Uoči medijske prašine koju je digla Strategija za nacionalnu bezbednost, ali i situacija koju sam opisala u prethodnom komentaru, rasprave se vode danima. Svi su mnogo pametni i stručni, ministar odbrane i dalje izjavljuje „da je jednostrano i protivpravno proglašena nezavisnost Kosova i Metohije osnovna pretnja bezbednosti sa kojom se Srbija suočava”, sajtu Skupštine ne možete pristupiti – ima neki bag, hapse se vođe navijača ali ne zbog svog “profesionalnog” rada već zbog držanja oružja itd. U skupštinskoj raspravi o Strategiji bezbednosti, opozicija se uglavnom protivi odredbama koje se odnose na saradanju Srbije sa međunarodnim organizacijama, izgleda da je to trenutno gorući problem.
Baš u takvoj situaciji, UENS (Udruženje evropskih novinara Srbije) je organizovao seminar za novinare na temu izveštavanja o obaveštajno – bezbednosnom sektoru. Naime, cilj bezbednosnih i obaveštajnih službi je da se demistifikuju i približe običnom svetu. Pošto smo odslušali predstavljanje VBA, VOA i BIA, član Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije, Marko Đurišić, rezignirano nam je objasnio da Odbor radi manje efikasno nego što je predviđeno, zbog činjenice da se teško obezbeđuje kvorum, jer je 8 članova iz opozicije a ostalih 9 iz partija koje su na vlasti, dok predsednik Odbora, pokupljen iz radikalske klupe, gos’n Todorović, nema toliko vremena da se bavi bezbednošću. Pretpostavljam da se većina vas pita čemu uopšte služi taj odbor?
Kao prvo, valja znati da u demokratskim društvima mora da postoji civilna kontrola nad instrumentima za sprovođenje “monopola nad nasiljem”. Da nije tako, ja sad ne bih pisala ovaj tekst već bih robijala na nekom golom kontinentalnom predelu (pošto smo usled vojnih i političkih akcija ostali bez izlaza na more i otoke, za koje ne tvrdimo ni da je bilo naše). Civilnu kontrolu rada bezbednosnih i obaveštajnih službi vrši pre svega Narodna Skupština, preko svog Odbora za odbranu i bezbednost. Dakle, u tom čuču grmi zec!
Ovaj odbor vrši nadzor nad BIA-om, MUP-om i sl. Sva ta nadzirana tela bi trebalo da podnose redovne izveštaje o svom radu Odboru, ali Đurišić tvrdi da to nije slučaj. Na pitanje zašto Odbor ne zahteva da na vreme dobije izveštaje, on odgovara da predsedniku pomenutog instituta to izgleda nije preterano bitno. Ovo navodi na zaključak da niko ne kontroliše rad bezbednosnih agencija, ili bar da to ne rade naši demokratski izabrani reprezenti. Dan Graf je u feljtonu u Danasu pisao da osim preopterećenosti članova Odbora drugim funkcijama, oni prave gafove i zbog nedostatka usko-stručnog znanja u bezbednosnom sektoru. Osim generala u penziji i bivšeg zamenika ministra unutrašnjih poslova, neslanje izveštaja ovoj instituciji tolerišu i inženjeri, menadžeri, turistički vodiči, informatičari, književnici i istaknuti estradni umetnici. Dođe vam da se zapitate, kao u onom vicu kad neko krade građevinsku opremu – “šta zna dete šta je 100 kila”.
Kad već političari ne rade ono za šta ih plaćamo, da li to radi ostatak civilnog društva? E pa u tom grmu opet nešto čuči. Naime, u brzinski donesenom Ustavu koji je trebalo da očuva naš teritorijalni integritet (videli smo koliko uspešno), nije eksplicitno definisano pravo civilnog društva da učestvuje u nadzoru nad sektorom bezbednosti. Član 141. pomenutog akta kaže “Vojska Srbije je pod demokratskom i civilnom kontrolom.”. Lepo. A kakvom? Ni Zakon o Vojsci, koji inače sadrži odredbu da građani učestvuju u demokratskoj civilnoj kontroli, nije nam baš najjasnije predočio kojim mehanizmima mi to možemo da ostvarimo. Da li treba mi građani da špijuniramo obaveštajne i bezbednosne službe i raportiramo Skupštini o njihovom radu? A opet, da li bi toj Skupštini naši izveštaji bili važni, s obzirom na bitnost koju pridaje Kosovu i prilasku NATO-u?
Meni samo nije jasno kako oni ne shvataju da nisu samo građani, sa kojima nemaju više dodirnih tački, ugroženi, već i sami nosioci vlasti. Hoće li mi neko objasniti šta rade službe bezbednosti kojima se desi da čovek preti danima predsedniku, šalje neke besne mejlove, i onda ušeta u Predsedništvo opasan bombama? I novinari i opozicija su tada komentarisali rad bezbednosnih službi, naravno, bojeći komentare negativnim tonom. Međutim, ono što smo u dragoj nam zemlji odavno naučili je da ne verujemo ni poziciji, ni opoziciji. Jedan od najžešćih komentatora ovog događaja, Dragan Šormaz (DSS), tvrdio je da je BIA bila dužna da reaguje, pošto je najpoznatiji srpski bombaš, Dragan Marić “obaveštenje da planira sa bombama da uđe u Predsedništvo poslao na 11.000 adresa”. I sam gospodin Šormaz je poznat po pragmatičnom pristupu, studirao je Pravni fakultet, ali je po sopstevnim rečima, početkom devedesetih gledao ljude koji imaju osnovnu školu, a voze mercedese, dok je njegov otac koji je bio sudija Okružnog suda poslednja kola kupio 1974. godine. Zbog toga je napustio fakultet. A svi znamo koji su ljudi vozili tada skupa kola i silikonske seljančice. Da ne bude ovaj pasus bez ikakve pouke – kome god odlučite da verujete, proverite njegov dosije.
Dotle, naši dosijei su u nesigurnim rukama, sve dok ne vidimo političku volju da pitanje zakonske bezbednosne regulative ne dajemo zečevima koji čuče u grmlju, već ozbiljnim strčnjacima koji bi pri tom imali realne mogućnosti da sprovode odluke i zakone.
Marija Dukić