Ovo je istorija britanskih privatizacija od prvih eksperimenata sa Britiš Aerospejsom, preko Britiš Telekoma, vodovoda i elektrodistribucije do državnih bolnica i Kraljevske pošte.
Kraljevska Pošta o čijoj se privatizaciji pričalo, shodno visinama ponuda, nije na aukciji otišla u ruke najboljem ponuđaču a poštanske marke već su poskupele. Londonski vatrogasci sve hitne pozive na broj 999 prosleđuju kompaniji pod nazivom ‘Kapita’, a po nalogu glavnog šefa prestoničkih vatrogasaca, Brajana Koulmena. Multinacionalke izgladnelo kruže oko Nacionalnih bolnica (NHS). Donedavno državne, škole su se okrenule profitu i privatizaciji. U tehnokratskoj nomenklaturi MMF, ovaj proces bi se mogao nazvati „programom strukturnih prilagođavanja“, ali, zapravo, ovaj termin ne obuhvata sve ono što će aktuelnim promenama vlasničke strukture biti kao rukom odnešeno. Sve ovo lepo možemo uočiti ako bacimo pogled na jednu kratku istoriju privatizacije u Velikoj Britaniji.
• 1979-1981: Eksperimentisanje
Torijevci se već dugo zalažu za neku vrstu politike denacionalizacije. Kao odgovor na produžetak krize iz 70-ih, tokom koje su se borili za održanje svoje parlamentarne dominacije, izveštajem konzervativnog premijera Nikolasa Ridlija osmišljen je način i „preporuka”, kojom su Margaret Tačer i njena vlada u senci progurali politiku razbijanja javnog sektora i osipanja radničkih sindikata. Privatizacija je u početku bila podređena drugim političkim temama, a pre svega suzbijanju plata kako bi se kontrolisala inflacija. Ipak, prva vlada Tačerove uspešno je sprovela delimične privatizacije nekih velikih kompanija iz javnog sektora, pre svega Britiš Aerospejsa i Cable & Wireless. U ovoj fazi, međutim, fokus je bio na privatizaciji već profitabilnih entiteta koji su bili sposobni da uvećaju prihode, i time smanje zaduživanja iz javnog sektora.
• 1982-1986: Poletanje
Usred recesije s početka 80-ih, torijevci su počeli da predlažu privatizaciju kao mogući lek. Konzervativac Džefri Hau veličao je „disciplinu“ na tržištu. Po ovoj doktrini u nastajanju, privatizacijom bi se veliki državni komunalni sistemi učinili efikasnijim i produktivnijim, čime bi i britanski kapitalizam postao konkurentniji u odnosu na njene kontinentalne rivale. U tom razdoblju, vlada rasprodaje Jaguar, Britiš Telekom, ostatak Cable & Wireless i Britiš Aerospejsa, kao i Britoil i Britiš Gas. Fokus je preusmeren na privatizaciju preduzeća koja pružaju osnovne komunalne usluge.
Ovakva politika nije se pojavila tek tako – niotkuda – već je bila potpuno ugrađena i u ideje ekonomiste i filozofa Fridriha Hajeka – ideje kojima su se vodili Tačerova i njena, u to vreme opoziciona, kohorta. Ipak, ovaj pristup nije iznenada „eksplodirao” već je postepeno nastajao i razvijao se u odnosu na specifične političke ciljeve. To nije bilo samo pitanje podsticanja ulaganja privatnog sektora u državu već, takođe, i „kulturni rat”, vođen s namerom da se biračko telo ponovo pridobije i da mu se instalira model „pop – kapitalizma“, kojeg je Tačerova toliko hvalila, a koji je najavljen ozloglašenom i sramotnom reklamnom kampanjom „Reci Sidu“.
• 1987-1991: Skokovi i Granice
Nakon svoje treće izborne pobede, torijevci su bili dovoljno sigurni da razvaljuju po svim frontovima, pa je usledio i njihov dosad najagresivniji program privatizacije. Britiš Stil, Britiš Petroleum, Rols Rojs, Britiš Ervejz, vodovod i elektrosistem bili su među glavnima za prodaju. Ove privatizacije izazvale su ozbiljan otpor, verovatno dovoljno jak da bi se obuzdao pokušaj privatizacije nacionalnih bolnica (NHS). Ipak, mere diktirane slobodnim tržištem i dalje su nastavile da se nameću javnom sektoru, počev od „unutrašnjeg tržišta“ u zdravstvenim službama pa sve do Mejdžorove nesretne ‘Građanske Povelje’. Ona je građanima trebalo da obezbedi središnju ulogu u političkim formacijama i omogući im aktivno učešće u upravljanju javnim sistemima – a ispalo je da je tek nešto više od modela po kojem potrošači mogu da se žale na usluge javnih službi.
• 1992-1996: Slabost i uzmicanje
Četvrta uzastopna torijevska administracija bila je slaba i brzo se rascepila po širokom spektru različitih gledišta, a naročito po pitanju evropske monetarne unije. Međutim, neoliberalni politički prostor i premise, ugrađene još u epohi Tačerove, ostale su netaknute a vlada je nastavila da gura privatizacije i to u svim onim područjima gde je osećala da je to moguće. Nanoseći i drugi poraz rudarima, ta je vlada nastavila da u svojoj završnici rasprodaje akcije javnog preduzeća British Coal, kao i kompanije za proizvodnju električne energije – Powergen i National Power, ali i železnički sistem u vlasništvu do tada javnog preduzeća British Rail. Od nastojanja Majkla Heseltajna da privatizuje Post Office se, napokon, odustalo – zbog protivljenja kako javnosti kao i usled otpora poslanika Donjeg doma skupštine, prestrašenih da bi ih glasači na narednim izborima počistili sa pozicija.
• 1997-2001: Kompromis Novih laburista
Novi laburisti su na britanskim izborima profitirali na nepopularnosti torijevskih privatizacija, obećavši da će zaustaviti prodaju sektora kontrole vazdušnog saobraćaja. Ali, čak su i ovo obećanje pogazili. Jer, ako i tačerizam svojim argumentima i konceptom nije pobedio u teorijskoj raspravi o privatizaciji javnog sektora, ta je njihova ideja tako sveobuhvatno srušila militantnu levicu i sindikate da, praktično, nije postojalo više ništa što bi sprečilo proces prilagođavanja laburista neoliberalizmu. Politika privatizacije najvećih državnih sistema, uvedena u torijevskom razdoblju, predstavljala je za laburiste vrlo nespretan kompromis između udovoljavanja apetitima menadžerskih lidera u sveže privatizovanim javnim preduzećima, a, s druge strane, trebalo je izaći u susret zahtevima laburističke izborne baze. Ovaj proces, poznat kao ‘Private Finance Initiative’ (PFI), izvorno je smislio i razvio Norman Lamont. Predstavljen u tunelima londonske podzemne železnice, državnim bolnicama i školama, ta je politika u kratkom roku uspela da namakne novac, bez potrebe za povećanjem poreza. Ipak, i u ovaj ‘PFI izum’ utkana je nit pro-tržišnog jevanđelja. Obojica – Piter Mendelson, baš kao i njegov naslednik u Ministarstvu Trgovine i Industrije – verovali su da je uloga vlade u podsticanju kulture preduzetništva.
• 2002-8: Agresivna Inicijativa za privatno finansiranje (PFI)
Druga i treća administracija Novih laburista agresivno su pritiskale u korist privatizacije i smanjivanja državnog udela u javnom sektoru. Toni Bler je svoju kampanju iz 2001, na kojoj je ponovo izabran, zasnovao na izuzetno nepopularnoj inicijativi za privatno finansiranje (PFI). Početna kalkulacija bila je da će ova mera, premda veoma nepopularna, nakon Blerove pobede na izborima dokazati kako joj ne postoji realna alternativa. Iako je bilo nekoliko većih prodaja, vladina politika oko privatizacije Kraljevske Pošte i nacionalne zdravstvene službe NHS imala je za svoj logični ishod privatizaciju ovih javnih sistema. Čak i fiskalna kriza NHS-a, proizašla usled visokih troškova PFI inicijativa, nije ugasila ovaj gorući problem koji je negde ispod neprestano tinjao. I tako su stvari tekle sve do kreditne krize 2008, i svetske ekonomske krize – tada se klatno, pa makar i samo privremeno, zaljuljalo u suprotnom smeru: onda kada je premijer Gordon Braun bio prisiljen da, sa zakašnjenjem, nacionalizuje niz propalih banaka. Međutim, čak i tada, bilo je jasno kako je namera bila vratiti te kompanije u okrilje privatnika – i to što je pre moguće.
• 2009 – 2012 – …: Tačerizam kao tajno oružje?
Torijevci su preuzeli dužnost bez mandata, ali i bez manjka samouverenosti. Još je od 2008. na njihovom dnevnom redu bio zadatak da krizu globalnog kapitalizma predstavljaju kao „krizu potrošnje u javnom sektoru”. Privatizovali su britansku Kladionicu, najavili prodaju banke ‘Northern Rock’ kao i ostalih nacionalizovanih banaka, a time i nagovestili kako će, nakon perioda probnog rada, i ‘Royal Mail’ biti u ponudi za prodaju, potom putevi, kao i veliki sektori u obrazovnim institucijama i državnim bolnicama. Čak će i delovi policije, tradicionalnih saveznika političke desnice, biti privatizovani. Tu je, takođe, i Outsourcing*, koji će se proširiti na svako moguće područje poslovanja.
[*Jedna od sve češćih strategija poslovne organizacije jeste ustupanje proizvođačima nekog od poslovnih procesa ili „outsourcing“. To znači da je organizacija, zapravo, prepustila deo uticaja na jedan od strukturnih elemenata svog sistema upravljanja (poslovni procesi), što utiče i na druge strukturne elemente i sistem u celini, nekome nad kim nema neposredne ingerencije u smislu odgovornosti – jer nije deo organizacione strukture same organizacije. Eksternalizacija pojedinih poslovnih procesa ili njihovih delova, kao i ustupanje licima koja su izvan poslovne strukture organizacije da obavljaju te poslove, poznata je kao „outsourcing“]
Međutim, kao i 80-tih, prevashodni cilj nije bilo smanjivanje zaduživanja javnog sektora. Torijevci dobro znaju da ekonomska kriza nije samo fiskalni ili finansijski problem. Privatni sektor je potpuno stagnirao. Globalno gledano, postoje trilioni funti koje korporacije zadržavaju pri sebi – ne puštajući ih u promet jer ne vide neki iole održivi način kojim bi se njihove investicije isplatile. Američke kompanije drže 1,7 triliona dolara dok one u evrozoni sede na 2 triliona evra, a britanske kod sebe drže £750 biliona, i ništa ne čine. „Akumulacija preuzimanjem” jedan je od ekonomskih instrumenata da se od velikih igrača novac izmami i kao kapital stavi u opticaj. I dok konzervativci više nisu ideološki tako samouvereni kao što su bili 80-tih, opseg privatizacija koje su predložili sugeriše kako očekuju da će nadjačati svako protivljenje iz opozicije.
U istorijskom kontekstu čini se kako je, po torijevcima, privatizacija odgovor na niz dilema. Širenjem ovakvih njihovih tržišnih podsticaja podriva se javni sektor, koji je temelj za politiku laburista. Otvaranjem javnog sektora za tržište i profit, pak, u opticaj se stavlja ogroman kapital, a smanjenjem snage radnika u javnom sektoru potiskuje se pritisak na plate. Na taj način, barem u teoriji, ulaganja će se potencijalnim investitorima učiniti daleko primamljivijim. Povrh svega, izgleda da će se premeštanjem tržišta sa demokratskih na temelje tržišnih načela raspodele favorizovati oni koji su najjači u svojoj kontroli tržišta – a to su oni koji, takođe, predstavljaju i temelje društvenog konzervativizma.
preveo i priredio: Milan Lukić