Pozorište u Srbiji svelo se na desetak velikih predstava u desetak sezona, dok društvo kipti od nerešenih problema i pitanja od egzistencijalnog značaja.
U normalnim državama ako neka predstava ne prolazi kod publike, iz ko zna kojih razloga, ona se skida sa repertoara, naročito u uslovima komercijalnog – kapitalističkog pozorišta, gde je taj komercijalni efekat najznačajniji. Međutim, tamo se sve uradi da do katastrofe – skidanja predstave – ne dođe. Planira se unapred i oslanja na proverene vrednosti, što ima svoje loše i dobre strane. No, i u tim uslovima, postoje i oni manje komercijalni projekti koji su zaštićeni na razne načine – fondovima za istraživanje, donacijama, studijskim jedinicama, univerzitetskim granicama, festivalskim pravilima… tako da se pozitivno delovanje umetničkog napredovanja u pozorištu očekuje i ostvaruje pre svega organizovanim društvenim akcijama odgovornih grupacija i pojedinaca koje imaju finansijsku ili drugu društvenu moć. Robom koja, kakva god da je, nalazi svog kupca sigurno, unekoliko može i mora da se usmerava. To se zove školovanje ukusa i usmeravanje kulturnih potreba. Za to postoje mnogi uslovi i načini, kao i sredstva kojima se to izvodi.
Svako društvo ima onakvu umetnost, samim tim i pozorište, kakvo zaslužuje. U jednom društvu se stvara onakva umetnost kakvo to društvo želi, ali i ume i može, da ostvari. Tu sada stupaju na scenu raznovrsni društveni mehanizmi. Procene ubeđenja, stila, ukusa, znanja, iskustva, moći u odlukama, mehanizmi finansiranja koje kontrolišu manje ili veće društvene grupe i elite, finansijske, ideološke ili političke, razni lobiji ukusa i centri moći, formalni i neformalni. Dakle, kako u celom društvu – tako i u pozorištu. Tu dolazimo do najbitnijih odrednica društvenog bića koje se direktno odražavaju na rad i repertoar pozorišta. Jedno društvo koje se gradi na nacionalizmu i primitivnom gledanju na kompeticiju društava, naroda i istorijskih vremena svakako da će dati prednost i takvom pozorištu. No i publika će, u jednom namenutom društvenom koncenzusu, takvo pozorište najčešće birati – umesto onog koje se bavi kritičkim analizama grešaka koje se u tom društvu rade i dešavaju. Tu se komplikovani mehanizmi uticaja elite prenose i na umetnost. Kako kaže jedan doskorašnji upravnik pozorišta, publika dolazi na blagajnu i traži karte za nešto smešno. I kako će Upravni odbor pozorišta ili upravnik odgovoriti na taj direktni zahtev publike, problem je koji definiše repertoar tog pozorišta, ali se ukupnim radom na repertoarima i konkurenciji formira ukupan pozorišni stil nekog grada i države.
Privid izbora
Taj ukupan stil pozorišta u Beogradu i Srbiji ima, naravno, sve karakteristike društva u kome se dešava. Najšire gledano – to je pozorište vrlo okamenjenih, tradicionalističkih, predstava i to je pozorišni prostor sa skoro iskorenjenim pozorištima koja eksperimentišu sa formom i kritičkim novim pozorišnim oblicima. Dočim smo mi to šezdesetih i sedamdesetih, pa i osamdesetih godina prošlog veka imali u velikom broju – od amaterskih, do studentskih i eksperimentalnih malih pozorišta u tadašnjoj celoj Jugoslaviji, pa do velikog broja pripadajućih festivala. Od njih je zapravo i iznikao BITEF, u vreme kad je nastao zaista moderan i značajan festival u svetu – kao što je i zemlja sa tim festivalom, Jugoslavija, bila značajna po svom posebnom stvaralačkom mestu u svetu politike i ideja. Danas su i BITEF kao i svedočanstvo o ugašenim festivalima, pozorištima u kojima se eksperimentiše i bori za neku novu kritičku pozorišnu, ali i društvenu realnost, samo dokaz o značaju jedne bivše zemlje koja se sada pretvorila, ako ne u ruglo politike i državnosti, nacionalnog programa i ideologije, a ono bar u bledu senku nekadašnje uspešnosti cele države kojoj je pripadala i koju je srušila.
Pozorište u Srbiji je u krizi repertoara, kvaliteta, kreacije, dometa, komunikacije, snage i kritičnosti. Ako pogledate repertoare beogradskih pozorišta skoro da nećete znati koje je pozorište u pitanju, uključujući i dečja. Naravno, čast izuzecima. Tu su i jaki komadi Biljane Srbljanović na sceni Ateljea 212 i na scenama JDP-a, kao i komadi Milene Marković. Ali, istovremeno se igraju i komadi šarenog kvaliteta stranih pisaca – Rusa, Engleza i Iraca, u svim pozorištima. Režiraju, uspešno i dobro, Dejan Mijač i Egon Savin, što je u redu, ali oni su dugogodišnji profesori Akademije gde su predavali i predaju režiju, čija je kriza najjača kriza današnjeg pozorišta u Beogradu i višestruko više izvan njega. Ona teza da je – što južnije to tužnije – i u pozrištu, nije sasvim tačna jer takve tuge ima i u Vojvodini, ali se tamo trude da to predstave uvijeno u moderniije ruho, kao viši umetnički domet od onoga koji stvarno jeste. Ali ako u Zrenjaninu ili u Somboru, kao i Novom Sadu, komade ne izrežiraju pomenuti Mijač ili Savin, tada se vidi da su to prosto provincijalni ansambli sa pretenzijama raznih vrsta bacanja prašine u oči. A u užoj Srbiji, samo pogledajte predstave koje se igraju u Kragujevcu, Kruševcu, Zaječaru, Užicu, Nišu, Vranju, Šapcu, Leskovcu, Pirotu. A Kraljevo, Čačak, Valjevo, Aleksinac, gde su prava pozorišta odavno ukinuta pa postoje neke zamene, su prava slika sporadičnih pokušaja da se stvori rudiment ikakvog pozorišta koje se iole može gledati.
Kilava dostignuća
Mi i dalje imamo festivale: Sterijino Pozorje, Joakim-Fest, Joakim–Interfest, Užički Festival, Festival Vojvođanskih Profesionalnih Pozorišta, lutkarske festivale… Ali sve je to jedan miš-maš koji promoviše kilava dostignuća spremljena od raznih lokalnih i nedovršenih i nedokuvanih mirođija, koje se onda ukrštaju na razne načine – kuvaju se u loncima i šerpama nekvalifikovanih i podmićenih žirija, koji su bolna tačka našeg ukupnog pozorišnog i naravno, umetničkog života. Društvo koje nije spremno da se suoči sa svojim istorijskim greškama i prevarama i samoprevarama nije u stanju da se u pozorištu dokaže kao zrelo i ineteligentno, kritično i provokativno. U krajnjoj liniji to publika i ne želi, a bez pripreme i ne može, da vidi, jer je ceo kompleks vrednosti u društvu tako iskreiran i isprepleten da se forsiraju neistine, poluistine, zablude, prevare, loš ukus, sentimentalizmi i pogrešan pogled na istoriju i ideologiju – pa zašto bi onda u pozorištu bilo ikako drugačije?
Istini za volju, ima još uvek pravih predstava i pisaca i reditelja koji se zaista bave suštinskim stvarima i ima pozorišta koja povremeno igraju komade kritičke orijentacije i značajnih umetničkih zamisli i dometa. Ti komadi su u manjini, ali na prvom mestu je „Kralj Lir“ slovenačkog reditelja Tomija Janežiča u Ateljeu 212. Mijačev „Trg heroja ili nevinost“. Komadi Biljane Srbljanović, kao i Uglješa Šajtinac u Jugoslovenskom dramskom, Goran Marković i njegova dva dela u Beogradskom dramskom pozorištu, „Odumiranje“ mladog autora Dušana Spasojevića i Egona Savina, opet Milena Marković i Tomi Janežič sa predstavom „Šuma blista“, „Trostruki Figaro“ Slobodana Unkovskog i „Meša Selimović“ Egona Savina u Narodnom. I to je sve: desetak velikih predstava u desetak sezona, dok društvo kipti od nerešenih problema i pitanja od egzistencijalnog značaja.
Goran Cvetković, pozorišni reditelj i kritičar
broj 57/58, jul/avgust 2009.