/ Berluskoni / Berluskoni XXVI: Totalno pomračenje Italije
BiF Analize Čitajte B&F online

Berluskoni XXVI: Totalno pomračenje Italije

This post has already been read 3430 times!

Voleo bih da nisam u pravu, al’ iskreno se bojim da je 14. decembra izglasavanjem poverenja vladi Silvia Berluskonija, parlament Italije navukao teške roletne na sunce, jasno nebo i duh Italije. Izlaziće sunce i dalje, ali ne više tako svetlo i umilno. Iznuđena pobeda Silvia B. sa samo tri glasa neminovno će dovesti do paralize, svakojake: političke, ekonomske, javnog i privatnog života. Studenti su već širom zemlje krenuli u demonstracije žestokog, rušilačkog karaktera kakve Italija nije videla već više od dve decenije. Radnici se pripremaju, zemlja podrhtava, levica i centar, uvidevši da je novac jači od politike neće više birati sredstva. Nemoćni za drugo, paralisaće svaki pokušaj da se nešto promeni. Italija je žrtvovana mutnim ambicijama jednog tajkuna i tone u mrak. Šteta. Malo je tako lepih i plemenitih zemalja. Da ponovim: Voleo bih da nisam u pravu.

Quanno fa notte e’o sole se ne scenne,
Me vene quase ’na malincunia…
…O sole mio…
1

Parlament – tržište glasova

Onaj ko je proveo u Italiji bar deset dana pre pomenutog glasanja u njihovom parlamentu može da posvedoči kako su njujorška berza (NYSE), pa čak i arapski suk, dosadno traćenje vremena prema italijanskom tržištu poslaničkih glasova. Od onoga trenutka kada je Đanfranko Fini, svojedobno suosnivač sa Silviom B. jedinstvene Partito della Libertà (Partija slobode), definitivno rešio da se odupre svom beskrupuloznom kompanjonu, počela je žestoka bitka ko će koga. Počeo je pokušaj, kako to jedino sa diktatorskim režimima biva, rušenja iznutra (detaljnije u XXII nastavku „Čovek koji je mrzeo žene“). Levici je ostao lakši deo posla, da podnese zvanični zahtev za glasanje poverenja vladi, jer odvajanjem jednog dela PDL vladajuća većina ne postoji. Od tada nastaje pakleni tempo bitke za glasove bez biranja sredstava i gadljivosti prema poslanicima iz suprotnog tabora. Dakako, igru vodi onaj ko ima u rukama najviše sopstvenih i državnih para, a to je Silvio B. Drugi apeluju, obećavaju, pozivaju se na moral i svet. Silvio B. je od Italije napravio ono što je bio neostvareni san američkih neoliberala – državu koja funkcioniše po vulgarnim kriterijumima tržišta. Ko ima para taj i vlada. Na proteste opozicije što Silviova PDL prekupljuje njihove poslanike, jedan od njegovih „ideologa“, Đorđo Strakvardonio, dao je fundamentalno objašnjenje: „Mi smo liberalna zemlja, sveto je pravo da ko ima novaca može i da kupuje. Nigde ne piše da je zabranjeno kupovati poslanike“.

Pre nego što nastavim italijansku priču naveo bih da se to nas tiče utoliko što je u pitanju tendencija globalnog političkog zaokreta u kojem su Italijani samo otišli najdalje. Sve nas, u odsustvu ideoloških vrednosti, čeka komercijalizacija politike, pa prema tome i preovladavanje principa koji važe na slobodnoj pijaci. Svet je prihvatio onu ciničnu dosetku da ako želite poštenje – idite u crkvu. Tendencija komercijalizacije politike postoji i kod nas, rade to tajkuni ispod žita, sve dok nekom od njih ne padne napamet da potkupljenim političarima naredi da se razmaknu kako bi oni iz ilegale prešli u javno „demokratsko“ osvajanje vlasti. Sad bih se vratio na poučnu italijansku priču. Iako je tema ovog nastavka razotkrivanje aktuelnog sistema političkog vladanja, neće biti sasvim razočarani ni oni čitaoci koji očekuju seksualne i druge pikanterije, jer gde je Silvio B. nemoguće je izbeći i tu dimenziju.

silvio

Dakle, da bi vlada bila srušena bilo je potrebno da najmanje 316 poslanika (jer ukupno ih ima 630) glasa za predlog o nepoverenju. Opozicija, koja je zapravo samo realizovala plan pobunjenika sa Đanfrankom Finijem, sakupila je relativno lako 317 potpisa poslanika koji su se tim činom deklarisali da će glasati protiv vlade i njenog predsednika. Tog trenutka nastala je na suprotnoj strani neviđena jurnjava za prekupljivanjem glasova. Silvio B. je napravio pravi ratni štab od pet najistaknutijih svojih „colonnella“ (pukovnika – žargon za verne sledbenike) na čije je čelo postavio ultradesničarku Gabrielu Santanke (XXV nastavak, „Bunga – Bunga“) i dao im ovlašćenja da kupuju po svaku cenu. Naknadno se ustanovilo da je okvirna cena za onoga ko iz opozicije glasa za vladu oko 100.000 evra, dok je za one koji se samo uzdrže od glasnja negde oko polovine te sume. Tržište se zahuktalo i kako na njemu biva svako je želeo da izvuče što više. Tako se desilo da jedan od poslanika IDV (Italia dei valori), partije koja je bez mere i bez stila pljuvala Silvia B. – izvesni Domeniko Šipoti, obznanio da će glasati za vladu, uprkos partijskoj odluci da se glasa protiv. Obrazložio je to nezadovoljstvom svojom partijom, koja se „ni malo nije potrudila da mu pruži publicitet i nije pokazivala naklonost za njegovo bavljenje parapsihološkom medicinom i akupunkturom“. Onda je dva dana kasnije izjavio da će, iako je lično uvređen, ipak glasati protiv vlade. Nije on promenio mišljenje nego je na taj način povećao cenu svog glasa pa su mu Silviovi džambasi preko ugovorene sume obećali, kako se tvrdi, i lepo plaćeno mesto pomoćnika ministra. Taj nadriiscelitelj pokazao se kao sposoban diler u sopstvenu korist. Drugi poslanik iz iste partije, videvši kako se igra na tržištu, objavio je kako su njemu ponudili da će mu otplatiti kredit na kuću od preostalih 150.000 evra ako glasa za vladu, a on ih je kao odbio u ime političkog morala itd. Budući da je na kraju glasao u korist Silvia B. znači da je dobio i on neko dodatno „obeštećenje“.

Ukupno je osam pripadnika najzagriženijih partija protiv Silvia B. preskočilo u njegov tabor i donelo mu pobedu. Dvojica su se uzdržala od glasanja, opet iz tih „žestokih“ partija, a samo su pripadnici Demokratske partije, nastale od nekadašnjih komunista, ostali „čvrsti i nepokolebljivi kao stena“, a nuđeno je i njima. Trojica kalkulatora su čak osnovali svoju partiju pod naslovom „Nacioanlna odgovornost“ kako bi se uspešnije cenjkali. Najkarakterističnija su ona dvojica iz partije koja se zove „Italia dei valori“ a znači Italija vrednosti, odnosno vrlina. Tu partiju vodi Antonio di Pietro, sudija, nekadašnji član grupe istražnih sudija „Mani pulite“ (Čiste ruke), koja je razotkrivši korupciju oborila tzv. Prvu republiku. Računalo se da su njegove pristaše najodabraniji moralni političari, kojima su, kako ime partije kaže, Italija i vrlina svetinje. Međutim pokazalo se da je novac jači i od vrlina, i od Italije. Pritom, valja imati u vidu da Silvio B. nije potrošio nijedan svoj evro, jer će sve kupovine biti plaćene, najčešće ugovorom dotičnoj osobi za savetodavne poslove vladi u iznosu, vrlo preciznom od, na primer, 108.965 evra, a na jednu, dve ili tri godine, već kako se cenjakanjem postiglo. Čak iako vlada u međuvremenu padne, takvi se ugovori mogu raskinuti jedino na sudu, a sudski se postupak može odugovlačiti (prosečno) pet i po godina. Približno to je slika buduće tržišne demokratije. Koliko da budemo načisto: ja sam iskreni zagovornik tržišta, ali samo tamo gde mu je mesto.

Cena privatizacije države

Opet malo da se zakunem. Kao što sam za tržište, tako sam načisto i sa tim da je privatno vlasništvo produktivnije od državnog, međutim ni u ludilu ne mislim da bi privatizovanje države dalo bolje rezultate njenog funkcionisanja. Konkretan primer je današnja Italija, koja je najbliža idealu privatne države. Na scenu stupa onaj momak, Asanž, što je izmislio WikiLeaks i objavljuje tajne, a kome su namestili seksualno nasilje, kako bi ga se dočepali i zapušili mu usta. Dakle, WikiLeaks je objavio dokumente koji se tiču i Silvia B. Prema američkim diplomatsko-obaveštajnim tvrdnjama Silvio B. je sa svojim pajtosom, privatnim vlasnikom Rusije, Putinom, sklopio ugovore o trgovini gasom i formirao zajedničko preduzeće (nezavisno od državne energetske kompanije), koje kako slute američki špijuni, treba da njima dvojici donese neslućena bogatstva. Drugi argument loših efekata privatizacije države je činjenica da je za 14 godina vlasti Silvio B. iznudio 38 zakona koji njemu lično donose bogatstvo. Logika i iskustvo uče da se bogatstvo uvek ostvaruje na nečiju štetu. Da bi sve to postigao narcisoidni Silvio B. je pretvorio svoju zemlju u političku komediju i nacionalnu tragediju. Opet, da ne bude kako izmišljam navešću da je Italija po svim materijalnim pokazateljima na začelju Evropske unije i to proširene Rumunijom i Bugarskom. To je zapravo konstatacija guvernera italijanske Nacioanalne banke, vrlo ozbiljnog, pravog neideologizovanog gospodina Maria Dragija, koji je ujedno i predsednik svetskog Financial Stability Foruma. On navodi da je za deset godina važenja evra Nemačka napredovala u produktivnosti za 22 odsto, Francuska 15 odsto i tako redom do Italije čiji je napredak samo 3 odsto. Da u Italiji 2,5 miliona zaposlenih ima privremen status (12 odsto od ukupnog broja); da zvanična stopa nezaposlenosti iznosi 7,9 odsto, a realna 16,8 odsto; da Italija stagnira već godinama te da njena stopa rasta BDP u ovoj deceniji varira neznatno iznad nule. Sve to, da ne navodim dalje ružne podatke, ne zabrinjava vlasnika, jer je, prema tvrdnji njegovih protivnika (Masimo Dalema), koje nisu nikada pobijene, lično bogatstvo Silvia B. tokom njegovog prošlog mandata udvostručeno. Pa ipak, centralni razlog zašto on kopa i rukama i nogama da se zadrži na vlasti nije toliko grabljenje para, nego, kako to tvrdi njegov sadašnji najveći protivnik, a do nedavna najbliži saveznik i suosnivač partije PDL, Đanfranko Fini – strah da će onoga trenutka kada ode sa vlasti i izgubi premijerski imunitet – zaglaviti u zatvor. Trenutno postoje tri „zamrznuta“ procesa protiv Silvia B. i nebrojena masa razloga za nove procese. Neće, uprkos istražnim sudijama koji ga čekaju, otići Silvio B. u zatvor, kao što nije otišao ni Betino Kraksi, nekadašnji korumpirani italijanski premijer, koji je Silviu omogućio da akumulira prva velika bogatstva i dobije licencu za tri nacionalne TV mreže. Dotični Kraksi je, da bi izbegao ukupno 14 godina zatvora pobegao u Maroko gde je odživeo ostatak života i bogatstva.

I malo skandala za kraj

bas ga brigaDakle, neće Silvio B. bežati, mada bi imao gde. Samo da kažem kako je opozicija Silviu B. pre glasanja nudila da se povuče i da bude izabran za počasnog doživotnog senatora, pa bi ga tako štitio imunitet, što je glatko odbio. Nije on taj koji bi mogao mirno da sedi i gleda. On je rođen da vlada, da otima, da obrće i prevrće, a ne da starački drema u Senatu. Rekoh da bi imao gde da pobegne. Navešću samo jedno od mesta – Antigva. Ostrvska država, poreski raj, jedna od 38 zemalja „sive zone“ po klasifikaciji OECD, gde se za poreklo novca ne pita. Tu je maja 2007. godine preko švajcarske banke Arner, čiji je glavni akcionar Silvio Berluskoni, Silvio B. kupio jedno poluostrvo sa „zamkom“ za 22 milona dolara, da bi za narednih 10 još dokupio i neke hektare plaže sa mogučnošću građenja hotela i rezidencija. Posao naizgled legalan, da nije ekipa emisije „Report“ TV Rai 3 pročačkala i otkrila kako je taj pozamašan komad kupljen po bagatelnoj ceni, a razliku je platila italijanska država. Kako? Pa tako što je Silvio B. dotičnu zelenašku zemlju sa 31.000 stanovnika i dohotkom po stanovniku od preko 10.000 dolara u 2000. godini (skoro duplo više nego Srbija tada) svrstao u red najsiromašnijih zemalja kojima Italija odlukom Parlamenta otpisala dugove. Konkretno: 72 miliona dolara za Antigvu, pa mu je premijer dotične zemlje omogućio da „povoljno“ kupi pomenutu nekretninu koju namerava da pretvori u „Premijerski zaliv“ – ekstraluksuzno naselje za najbogatije kupce na svetu.

Poslednjih dana novembra predsednik parlamentarne komisije Italije za borbu protiv mafije, Bepe Pizanu, retka poštenjačina među pripadnicima Silviove partije saopštio je kako Komisija poseduje spisak od 40 italijanskih parlamentaraca koji održavaju veze sa mafijom i drugi spisak od 800 imena pripadnika lokalnih uprava kojima se takođe mogu dokazati kontakti sa mafijom. Počelo je klađenje hoće li ikada ti spiskovi ugledati javnost. Ima još: ona „eskort“, Perla Đenovezi, pomenuta u prošlom nastavku (Bunga – Bunga) da ne padne u zasenak ispričala je kako se u vili Arkore, vlasništvo Silvia B. koju je kupio na krajnje kvaran način (videti nastavak VI – „Nisam svetac“), obilato na žurkama trošila marihuana, pa i žešće droge. E sad policija isleđuje – ne da li se trošila droga, nego kako je ta informacija iz sudskih dosijea dospela u javnost. Druga frajla iz istog nastavka feljtona, Nađa Makri, priča i dalje: „Sledeća napred, samo bi viknuo (Silvio B.)… Neki put smo bile sve zajedno u bazenu gde se događalo ono zašta je meni lično on (Silvio B.) na kraju davao koverat sa 10.000 evra“. Ili je cenovnik rastegljiv ili je Silvio B. galantan tek ista ta „eskort“ tvrdi da je imala odnose i sa ministrom za javnu administracija od koga je dobila samo 300 evra.

Ne bih dalje, već samo da uputim čitaoce koji su imali strpljenja da pročitaju sve dovde, da te moralističke zgode treba posmatrati u istorijskom kontekstu, na Apeninskom poluostrvu dugom dva milenijuma. Imperator Tiberije se 27. godine posle Hrista, nešto zasićen životom u Rimu preselio na Kapri u jednu od svojih 12 vila. Tu se dosađivao još više pa je pozvao patricija Tita Cesonia Priska i imenovao ga za Ministra za uživanje! Posao ministra je bio da već odrtavelom imperatoru obezbedi lična uživanja, da ga goste potpuno nage devojke, da mu pružaju sva moguća zadovoljstva i da kad imperator posustane onda pred njim drugi izvode porno predstave uživo, dakako. Te priredbe opisao je senator Sesto Galo, pa istoričari imaju muku da zamisle sve navedene poze, od kojih je za neke bilo potrebno imati prave akrobatske sposobnosti. Od Tiberija i Berluskonija do nesrećnog Asanža seks je kolateralna dimenzija vlasti. Tiberiju je, kako tvrde istoričari, došla glave. Imajmo strpljenja pa da vidimo da li je to pravilo ili slučajnost.

1 “Kad padne mrak i sunce zađe/ Mene ophrva melanholija“ – Najpopularniju poesmu svih vremena („Variety“) „O sole mio“ komponovao je 1898. godine Eduardo di Kapua dok se očajavajući za rodnim krajem nalazio u Odesi. Stihove je napisao Đovani Kapura, koji je sam sebe definisao kao proletera, jer je za 25 lira po komadu pisao pesme napuljskim pevačima. Nema pevača, od Karuza do Pavarotija i od Modunja do Prislija, koji se nije okušao na ovoj pesmi. Šta više pevao ju je Papa Vojtila na Siciliji, kineski premijer Đijang Cemin u Venecueli i prvi kosmonaut Gagarin leteći iznad zemlje. Prisli je 1959. godine izmenio glavni stih od „O sole mio“ na „There’s no tomorrow“ – što bi još više odgovaralo ovom članku.

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close