Omiljena odmarališta dobrostojećeg sveta u 19. veku bile su banje. Beograđani su odlazili u banje da se leče „mahom od prozeba po neugodnim stanovima i dućanima sa plehanim furunama i mangalima“, beleži štampa. Putovalo se konjskim zapregama. Put od Beograda do Sokobanje trajao je tri do četiri dana i koštao pet dukata. Ostajalo se obično po mesec dana na „oporavku“. Provod je bio skroman: šetnja, odmor u hladovini i ispijanje lekovite vode.
Razvoj i procvat Sokobanje u Kneževini Srbiji počinje tridesetih godina 19. veka. Po oslobađanju od Turaka knez Miloš je naredio da se „opravi amam, da se podignu špitalj i konak za njega“. Knez je postavio i prvog banjskog lekara Leopolda Erliha a banjske vode poslao u Beč na analizu. Meštani su lekara Erliha nazvali Đoka Pokrštenjak. U kancelariji Kneza napisan je 21. juna 1837. godine prvi uput za izvesnog zastavnika Lazarevića „koji se šalje u Banju radi upotrebe tople vode a ima ga primiti doktor Đoka i da mu upute za lečenje“.
Pored Sokobanje, popularne su bile i Ribarska, Brestovačka, Aranđelovačka i Vrnjačka banja. Žigmund Herger, upravnik saksonskih rudnika u Frajburgu, koga je knez Miloš angažovao da ispita prirodna bogatstva Srbije, daje visoku ocenu kvalitetu vrnjačkih mineralnih voda. Josif Pančić savetuje načelniku Kruševačkog okruga Pavlu Mutavdžiću da se „od otoka crne džigerice najvišeg stepena“ leči vrnjačkom vodom. Ostalo je zabeleženo da se Mutavdžić posle mesec dana ispijanja ove mineralne vode – izlečio.
Letovališta gospoštine i siromaha
U Vrnjačkoj banji su 1869. godine posetioci stanovali u planinskim kolibama i iz seljačkih vrgova pili lekovitu vodu koja je izbijala iz zemlje i razlivala se po livadama. Tridesetih godina prošlog veka srpske banje su letovališta „gospoštine i siromaha“. Vrnjačka Banja je imala tri bazena, dva topla i jedan polutopao („za nervoznije bolesnike“) i osam kada. U vreme sezone u bazenima se dnevno kupalo 2.000 ljudi, po ceni od 5 do 15 dinara po osobi. Štampa piše da su „u časovima najudobnijim za kupanje“ i cene najviše. „Rano izjutra i kasno u veče kupaju se seljaci i sirotinja po najnižoj ceni. Kako su ovi najbrojniji, to se u basene pušta više nego što je propisano. U basen za 45 ljudi, pusti se i svih 80. To svakako nije udobno ali zar bi bolje bilo ograničiti broj i uskratiti siromašnijima lečenje?“ Štampa beleži i da je Uprava fondova odobrila Vrnjcima zajam od 20 miliona dinara „od koje sume bi tri četvrtine bile utrošene na izgradnju keja i regulisanje Vrnjačke reke, a pet miliona na podizanje jednog modernog kupatila snadevenog prostranim basenima i udobnim kadama“.
O Vrnjcima se starala država zbog izuzetnog značaja lekovitih izvora. Politika piše krajem juna 1928. godine da „ne znači da se to staranje do sada ispoljilo u bogzna kakvom vidljivom obliku. Iscelište ispod Goča po izgledu svome, po udobnosti koje pruža i bolesnima i zdravima, plod je skoro isključivo privatne inicijative, napora pojedinaca, uloženog truda i novca samih građana“. Vrnjci su bili jedina banja u Srbiji u državnim rukama. Ostale su bile ili u privatnoj eksploataciji ili predate oblasnim samoupravama. „One prve cvetaju. Za druge se još ništa ne može reći, jer su samouprave, takve kakve su skorašnja tekovina“, piše Politika.
Tih tridestih godina prošlog veka, za vreme velike svetske ekonomske krize, smanjio se broj stranih turista i opao turistički promet u tadašnjoj Jugoslaviji. „U vezi s tim predlagali smo, da se sprovede reforma kod naše turističke propagande na taj način, što bi interesenti pristupili kolektivnoj reklami i sa smanjenim izdatcima postigli pozitivnije rezultate, dok bi naši oficijelni biroi na strani mogli da se postave na novu osnovu“, piše tadašnja štampa. Bilo je i predloga da se u turizmu kreira i zimska sezona. „Otvaranje zimske sezone bi imalo dvojaku korist: A) Postigla bi se pravilnija raspodela u turističkom prometu i smanjila ona silna navala turista za vreme leta, što ima često za rezultat nemogućnost, da se posetiocima uvek pruži potreban konfor i potrebna susretljivost. B) Kreiranjem zimske sezone naš bi turizam dobio jedan novi polet. Pre svega, moramo imati na umu da ima jedan lep broj domaćih ljudi koji odlaze na zimovanje u inostranstvo bilo u primorska bilo u brdska mesta. Kreiranjem zimske sezone bi se ljudi mogli u velikoj meri zadržati kod kuće“.
Da se spreči
U kreiranju zimske sezone se nije mnogo odmaklo, oni koji su imali para nisu se odazvali patrotiskim pozivima da letuju u zemlji a i stranih turista je bilo sve manje. Smanjena poseta stranaca očekivala se i u turističkoj sezoni 1933. godine. Milivoje M. Savić, načelnik Ministarstva Trgovine i Industrije u penziji, to pripisuje ekonomskoj krizi i smetnji za dobijanje pasoša i deviza za letovanje koje su preduzele Nemačka, Austrija i druge zemlje. Savić u knjizi „Šta da se radi u ovo ekonomski teško doba?“ predlaže da država preduzme mere kako bi se sprečio odliv deviza iz zemlje. „Potrebno je nešto preduzeti da se spreči za ovu godinu; idenje u Svetu Zemlju, bilo za Hrišćane bilo za Muslimane; ili da se spreči idenje u šetnju ili na poklonjnje Sv.Ocu Papi; da se spreči idenje u šetnju ili lečenje u Beč, Pariz, Nicu, Ostendu, Monaku, Norvešku, strane banje (imamo za sve potrebe banje), ili ma gde bilo da treba ići i nositi devize i iste trošiti; da se spreči organizovanje izleta koje priređuje „PUTNIK“ po stranim zemljama; da se spreči idenje na premijere i na kupovanje robe u B. i Pešti, kao što čine Vojvođani; da se onemogući letovanje na Semeringu u Koruškoj ili zimovanje na Rivijeri, da se spreči idenje radi kupovanja odela, rublja i nakita u Beč i Pariz, kako to čine Zagrepčanke i Beograđanke, da se spreči idenje u strane banje onima čije bolesti leči naša slavna banja VRNJCI (jer je bolja za bolesti creva i za bolesti srca od nemačkih i francuskih banja) isto kao i Rogaška Slatina, Vrućica (srčane bolesti), Niška Banja i druge. Da se spreči idenje gospode i gospođa da se provedu u zemlje, gde ih moral ne obavezuje, kao u B. Pešti, Beču i Parizu. Kao sredstvo da se ovo izvede bilo bi nedavanje pasoša ili davanje sa velikom taksom do 10.000 dinara kao i nedavanjem deviza. U zemlji zarađenu ili nasleđenu paru, u zemlji i potrošiti“.
Jugoslavija je već naredne, 1934. godine, produžila turističku konvenciju sa Čehoslovačkom. To je bilo značajno za turizam jer od dvesta hiljada stranaca koji su te godine letovali u Jugoslaviji, Čeha je bilo šezdeset pet hiljada. Ovde su letovali i Austrijanci, Nemci i Mađari. Beograd je bio u to vreme oblepljen plakatama koje pozivaju na kockanje u Monte Karlu.
Prvih godina posle Drugog svetskog rata nije se mnogo letovalo niti se o tome pisalo. Ipak, 10. avgusta 1947. godine novine objavljuju da je „ovogodišnja turistička sezona po broju posetilaca nadmašila i najjaču godinu pre rata“.
Gordana Milojković
broj 56, jun 2009.