Mladi vide Srbiju kao zamku u kojoj su vrednosti šuplje kao švajcarski sir, odrasli se ponašaju kao zbunjena gomila, u kome generacije povezuje jedino beznađe a nasilje je najisplativiji oblik ponašanja. Lepši deo priče je da ima i onih kojima su uzori obični ljudi – sposobni da u borbi sa problemima ostanu pozitivni.
Na pitanje kako bi svom vršnjaku iz inostranstva u najkraćem opisao društvo u kome živi i položaj mladih, Luka, dvadesetogodišnji student kaže: „Kao društvo beznađa. Otkad sam se rodio država je sve manja, sistem se sve više raspada a nasilje raste, ekonomska situacija je sve gora i svi jure samo novac. Nije bitno ko je pametniji, već ko je jači. Svakodnevica je ružna, malo toga lepog se dešava i u porodicama… Mladi osećaju da su uhvaćeni u zamku i zato su besni“.
Njegova vršnjakinja Katarina, takođe student, misli slično: „U ovoj državi su svi umorni. Stariji se ponašaju kao da od njih više ništa ne zavisi i kao da nemaju više bilo kakvu moć da nešto promene. Umorni su od toga da slušaju stalno isto i da se stalno isto dešava, stalo im je samo da nađu način da od toga pobegnu. I većina mladih je izgubila nadu da nešto mogu da pokrenu, halapljivi su za novcem i malo ih zanimaju druge vrednosti. Ali šta ćeš sa novcem ako si usput, dok si jurio za njim, izgubio sve što te čini čovekom? To je jedna velika zamka, jer kad vas novac uhvati u vrtlog ne možete iz njega da izađete – nikad vam nije dosta, samo još, još, još… I onda nemate vremena ni da shvatite šta radite.“
Čini se da ni odrasli ne shvataju najbolje šta rade, i pored mnogobrojnih istraživanja o tome šta nam se desilo u poslednjih dvadeset godina i upozorenja kakve će to posledice imati po mlade. Studije koje uglavnom čame po ladicama identifikovale su problem i rizike od rastućeg ekstremizma i nasilja među mladima ukoliko „odrasla“ Srbija ne smogne snage da se na putu u demokratiju na zreo način razvede od prošlosti, posebno nasleđa devedesetih. Zato ne iznenađuje da mladi vide odrasle „kao zbunjenu gomilu koja očekuje da nam deca budu bolja od nas i da nam reše probleme u državi”, ocenjuje psiholog Dragana Koruga, konsultant UNICEF-a u projektu „Škola bez nasilja”. Kao posledica nacionalizma, ratova, ekonomskog propadanja i dugogodišnje izolacije, u Srbiji se odvijala nasilna hegemonizacija a smanjen protok i selektivno plasiranje informacija nametnuli su brojne predrasude, koje vode netrpeljivosti i diskriminaciji po raznim osnovama. Istovremeno, traži se opravdanje i kao „normalne“ predstavljaju pojave koje su u sukobu sa osnovnim ljudskim vrednostima i civilizacijskim normama.
„Kada puknu sve norme, zakonske, porodične, moralne – a pukle su tokom haosa devedesetih – i kada počne borba za opstanak, onda pre svega reagujete biološki da održite sebe i porodicu. Tada će i čovek koji nikada nije kršio zakon početi da krade ako mora da spasava decu od gladi. Glad je veći motiv od bilo kog morala i mi smo to na žalost doživeli – taj bazični egzistencijalni strah šta će biti sutra, da li ću uopšte primiti platu, dokle ću izdržati“, objašnjava Dobrivoje Radovanović, nekadašnji direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. „Na to se nadovezao obrazac koji smo naučili u ratnim godinama – da se problemi rešavaju nasiljem, a potom strašno siromaštvo koje pogađa gotovo milion ljudi. Siromaštvo deluje snažno na porast nasilja i to na mnogo načina, od biološkog straha do izolacije iz društva“.
Nasilje je isplativo
Ubrzano socijalno raslojavanje se naročito odražava na odnos među decom i mladima, gde je ogoljeniji prezir dobrostojećih prema siromašnijima, što dodatno frustrira roditelje slabijeg imovinskog stanja. S obzirom da se nisu razvile vrednosti korektnog tržišnog ponašanja, oni koji imaju želeli bi još više, a oni koji nemaju žele da se što pre reše etikete „tranzicionih gubitnika“. Vrednosti koje su preovladavale u doba socijalizma, poput jednakosti, kolektivizma i solidarnosti potisnute su fokusiranjem na ličnu korist kao glavni životni cilj. U Zborniku Instituta za pedagoška istraživanja iz 2006. se navodi da je „izrazita popularnost utilitarnog stila među mladima donekle posledica odrastanja u materijalnoj oskudici, ali i odraz usmerenosti celokupnog društva ka materijalnim vrednostima.”
U oceni procesa moralne tranzicije koja je pratila ekonomsku, direktor Instituta za uporedno pravo Jovan Ćirić je još direktniji: „Mi smo doživeli moralni sunovrat. Šta treba da bude ideal za mladog čoveka ako je u državi sve na prodaju, ako je većinski stav da ništa ne može da se reši regularnim putem i da uvek mora da se ima „kombinacija“. Ključni problem vrednosti u današnjem vremenu je što više nema ideala, niti onih koji su njihovi nosioci. Mi nemamo takav format ljudi, a događaji koji prate aktuelnu ekonomsku krizu pokazuju da ih nema ni u svetu“.
Pojava da pojedinci i grupe biraju nasilje kao način da „reše“ egzistencijalne probleme i dosegnu moć i „ugled“ prisutna je u svim društvima. Ali ono što je neprihvatljivo, „a čemu smo svedoci kao obični građani je da društvo šalje poruku da je nasilje isplativ oblik ponašanja“, upozorava sociolog Srećko Mihailović. „Nasilje je jedan od dominantnih trendova koji obeležava i državu, i institucije, i ulicu, i naš život. Država više nema monopol nad silom, što ne znači da nije nasilna prema građanima. Svedoci smo disperzije monopola nasilja sa kojom ono nije slabilo, naprotiv – stalno je raslo, a uporedo i nemoć pojedinca i bilo koje institucije i organizacije da mu se sistemski i organizovano suprotstavi. Počeli smo da se navikavamo na nasilje, da ga trpimo i prećutkujemo, a najveće žrtve su, naravno, oni najnemoćniji.”
I naši mladi sagovornici dele takav stav. Katarinin utisak je da „ceo sistem u kome živimo kao da pokušava da taj problem zataška, da ga neprestano gura pod tepih, ali povremeno kada tepih podignete prašina leti na sve strane“. Luka ističe da se toliko navikao na nasilje „da teško da ima nešto što još može da me šokira. Pa ni to ko je ovde uspeo, jer je jasno da se krađa, muvanje i nepoštenje isplate. Svi kukaju na krizu, a nikad se nisu vozila bolja kola i toliko bahato trošilo. U mom okruženju vidim da od krize strepe samo oni koji pošteno rade svoj posao.“
Ako moralna anomija počinje da se pomalja kao problem i u društvima koja su donedavno važila kao uzor, otežavajuća okolnost za balkanske zemlje je što se na nju naslanja autoritarna kultura, čije se suštinske odrednice nisu menjale bez obzira na društveno uređenje. „Nije surova konstatacija reći da balkanski narodi više polažu na ratničku kulturu i kulturu nasilja nego na kulturu mira i kulturu rada“, navodi se u zborniku „Omladina Balkana između nasilja i kulture mira“ Filozofskog fakulteta u Nišu. Taj proces socijalizacije nasilja, kojim se ono legitimizuje i normalizuje, ima dalekosežne implikacije na način na koji se shvata i doživljava u komunikaciji sa drugima. To se prema rečima psihologa Žarka Trebješanina „u svakodnevnom vaspitanju manifestuje kroz uverenje da su fizički obračuni između dece, naročito muške, gotovo prirodan i neophodan uslov njihovog telesnog razvoja, sticanja odbrambenih sposobnosti i čvrstog karaktera“. S druge strane, karakteristično za naše društvo je da gaji paternalistički odnos prema mladima, da ih isključuje iz rešavanja sopstvenih problema o kojima u javnosti gotovo uvek raspravljaju stariji, koji donose i odluke.
Učionica kaznionica
Međutim, autoritarni model više ne funkcioniše, a autoritete nismo izgradili, što se najkonkretnije uočava u porodičnoj i školskoj svakodnevici. Kako se navodi u najnovijoj studiji Fonda za otvoreno društvo, koja se bavi uzrocima nasilja među mladima, rezultati mnogobrojnih istraživanja o kvalitetu obrazovne i vaspitne funkcije škole pokazuju da se vaspitna funkcija gotovo potpuno izgubila, da je gradivo preobimno i zastarelo, kao i nastavne metode, te da se beleži zabrinjavajući pad školske uspešnosti. Bežanje sa časova evidentira se već u nižim razredima osnovne škole, a više od dve trećine učenika ocenjuju školu kao „dosadnu, stereotipnu, zastarelu, zapuštenu i beživotnu sredinu u kojoj ne može da se nauči bilo šta korisno“ i u kojoj je veoma izražena pristrasnost nastavnika ne samo u ocenjivanju, nego i u celokupnom ophođenju prema učenicima. Jedan od najzanimljivijih nalaza je „višestruko isticana potreba učenika za vraćanjem besplatnih sekcija u škole – sportskih pre svega, potom dramskih, likovnih i drugih“.
Još jedan od razloga zašto je autoritet škole podriven, prema rečima Dragane Koruge, jeste „što direktore obrazovnih ustanova postavljaju lokalne samouprave, pa njihov rad više liči na čuvanje koalicionog mira nego na rukovođenje nastavnika-pedagoga. I tripartitni škloski odbori – formirani da bi obezbedili demokratičnu atmosferu su potpuno ispolitizovani. I onda, kako će u takvoj atmosferi nastavnik da se izbori za prave vrednosti – znanje, drugarstvo, poverenje i pravdu, ako je glava njegove kuće u službi političkih interesa. Zato direktori veoma često ne preuzimaju svoju odgovornost – pogotovo kada dođe do problematičnih situacija. Umesto da ih rešavaju, stalo im je samo da ih zataškaju i onda se ceo kolektiv za tim povodi”.
To potvrđuje i naše iskustvo u pokušaju da među profesorima nađemo sagovornika koji bi otvoreno govorio o ovom problemu. Niko nije želeo da govori javno, izuzev profesorke jedne beogradske gimnazije – i to pod uslovom da objavimo samo njene inicijale. Škola je, prema rečima M.A. postala „poslednja šansa za mnoge koji nikada nisu ni želeli da rade u ovoj profesiji, ali nisu mogli da se zaposle u struci. Zato su ovde kao po kazni. Pojedinci kojima je zaista stalo do dece i njihove budućnosti nemaju puno saveznika, retko ih nalaze čak i među školskim pedagozima i psiholozima. Škole su danas podeljene na klanove u borbi za sitne interese, unižava ih država ali i sopstveni sindikati, lako ih potkupljuju imućniji roditelji… Nije retkost da kolege jedni druge ogovaraju pred decom, da se pred đacima nastavnici i roditelji međusobno optužuju. Deca sve to vide i najčešće reaguju ili krajnje komformistički, ili izražavaju bunt kroz različita devijantna ponašanja.“
Ali nasilje koje je pretrpelo njihovo dete u školi najčešće prećutkuju i roditelji, svedoči Irina Ban, majka troje dece, čijeg je najmlađeg sina maltretirao i ucenjivao stariji učenik da bi mu iznuđivao novac. „Žrtva nije bio samo moj sin već i druga deca, ali niko se nije usuđivao da to javno kaže – da nigde ne piše njihovo ili ime njihovog deteta. A kada problem iznesete, onda doživite da sistem od žrtve pravi krivca. Dobijete poruku da je vaše dete samo krivo što je doživelo nasilje jer se igra na ulici. Znači sad je problem što je moje dete napolju, a ne što ga neko maltretira. Pa šta treba da radimo, da decu zatvaramo u kuću, da ih dovozimo i odvozimo iz škole?“
Naša sagovornica ističe da to roditelje ne oslobađa odgovornosti da znaju gde su im deca, sa kim su i šta rade. „Možemo mi lopticu da prebacujemo koliko hoćemo, ali sve potiče od kuće. To što smo maltene po ceo dan na poslu nije opravdanje, jer i u vremenu koje nam preostane uglavnom svako zuri u svoj ekran a komunikacija je skoro odumrla. Sa decom komuniciramo samo kada imamo primedbe, kada ih preslišavamo da nam podnose izveštaje. Nema više truda da normalno razgovaramo. Kad dođemo kući, mi se izujemo i bukvalno – skinemo sa sebe svu ljubaznost i mislimo da, samo zato što smo kod kuće i u svojoj porodici, imamo pravo da se ponašamo kako hoćemo. Zbog problema koji nas pritiskaju spolja svi smo namrgođeni, besni i puni zahteva. Raduje vam se jedino kućni ljubimac. Da li je to normalno kad govorimo o normalnim porodicama?“
Nemoćni odrasli
Problem koji u Srbiji i dalje predstavlja tabu u javnosti je suočavanje sa činjenicom da se devedesetih desio generacijski prelom, u kome su odrasli izgubili trku sa vremenom i kompetencije vaspitača, upozorava Dragana Koruga. „Od tada imamo situacije da deca već posle osnovne škole počinju da rade da bi izdržavala svoje roditelje koji ostaju bez posla. Ako dete od 15, 16 ili 17 godina izdržava mene kao roditelja jer nisam u stanju da nađem posao – šta ja imam pravo da mu kažem? A još ako me izdržava tako što radi nelegalne poslove, imam li uopšte pravo da ga pitam bilo šta? Mi imamo situaciju da deca prostituisanjem izdržavaju svoje porodice, onda okače taj deo zanimanja o čiviluk i odu u školu, pa iz škole opet ranac o čiviluk i obuju cipelice za prostituciju. I ako se odrasli prave da to ne vide, deca okolo vide. Dovoljan je jedan takav slučaj u školi da svi odrasli padnu na ispitu.”
U istraživanju Fonda za otvoreno društvo, 95 odsto anketiranih mladih iz cele Srbije je kao glavni problem označilo ekonomsku situaciju u zemlji, potom političku nestabilnost i kriminal, čiji glavni uzrok vide u nemogućnosti zapošljavanja i rastućem siromaštvu. Katarina i Luka znaju mnogo mladih iz svog okruženja koji su napustili dalje školovanje da bi izdržavali porodicu. „Ali i sa prestižnom fakultetskom diplomom i znanjem jezika danas ste ništa. Moja drugarica koja je završila arhitekturu radi i svoj i posao prevodioca za 15.000 dinara mesečno“, kaže Katarina. I Luka ima prijatelje koji rade po deset sati za dnevnicu od 1.000 dinara i to „na crno“, što, „nije dovoljno ni za pojedinca, a kamo li ako ste u situaciji da od tog novca izdržavate oca bez posla, psihički bolesnu majku i bolesnog mlađeg brata. Mladi ulaze u kriminal iz različitih razloga – neki iz kompleksa, neki jer ne žele da crnče za 25.000 mesečno kad pljačkom ili kao dileri droge mogu da „zarade“ deset puta više, ali ima i onih čija je porodica u bezizlaznoj materijalnoj situaciji i koji u trenutku nisu videli drugo rešenje“.
U Srbiji su mladi od 14 do 27 godina počinioci oko 60 odsto ukupnih krivičnih dela, a ako se ta granica pomeri do 35 godina, „onda je to gotovo 80 odsto ukupno počinjenih krivičnih dela“, upozorava Dobrivoje Radovanović. Još alarmantniji su pokazatelji o promeni strukture počinjenih krivičnih dela, budući da su ranije dominirale sitnije imovinske krađe, dok su to danas najteža krivična dela – razbojništva i razbojničke krađe koje često prate silovanja, nanošenje teških telesnih povreda i ubistva, pri čemu značajan broj nasilnih delikata generiše sve raširenija narkomanija.
Šizofren odnos društva prema mladima vidljiv je i kroz raskorak između zakona koji daju široke slobode deci u vrlo rizičnom periodu odrastanja i primene represije gotovo za svaki prestup, ocenjuje Jovan Ćirić. „To pokazuje da smo mi društvo ekstrema. Dok roditeljima sve više uskraćujete prava, država preti velikom batinom i probleme rešava tako što će sve potrpati u zatvor. Ako neko sa 15, 16 godina učini prestup i mi ga odmah stavimo u zatvor, šta će od njega biti? Hoćete li u njemu pobuditi želju za preispitivanjem ili nagon za osvetom? Jako je važno kada je ta populacija u pitanju da se prilikom donošenja presude sagleda širi kontekst i dugoročnije posledice i da se u tom kontekstu nađe najadekvatnija kazna.“
Sve navedeno kod mladih stvara sliku društva „u kome su odrasli nemoćni, a sistem vrednosti je šupalj kao švajcarski sir i kroz njega možeš da se provučeš na razne načine“, upozorava Dragana Koruga. „Kada pubertetlije pale Beograd – kakav je odgovor nas odraslih? Mi moramo da zauzdamo one koji promovišu takve ideje i koji regrutuju takva ponašanja, da jasno pokažemo da nećemo dozvoliti da nam takve ideologije vaspitavaju decu. Sa druge strane, ja kao roditelj ne mogu da ne znam da je moje dete zavrbovano za takvu ideologiju. Ne možemo da se pravimo da ne znamo šta se događa kada na konkursima koji zahtevaju zdravstvene analize, testovi pokažu da više od 40 odsto kandidata konzumira narkotike. Mi, odrasli, ne želimo da se suočimo sa ozbiljnošću problema i da preuzmemo odgovornost da kontrolišemo situaciju, nego puštamo da situacija kontroliše nas. Uverena sam da ako bismo želeli da rešavamo neke stvari, mi bismo ih rešili. Mora na svim nivoima da se prepozna ono što jeste vrednost i ono što nije vrednost i da se na to profesionalno i ljudski reaguje kao odrasla osoba.“
Istu poruku na svoj način šalju i mladi. Luka ocenjuje da mladi ne vide autoritet u odraslima jer ih većinom doživljavaju kao licemerne. „Kako da im verujemo kada vidimo da ih čini nezadovoljnim sve ono za šta se zalažu pred nama? Ako svakodnevno gledate ljude oko sebe kako mrze svoj život i državu u kojoj žive, zašto bih želeo da moj život bude kao njihov?“ Zato, kaže Katarina, „moj uzor su ljudi iz svakodnevnog života koji uspevaju da se izbore sa ogromnim problemima a da pri tom ostanu pozitivni. Oni su mi mnogo veći uzor od bilo koje javne ličnosti.”
Zorica Žarković
Tekst je iz „Biznis i finansije“ broj 84 , februar 2012: Rast ekstremizma