Close
IN2 Dynamics
/ Berluskoni / Berluskoni XXXV: „Silvio forever“
BiF Analize Čitajte B&F online

Berluskoni XXXV: „Silvio forever“

mario
Redakcija BIF on 14/11/2011 - 11:20 in Berluskoni

This post has already been read 2181 times!

To: „Silvio zauvek“ iz naslova je refren himne PDL, lične partije Silvia B. na filistarskom nivou udvaranja Čaušesku i sličnim vlastodršcima i ne manje degutantno nego proglašenje nekoga za doživotnog predsednika. Prebirao sam po raznim novinama da vidim kakvim su naslovima propratili najavu ostavke Silvia Berluskonija na položaj premijera i otkrio: „Italija bukom plaši investitore“ – nešarmantno kao, od kako ga je kupio Mardok, i sam Wall Street Journal na čijoj naslovnoj to piše.

Finacial Times nije ponovio ništa ravno naslovu od pre par dana koji je glasio: „Za ime Boga, odlazi“. Najlepši, reč je samo o ekonomskoj štampi, je ipak iz The Economist-a: „That’s all, folks!“ navodim u originalu, (prevod: To je sve, narode!) da bih prisetio čitaoce kako se tom rečenicom završavaju crtani filmovi o Dušku Dugoušku. Bojim se da je taj najvispreniji naslov zapravo netačan ili bar preuranjen. Pokušaću u ovom tekstu da to i pokažem, jer nisam siguran da je zaista kraj, odnosno da će Berluskoni sići sa političke scene. Dva puta je on do sada padao i uvek bi se vratio. Kad je izgubio izbore 2006. mislio sam da mu je kraj. Sledeće izbore 2008. dobio je sa najvećom većinom u italijanskoj istoriji.

Od kolevke do ostavke

Silvio Berluskoni rođen je 1936. godine u Milanu, od oca Luiđija i majke Roze. Navodim roditelje zato što su i oni imali ulogu u stvaranju i održavanju Silviovog bogatstva i imidža. Navodno je ceo svoj pohod na milijarde započeo tako što mu je otac dao svoju otpremninu kada je odlazio u penziju. Malo ko veruje da je ta otpremnina bila dovoljna da njom pokrene svoju građevinsku delatnost i izgradi rezidencijalni kompleks Milano 2 sa 10.500 stanova. Zatim da osnuje prvu lokalnu kablovsku TV stanicu „Telemilano“. Mama Roza, tako su je svi zvali, sve do smrti u svojoj 97. godini bila je najvatreniji agitator u korist svog sina, veoma upečatljiva za emotivne domaćice i majke, sem kada bi pobesnela ako je pitaju za sinovljeve švaleracije koje je smatrala gnusnom izmišljotinom. Sa svojim generacijskim prijateljem Fedele Konfalonerijem (Fedele znači veran) osnovao je orkestar u kojem je on pevao, a Fedele svirao na klaviru. Fedele Konfaloneri je danas predsednik Silviove medijske imperije – Mediaset. Zatim je jedno vreme Silvio bio zabavljač na turističkim brodovima i odatle mu sklonost da peva i priča viceve. Iz tako finansijski žgoljave mladosti odjednom uleće u poslove velikih dimenzija. Postoji teza da je novac dobio od mafije, da ga opere, no to nikada nije dokazano, mada jeste sudski dokazano da je drugi njegov generacijski drug, Marćelo Del Utri, bio Silviov „ambasador“ pri mafiji.

mlad

Čoveka je „htela sreća“ a ona znači blisko poznanstvo sa tadašnjim premijerom Betinom Kraksijem, (bežeći od osuda zbog korupcije umro je u Maroku) za koga je osetio da je slab na novac pa je sa njim sklopio „džentlmenski“ posao da unapred saznaje gde će se šta graditi, otkupi lokacije i proda ih po višoj ceni, kad do otkupa dođe, a podatke je dostavljao industriji cementa i armaturnog gvožđa, od kojih je premijer Kraksi dobijao procenat od poslova. Tvrdi se da zaslugom tog dogovora Italija ima najveći broj vijadukata na svetu i gde za njih nije bila potreba. Kao nagradu za uspešno preduzetništvo Berluskoni je dobio frekvence za tri nacionalne TV mreže, što mu je značilo mnogo više nego titula „Cavaliere“ – za zasluge na poslovnom planu. Tako se dobro nafatirao parama i slavom – računa se da je na početku političkog angažovanja imao bogatstvo od 2,6 milijardi, a tokom 16 godina politike i tri premijerstva poraslo je na 9 milijardi dolara, prema proceni časopisa Forbs.

Sa svojim najsposobnijim beskrupuloznim kadrovima iz privatne kompanije Fininvest osnovao je političku partiju Forza Italia (Napred Italija) da bi joj kasnije kada se udružio sa postfašističkom strankom AN (Nacioanalna alijansa) promenio ime u Partito della Liberta (Partija slobode, ali i liberalizma, da bi akcentovao svoje neoliberalističko opredeljenje). Prva vlada mu je trajala samo 3 meseca, jer ga je podrio glavni koalicioni partner Umberto Bosi, vođa secesionističke Severne lige. Pri razlazu su jedan o drugome rekli takve stvari da je bilo uverljiva tvrdnja kako se nikada više ni pozdraviti neće. U politici zaklinjanja najmanje vrede. Druga vlada je trajala, prvi put u italijanskoj posleratnoj istoriji, ceo mandat, a do tada je prosek trajanja vlada iznosio samo 11 meseci. Od 2008. godine, tokom trećeg mandata, ipak ponovo sa Bosijem, čija partija je postala presudni, ne jezičak, nego vulgarna jezičina na vagi, njih dvojica su vezana neraskidivim interesima: Berluskoni da ostane na vlasti i ne ode na sud, a Bosi da ga ucenjuje izvlačeći za sebe i svoju stranku što više koristi. Berluskoniju nikada nije bilo teško da državnim parama, funkcijama i koncesijama galantno namiruje svoje partnere. Pakt je funkcionisao sve do posednjeg dana, kada su Bosijevi (budući da je on paralisan, ali još uvek formalno vođa) najbliži saradnici rekli definitivno „NE“ mogućnosti da podrže novu tehnokratsku vladu, koju je Berluskoni podržao da bi sprečio dalje berzanske padove, a time i pad vrednosti svoje imperije.

demonstracije

Hronologija poslednjeg trenutka

Poslednja, mada ja u to nisam uveren, vlada Berluskonija započeta je 2008. godine, uz tako dominatnu većinu kavu nikada u Italiji nijedna vlada nije imala. Međutim, tokom tog mandata počinje njegovo lično posrtanje. Skandali sa ljubavnicama, završna faza suđenja za korupciju, sve veće šarlatanstvo na domaćoj i svetskoj političkoj sceni. Kod najstarijeg (75 godina) premijera u Evropi proradili su šoumenski instinkti i želja za aplauzima iz mladosti. Na sve to se navrzmala i ekonomska kriza koja je pokazala ružnu sliku italijanskog, ne samo moralnog, nego i materijalnog propadanja. Italijanski javni dug je ponovo dospeo do nivoa od 120 odsto BDP i iznosa od 1.905 milijardi evra, što je četvrti najveći dug na svetu! Ekonomista Marćelo De Ćeko, navodi da je levica uspela tokom svoje vlade da dug smanji sa 120 na 104 odsto, da bi ga Berluskoni ponovo vratio na stari nivo, deleći državne pare i kupujući tako saveznike i socijalni mir.

Ukupno je Berluskoni bio na vlasti (sva tri mandata) 3.336 dana, što je najduže vladanje posle Musolinija. Za to vreme uspeo je da podeli Italiju na dva teško zakrvljena dela i da je time dovede u stanje političke paralize. Spada u onu vrsta političara koji, kao Milošević na primer, seju mržnju i razdor svuda oko sebe. Sve svoje protivnike deklasira kao „komuniste koji znaju samo za krv i otimanje tuđeg“. Plaši ljude i stvara haos. Prema argumantovanoj knjizi Naomi Klajn „Šok ekonomija“ najefikasniji metod neoliberala je sejanje straha i stvaranje haosa jer se tako lakše može vladati ljudima i sprovoditi politika koja koristi samo jednom delu društva. Ujedinjeni bogatstvo i vlast omogućili su Berluskoniju da u 20 procesa bude spasen (zastarevanjem ili poništavanjem), ali su mu tri procesa u toku i ako ga politički imunitet ne bude spasavao, njega neće spasti ni nebrojena ergela advokata. U toj njegovoj ergeli advokata nekada je bio i današnji francuski predsednik Sarkozi – bar tako sam Berluskoni tvrdi, a nije demantovan.

Maja ove godine na lokalnim izborima pobedila je udružena opozicija dobivši 13, a Berluskoni sa partnerima 4 lokalne uprave. Tu počinje da se nazire postepeni kraj njegovog vladanja. Iz njegove se partije izdvojio Đanfranko Fini, političar koji je od postfašističke MSI uspeo da napravi umerenu desničarsku partiju Aleanza nazionale, koju je pripojio Berluskonijevoj PDL. Zgrožen vulgarnim ponašanjem svog partnera, rešio je da se izdvoji i napravio novu partiju, „Budućnost i sloboda Italije“ – još umerenije desnice, pri čemu su najzadrtiji profašisti ostali kod Berluskonija kao njegova politička i medijska udarna pesnica. Nešto slično cunamiju blaćenja Finija ja nisam video. Krdo plaćenih amoralnih novinara pušteno je s lanca i napujdano na njega. Uz prekupljivanje najgoreg poslaničkog ološa iz drugih partija, a Berluskoni je uspeo da nekako skrpi većinu od jedva 1 do 2 glasa, ali nemoćan, istina i ne preterano zainteresovan da sprovodi obećane reforme. Njega je uvek vodio lični interes i sve ostalo je podređivao toma.

Tokom vladavime doneo je 36 zakona „ad personam“ (u ličnom interesu) od kojih je 19 bilo bez dvoumljenja namenjeno njegovom sticanju materijalne i pravosudne dobiti. Beskrupuloznost je najočitija bila kada je doneo zakon o telekomunikacijama kojim se otežava sticanje prihoda od reklama državnoj RAI i SKY televiziji, a olakšava njegovoj. Čim je postalo jasno da su mu dani odbrojani prihodi njegove TV pali su naglo. Primer njegove ad personam „darežljivosti“ je zakon kojim se starijima od 70 godina zatvorska kazna zamenjuje za kućni zatvor i socijalno koristan rad. Uradio je to da bi spasao svog advokata Previtija, koji je osuđen zbog korupcije sudije i šefa finansijske policije u procesu Berluskoniju, na kojem je taj advokat priznao da je korumpirao novcem koji je dobio na svoj račun u Švajcarskoj, ali ko mu je tamo poslao – nije znao! Tako Berluskoni nije mogao biti okrivljen. Svi su, sem suda, dakako znali da su pare Berluskonijeve. Rezime takve vladavine je da su 51 put odluke parlamenta izglasavane poverenjem vladi – ako se ne izglasa što želi, vlada pada, raspisuju se izbori na kojima poslanici gube privilegije, jer je malo verovatno da će biti ponovo izabrani, a sličnih na tržištu ima sve više. Sem toga, 12 odsto poslanika je sudski gonjeno, što nema ni u banana republikama. Sam Berluskoni poznat je po tome da ili laže ili sebe demantuje novom izjavom u roku od samo dan – dva. Evo primera: Posle nedavnog skupa G 20, na kojem je prinuđen da podnese program mera za ekonomsko spasavanje Italije, izjavio je da mu je generalna direktorka MMF, Kristin Lagard, odmah ponudila stotine miliona kredita, ali da je on odbio „jer je Italija sposobna da se sama bori sa krizom“. Već sutradan stiglo je zvanično saopštenje MMF da takva tvrdnja „nema nikakve veze sa istinom“.

„Odlazak bez dostojanstva“

Budući da uvek priznam kad se poslužim tuđim naslovom, koji mi se dopadne, evo reći ću da je ovaj preuzet iz engleskog Gardijana. Kako je vodio svoju beskrupulozno gramzivu politiku (ako se njegovo vladanje može podvesti čak i pod nemili pojam politike), tako je Berluskoni povlačio svoje poslednje poteze. Posle sastanka G 20 u Kanu 3. i 4. novembra, na kojem su mu svi okrenuli leđa, čak i oni kojima je bio uzor (mađarski i bugarski premijeri), kola su nezadrživo krenula nizbrdo. Kao one kineske ribice, što osete zemljotres unapred, odjednom su počeli da ga napuštaju dotada verni saradnici. Kompaktna politička mašinerija počela je da se kruni. Jedni su pobegli da bi na vreme obezbedili poziciju u nekoj drugoj stranci, drugi da bi igrajući na „odgovornost prema narodu“ pokušali da svoju odluku unovče drugačije. U tom poslu su se novinari opet pokazali kao vulgarni profesionalci, koji služe onome ko bolje plati. Ekipa sa Berluskonijeve privatne TV Canale 5, koja je postala popularna dodeljujući „Zlatnog tapira“ (veličine dečije igračke) javnim ličnostima koje pokažu nepoštenje, neznanje, neotesanost, najčešće onima iz opozicije“, dva dana pre Berluskonijeve ostavke iskrsnula je pred Silviovom najmilijom vilom Arkore, sa kamionom na kojem je bio ogromni Zlatni tapir. Hteli su da ga uruče svom gazdi, kao znak da su ga i oni siti.

Ono što nisu mogle masovne demonstracije, protesti preko milion žena uz slogan „Basta!“ (Dosta!) širom Italije i u skoro 50 gradova širom sveta, što nisu mogli udruženi sindikati, poslodavci i zadružni (veoma jak) sektor svojim zajedničkim pismenim upozorenjem, što nije uspela ni mlohava opozicija, uspela je berza. Ona je doakala premijeru koji je mislio da je miljenik tržišta, jer smatra da državu treba voditi kao privatno preduzeće. Sa neverovatno malim zakašnjenjima od svega 5 do 10 minuta berze bi, domaća i svetska, reagovale na svaku izjavu i potez Berluskonija. Njegovo odbijanje da se povuče sa mesta premijera podiglo je sve vrste negativnih reakcija, a najupečatljivije „spread“ – odnos vrednosti domaćih obveznica prema obveznicama nemačke države. Tvrdoglavo odbijanje ostavke podiglo je spread, 10. novembra, na 510 poena na štetu Italije sa ekscesima do 570 poena. Milanska berza dospela je do minus 6 procenata. Onda je 12. novembra usvojen program izlaska iz krize, što je Berluskoni postavio kao preduslov i on je morao da se povuče sa funkcije. Tog časa spread i berze krenuli su naniže: spread za 100 poena, a psihotična milanska berza skočila je na plus 3 odsto.

Istog 12. novembra u 20 i 30 časova Berluskoni je morao da se pojavi pred dostojanstvenim predsednikom republike. Đorđom Napolitanom, i budućim premijerom Mariom Montijem, te da preda ostavku. Hodogram tog dela je prava mediteranska farsa. Prvo je Berluskoni zakasnio na sastanak 20 minuta, jer se dotle u svojoj rezidenciji svim silama trudio da smiri svađu svojih najbližih saradnika sa kojima je trebalo da se konsultuje. Ministar spoljnih poslova Fratini, vođa pomirljivih „golubova“, izgubio je nerve i najnepomirljivije „jastrebove“ nazvao fašistima, budući da su oni zaista nekad pripadali obnovljenoj fašističkoj partiji MSI. Svađu je Berluskoni smirio tvrdnjom da je tako napravio zamku u dokumentima da će u svakom trenutku kad zatreba moći da „zavrne slavinu“ nove vlade. „Staccare la spina“ se prevodi tako, ali zapravo znači otkačiti teškog bolesnika sa aparata koji ga održavaju u životu. Zato nije došlo do tuče, ali jeste do kašnjenja u odlasku kod predsednika države, što je veoma nepristojno. U vreme njihove svađe, a posredstvom Fejsbuka, rasla je masa sveta pred ulazom u njegovu rezidenciju, uz skandiranje: Odlazi, Varalice, Sramoto… Kako Berluskoni dve stvari nikada ne zaboravlja – sopstvenu režiju i lepe mlade ženske, a o tome će biti još reči, hitno je naložio da se pred sporednim vratima zgrade sakupe njegove pristalice koje će mu skandirati poverenje i podršku, makar koliko za njegove TV. Pred predsedničkom palatom čekala je još veća masa sveta, popunjena i onima koji su pristizali od rezidencije, pa se Berluskoni ušunjao na sporedna vrata, dok je cela svita išla prema glavnom ulazu da zavara demonstrante. Na prepunom trgu ispred zgrade odnekud se stvorio gudački orkestar koji je počeo da svira, a muzikalni demonstranti, kao ogroman hor da pevaju Hendlovo: Aleleluja! To je valjda najlepše i najitalijanskije.

Super Mario

Naredni premijer od tog trenutka je Mario Monti, krajnja suprotnost svom prethodniku, nesporan stručnjak, ekonomista, rektor najuglednijeg ekonomskog univerziteta Bokoni u Milanu i nekadašnji savetnik Goldman Sachs i Coca Cola. Dok je u Evropskoj uniji bio Komesar za tržište, carine, poreze i konkurenciju, zbog svoje radinosti i efikasnosti stekao je nadimak Super Mario. Publicitet mu je doneo uspešan postupak protiv Microsofta 2004. godine kada je iznudio kaznu od 497 miliona evra i obavezu softverske kompanije da učini javnim svoje informacije. Po prirodi je skroman, putuje uvek javnim prevozom od aviona do autobusa, ide lično sa suprugom u kupovine i najviše strasti pokazuje za CD klasične muzike. Pošto ga je predsednik Republike dan pre preuzimanja mandata s razlogom proglasio za doživotnog senatora, on je bez pompe i pratnje otišao na železničku stanicu da sačeka svoju suprugu kako bi sa njom zajedno mogao da prisustvuje činu nominovanja.

mario

Bojeći se Berluskonijevih zamki opozicija je dogovorila da na glasanju za predloženi program mera za izlazak iz krize, ne glasa demokratska partija, kako Berluskoni ne bi mogao da tvrdi da je njegov program prihvaćen aklamacijom, te da on onda treba i de bude ličnost koja će ga sprovoditi. Te igre izgledaju prilično infantilno, ali su na žalost neminovne sa nepopustljivim i podmuklim partnerima. Inače, zapravo je Demokratska partija najveća i najsigurnija podrška Montiju. Njegove su ideje, pragmatičara liberalne orijentacije, ali i jasno protiv neoliberalizma, pogotovu Berluskonijevog tipa. Više je uradio u praksi nego što se bavio teorijom. Najviše njegovih tekstova i intervjua sa njim objavljivao je Finacial Times, uz uočljivu naklonost. Odbojnost prema javnim nastupima, intervjuima i političkom angažovanju, iako ne krije da je blizak levici, učinili su da se o njemu malo zna. Veličina zadatka koji je preuzeo, a za koji se, kako tvrdi jedan njegov kolega sa Bokonija, „pripremao“ već četiri meseca pišući koncept neophodnih ekonomskih mera za izlazak iz krize. Taj tekst nameravao je da prepusti levici da ga uključi u svoj program za iduće izbore, na kojima, kako sad ankete govore ima sve izglede da bude najjača partija. Desilo se da je preduhitren odlukom predsednika Republike da baš njemu ponudi mandat za sastav krizne vlade. Poslednji šamar Berluskoniju koji je svim silama insistirao da obavezno potpredsednik te vlade bude njegov sekretar vlade, Đani Leta, naneo je baš sam Leta. Valjda najtiši i najodaniji Silviov saradnik. U poslednjem trenutku, kada je već bilo sređeno sve za njegovo imenovanje, Leta je saopštio da „neopozivo ne prihvata tu počast, jer u nekim političkim krugovima postoji jasno neslaganje sa njegovim imenovanjem“.

Neki slave potpuni krah i nepovrat Berluskonija na političku scenu. Ja ne, i mnogo je važnije da tako isto, sa pribojavaanjem povratka, gleda i opozicija, znajući da – sada već bivši italijanski premijer – neće reagovati odmah, jer mu je potrebno da pre svega stavi na noge svoju medijsku imperiju koja se ruši – pad vrednosti njenih akcija od izbora u maju do sada iznosi 42 odsto, i samo u poslednjih nedelju dana pale su za 12 odsto. Ponedeljak 14. novembar biće ključni pokazatelj za dalje. Novac je najveća kukavica i vrlo je moguče da berza bude zasuta akcijama firmi koje su u vlasništvu Berluskonija, jer gazda više neće moći da im namešta zakone po meri i donosi odluke koje im obezbeđuju monopol itd. A onda je nadvladala njegova narav i dobro organizovane demonstracije njemu u korist, pa je izjavio: „Neću popustiti, udvostručiću“. Nije baš jasno šta, ali je jasno da ne namerava da se povuče iz igre. Palo mi je na pamet kako narodi sa manje razvijenom demokratijom svoje vlastodršce ili ubiju ili strpaju u doživotni zatvor, da se ne bi mogli vratiti na vlast.

Bolesno muško

Počinjući da pišem ovaj feljton 2. juna 2009. godine, ovim 35. nastavkom želeo bih da ga i završim. Iako mi neki prijatelji već čestitaju što sam izdržao duže nego „moj junak“, jer sam se obavezao da izdržim sve dok jedan od nas dvojice ne ode: on sa političke scene, ja sa planete. Ostajem dosledan tom obećanju i vrati li se on na velika vrata – eto i mene da ga sledim i dalje. Još sam u jednom od prvih tekstova naveo da je feljton zamišljen kao instrukcija da se i trač rubrike mogu pisati ozbiljno i sadržajno. Koliko sam uspeo, to će prosuditi čitaoci i ne bih da ih razočaram. Za kraj u tom duhu ostavljam najnovije trač vesti. Svetska zdravstvena organizacija je 1987. godine u klasifikaciju bolesti uvela „Ekscesni seksualni nagon“ (ESI) i dakako naučno to obrazložila; u 32. nastavku feljtona pod naslovom „Izborni brom“ piše podrobnije o tome koje su sve svetske ličnosti svrstane među zavisnike od seksa. Dakako da je Berluskoni jedan od njih. Međutim, nisu ni njegove naložnice nezainteresovane prostitutke koje „to rade“ samo zbog novca. Takvih je većina, međutim:

Mlada, izrazito lepa i bogatog porekla Barbara Manući, iznebuha je iz totalne anonimne postala poslanica Silviove privatne PDL stranke. Sad kada se kola ruše ona je smatrala za potrebno da se javno isprsi: „Sa njim ću biti do kraja… meni je ON bio sve: neraskidiva ljubav, vera i svetlost koja me vodi“. Po jednoj anketi 36 odsto Italijanki do 35 godina starosti bez ikakvih preduslova pošlo bi sa Silviom B. u krevet. On je za mnoge nalik vođama sekti koji i u smrt za sobom povedu zavedene. I konačni dokaz da naš junak pati od ESI: svugde prisutni „paparaci“ – fotoreporteri, slikali su u večernjim satima 9. novembra Francesku Paskale, kolgerlu od ranije na raspolaganju Silviu B. kako kolima ulazu u njegovu ličnu rezidenciju i dakako kako iz nje izlazi tek sutradan u 10 sati pre podne. Tog dana cela vladajuća partija svađala se međusobno i osipala. Opsednuta novinarima 11. novembra dama izjaviljuje: „Nisam to bila ja, auto da, registarske tablice da, za ostalo – No coment“.

Eto ovde bi bio kraj.

P. S. Kad sam davno, krajem šezdesetih, prvi put uzeo u ruke knjigu „The Economics“ Pola Samjuelsona, bio sam zapanjen da je on počinje posvetom: „For Marion“. Izgledalo mi je to isuviše malograđanski za jednog ekonomistu koji će ostati među najvećima svih vremena, nobelovca i pisca knjige koja je meni bila ekonomski bukvar. Danas, kad završavam ovaj feljton, i tu je jedina sličnost, jer posvete pišu na kraju, a štampaju na početku, osećam potrebu da se i ja zahvalim redakciji Biznis i finasije, što me je navela na pisanje ovih tekstova, Mariji i Urošu koji su moje tekstove likovno oplemenjivali i sa strašću pakovali na sajt, čitaocima, čiji broj varira od 412 do 3473, zavisno od interesantnosti nastavka ili možda naslova, čak i onima koji su samo otvorili fajl pa konstatovali da to nije za njih, i posebno budućim čitaocima, od kojih će neko u tom feljtonu naći razjašnjenje svojih nedoumica ili se čak poslužiti nekim podatkom da i sam nešto napiše. To bi me uverilo da nisam „ladio plajvaz“.

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *