se sprečava razvoj kvalitetnog ljudskog potencijala samo zato što je neko rođen u siromašnoj porodici. Pored tradicionalno siromašnih građana, danas ranjivu društvenu grupu čine i zaposleni jer je većina siromašna. Različiti su samo stepeni siromaštva. Znači, oni su žrtve diskriminacije, eksploatacije i nekompetentne vlasti. Siromaštvo je uvek slika neuspešne vlasti. Politički lideri i poslodavci koriste svetsku ekonomsku krizu kao izgovor. Bilo bi dobro da nas muče problemi koje imaju razvijena društva. Mi imamo probleme predgrađanskog i predtranzicijskog društva. Siromaštvo se generiše iz nestručnosti, nekompetentnosti, iz dominacije politike nad našim životima, korupcije i organizovanog kriminala.
B&F: Analitičari socijalnih tenzija su podeljeni u proceni verovatnoće da može da se dogodi masovniji socijalni bunt.
D. Marinković: Kad je nezaposlenost tako masovna, kad zaposleni strahuju od gubitka posla, kad ljudi ujutru ustaju s brigom šta će deca tog dana da jedu, naravno, može doći do spontanih protesta. Svakog dana imamo 50 do 60 tih sukoba niskog intenziteta. Danas protestuju radnici ispred neke opštine, sutra dođu pred Vladu, prekosutra blokiraju autoput… Vlast bi morala da shvati da se pale crvene lampice na kontrolnoj tabli da nešto u društvu nije u redu i da odgovornije i efikasnije reaguje. Mi već imamo u društvu latino-američku podelu na 92-93 odsto manje ili više siromašnih građana i oko 7-8 odsto izrazito bogatih.
B&F: Statistika to ne pokazuje.
D. Marinković: Naravno, ali ne treba ni verovati previše zvaničnoj statistici. Vlast, ne samo naša, nastoji da stvari u društvu prikaže boljim nego što jesu. Ali ako pogledamo sa stanovišta civilizacijskih vrednosti, videćemo da je devedeset odsto ljudi samo više ili manje siromašno.
B&F: Govorite o civilizacijskom nivou a mnogi nemaju ni za ono što je egzistencijalni minimum.
D. Marinković: Iluzorno je pričati o civilizacijskom nivou ako nema egzistencijalnog. Mi smo tek na prvoj stepenici borbe za elementarni egzistencijalni nivo. Ponavljam, siromaštvo nije sudbina koja nas je zadesila pa treba da pognemo glave i ćutimo. Ali siromaštvo i ropstvo idu zajedno. Stvaramo podanika umesto slobodnog građanina. U bivšoj SFRJ najviše štrajkova bilo je u Sloveniji, ekonomski najrazvijenijoj republici. Tamo gde je visok standard kad nekome uzmeš 100 dinara on te grabi za ruku i kaže – ne diraj, to sam ja zaradio. Tamo gde su niske plate i ljudi siromašni vlada strah – uzeo mi je 100 dinara, neće valjda više. Siromaštvo u kome danas živi većina građana je slika političkog i etičkog stanja društva. Strah od gubitka radnog mesta negde jeste raealan ali se često i namerno proizvodi i njime se manipuliše. Prave se spiskovi, pronose glasine da će ljudi ostati bez posla. Poruka je – ćuti, jer zna se ko prvi dobija otkaz. Oni koji imaju hrabrosti da otvoreno kažu šta misle. Kad nešto krene loše poslodavac ne isplati plate ili ne uplati doprinose. Potpredsednik Vlade pre nekoliko dana priča koliko duguju firme za doprinose. Pa vi u Vladi primate plate da se takve stvari ne dešavaju.
B&F: Neko poslodavcu mora da odobri da ne plati doprinose i poreze.
D. Marinković: To je priča o sistemskoj korupciji čiji je temelj uvek u državi. Ima veze sa finansiranjem političkih stranaka. Zašto bih ja kao ministar odobrio da baš to preduzeće ne plati doprinose? Zato što je mojoj stranci ili meni lično stavilo pare u džep. A to je naš novac i zato smo mi siromašni. Svaki čas mi neko zavuče ruku u džep i izvuče pare za finansiranje svojih ili prohteva stranke, ovoga ili onoga. Meni ostaje sve manje para i konačan zbir je da sam siromašan a privilegovana manjina sve bogatija. Na jednoj strani se povećava bogatstvo privilegovane manjine a na drugoj siromaštvo. Ono ima opasnu tendenciju da se povećava i održava na dugi rok. Kad se siromaštvo uspostavi na jednom nivou, traje sve dok ne dođe do velikih društvenih lomova koji sruše strukturu i sistem odnosa koji su pogodovali održavanju takvog stanja u društvu.
Gordana Milojković
broj 55, maj 2009.