Nakon grčke krize, u Nemačkoj su sve učestaliji glasovi koji u javnost dopiru iz finansijskih ali i političkih krugova “o isplativosti ostanka jedne jake ekonomije, kakva je Nemačka, u Evrozoni”.
Samo uvođenje evra, podsećaju ekseprti, narod je 2000. godine nazivao umesto “euro” – “tojro” (skupo). Razlog – cene su umesto u nemačkim markama “pisane” u evrima dok su plate i primanja preračunavana u razmeri 1:2 = euro – marka. Drugim rečima, danas je baš taj psihološki momenat, kao i pre desetak godina, najvažniji u odnosu prosečnog građanina Nemačke prema “opšte evropskoj valuti”- evru.
Pored pitanja – Otići ili ostati? – razmatraju se i modeli (sa posledicama) pravno tehničkih mera, koje bi država ali i društvo, morali da preduzmu ukoliko se odluče na odbacivanje evra kao valute.
Tako su eksperti Centra za evropsku politiku iz Frajburga u analizama mogućih scenarija pošli od predpostavke da je izlazak iz Evrozone i odbacivanje evra realno MOGUĆ. I brzo ostvariv. Osnovni razlog za ovakve tvrdnje leži u činjenici da Evropska Unija nema ni jedan političko – pravni mehanizam kojim bi ovakav potez jedne države članice mogao biti sprečen.
Tehnički posmatrano, “staru dobru marku – DEM”, Nemci bi u roku od šest meseci mogli nanovo redizajnirati, odrediti nominalnu vrednost valute i u naredne dve godine uvesti u upotrebu. Najveću cenu, kako tvrde eksperti CEP-a, u tom slučaju Nemačka država bi platila kroz “fabrikovanje tone papira” i potpisivanje novih ugovora sa ostalim državama članicama Evrozone.
Da li je to jeftinije ili ipak plaćati tuđe finansijske promašaje širom Evrope ostaje pitanje na koje se još uvek čeka odgovor kako vrha države tako i predstavnika banaka.
“U vremenima poput ovih”, kaže Markus Frej, bankar, “kada građani najviše kupuju zlato i nekretnine, oseća se pojačana nesigurnost i nepoverenje ne samo u državne strukture već i u celokupan bankarsko finansijski sistem.
Nedavna šokantna i iznenadna ostavka predsednika Nemačke, Horsta Kelera, inače prva takve vrste u drugoj republici (od 1945.g.) uz konstantne zahteve Evrope da “se pomogne komšijama u finansijskoj nevolji” samo pojačava front onih koji bi najradije ponovo da vide u upotrebi staru “dobru nemačku DEM”.
Ono što najviše brine pobornike ovakve nostalgične politike su posledice ponovnog uvođenja marke. Pre svega cena uvoznih sirovina, poput energenata, drastično bi porasla. A cene izvoznih roba drastično bi poskupele.
Finansijski stručnjaci ponavljaju da “bilo da se koristi evro ili marka kao platežno sredstvo, prosečnom Nemcu i narednih godina sve će ličiti (obzirom na povećanu potrebu štednje) na puzanje u prostoru koji se nalazi između “čekića i nakovnja” u kojem kako se god okrenuli, Nemci će morati više da plaćaju. Svejedno da li kroz pomoć drugim Evropljanima u krizi ili kroz povećane cene uvoznih energenata.
Malobrojni pojedinci, poput direktora IFO Instituta za unpaređenje ekonomije, gospodina Hans Verner Zina, ponavaljaju “da je postojeća EU finansijska kriza samo kriza loših kreditnih sistema pojedinih EU država a nipošto opšta kriza kompletnog Euro finansijskog prostora! A to se može brzo i lako rešiti uz primenu rigoroznijih mera štednje i kontrole finansijske i poreske politike. Ne zaboravite, najveći broj Grka nema običaj i ne plaća (iako je po zakonu obavezan) porez. To je prosto kao neka vrsta nacionalnog sporta u tom delu Evrope.”.
Suprotno profesoru Zinu, američki nobelovac prof. Pol Krugman ponavlja “da je od početka evro važio u SAD-u za “pogrešnu konstrukciju”, obzirom da na nivou EU nije ustanovljen “fiskalni šerif” koji treba da reguliše i određuje određene stvari kada se krize u Evrozoni pojave. Nekada se čini da je evro uveden sa ciljem da se pokaže kroz jedan praktični eksperiment da ‘ta priča’ ne funkcioniše. Kada pogledate kompleksnost Evrozone i međupovezanost država članica, danas je jako teško odgovoriti na pitanje – ostaviti ili ukinuti evro. Šta je isplatljivije i realnije?”
Evropljani se sada već i ljutito pitaju “zašto se toliko potencira naša finansijska kriza a prećutkuje osnovni problem – zaduženost SAD, koja je samo u prošlom mesecu narasla na preko 13 biliona američkih dolara i koja de fakto generiše sve druge lančane procese u Globalnoj ekonomiji?!”
Iz Ciriha za BiF
Zoran Vitorović