/ Intervjui / Stanko Crnobrnja, režiser: Nastupa doba apsolutnog medijskog izobilja
BiF Analize Čitajte B&F online

Stanko Crnobrnja, režiser: Nastupa doba apsolutnog medijskog izobilja

This post has already been read 1150 times!

Seljenje TV na mobilni telefon označava epohalnu situaciju, dosad nepoznatu u istoriji kulture i istoriji komunikacija. Mi se nalazimo u vremenu u kome vam jedna, ista, ‘sprava’ kompjuter, lapotop, ili mobilni telefon omogućava da, u okviru te, jedne sprave, obavite sve korake proizvodnje, promovišete i distribuirate stvoreni program milionima korisnika i da, na kraju, i naplatite gledanost tog programa. To znači da će se na tržištu pojaviti milioni novih producenata, sa milionima novih medijskih proizvoda. I, naravno, sa nesagledivo mnogo različitih pristupa ideji o tome šta je komunikacija, zabava, informacija, interakcija, kaže u intervjuu za B&F Stanko Crnobrnja, producent, režiser i još mnogo toga što staje u definiciju izvođača medijskih radova.

Kad treba da objasni čime se sve danas bavi, Crnobrnja se rado poziva na velikog srpskog glumca Zorana Radmilovića, sa kojim je imao zadovoljstvo da skoro deset godina radi u okviru serije Petkom u 22. „Kada bi ga zapitali čime se bavi on je odgovarao: ’Ja sam izvođač glumačkih radova.’ Dakle, slično Zoranu tada, ja bih za sebe danas mogao da kažem da sam izvođač medijskih radova – od praktičnih, preko naučno-istraživačkih i akademskih, do teorijskih,“ kaže Crnobrnja.

Svoju prvu TV emisiju, režirao je pradavne 1971 godine, u Americi, u crno beloj tehnici. Kada je nekoliko godina kasnije diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, svoju je diplomsku emisiju snimio u tek instaliranom kolor studiju TV Beograd, u Aberdarevoj ulici. U celoj državi postojala su samo dva televizijska kanala. Tek desetak godina kasnije započela je eksplozija kablovske televizije koju su predvodile dve, danas ikoničke, robne marke: CNN i MTV. Ipak, da bi se one pojavile na daljinskim upravljačima domaćih televizora, zajedno sa desetinama drugih, kablovskih kanala specijalizovanih za najrazličitije oblasti – od sporta do igranih filmova, od ribolova do istorije i prirodnih fenomena – trebalo je da prođe dodatnih petnaestak godina.

“Danas, možemo da pričamo o stotinama, čak i hiljadama televizijskih kanala-programa koji su u ponudi preko satelitske distribucije, kabla, zemaljskih mreža i, naravno, preko Interneta. Ali razlika nije samo u kvantitetu. Očigledno je da se vrhunski kvalitet u umetnosti ‘pokretnih slika’ danas nalazi kod vodećih kablovskih TV mreža, kao što je to američki HBO, a ne samo kod legendarnih filmskih studija, kao što su to Paramount, Warner Brothers, Disney, “ kaže u intervjuu za B& F, Crnobrnja.

“Sa stanovišta biznisa, savremena svetska komercijalna televizija je industrijska grana vredna preko 200 milijardi dolara godišnje, a pilot epizode TV serija – što znači premijernu emisiju za, recimo, seriju ‘Lost’ – dostižu budžete i do 12 miliona dolara. Prosečna cena reklamnog TV spota od 30 sekundi tokom finala američkog ragbija, čuvenog Superbowla, ove godine bila je 3,5 miliona dolara. To znači da je samo ovaj jedan TV prenos ostvario prihod od preko 318 miliona dolara. Naravno, uz činjenicu da je taj program pratilo preko 115 miliona gledalaca. Sa druge strane, u narodnoj republici Kini, finale njihove verzije ‘Idola’ prati i do 350 miliona gledalaca što govori o činjenici da je televizijska zabava i dalje najjača masovna zabava na planeti. Sve se to emituje u perfektnoj HD slici i savršenom digitalnom zvuku, a u iščekivanju nadolazeće invazije 3D televizije i ekrana veličine sobnog zida. To znači i da su razlike u odnosu na početne dane televizije ogromne, i da ih je svakim novim danom sve teže porediti.”, kaže sagovornik B&F.


B&F:
Kako vidite protivrečne ocene da je televizija medij koji i dalje ima najveći uticaj i moć, a da je, istovremeno, i najodgovornija za masovno “zaglupljivanje”?

S. Crnobrnja: U suštini te dve ocene i nisu protivrečne. Zbog visokih kvaliteta koje postiže – kako u simulaciji života tako i u fantastičnim, neviđenim uprizorenjima i to u svim žanrovima TV produkcije – komercijalna televizija, za najveći deo stanovništva širom sveta i dalje predstavlja omiljeno mesto zabave, rekreacije, informacije. Tu činjenicu koriste i eksploatišu raznorazne interesne grupe, od proizvođača deterdženata, do političkih partija. Svi oni teže da svoju ‘priču’ dobace do najvećeg mogućeg broja gledalaca. A tu, onda, u igru ulazi pojam iz teorije medija, koji se zove ‘najmanji zajednički imenitelj’ (the lowest common denominator). Šta je to što, u jednom TV programu, može da privuče i vrhunski obrazovanog gledaoca i potpuno nepismenog gledaoca? Ogromna masa koja se nalazi između ova dva ekstrema jeste stalni cilj i, zapravo, zajednički imenitelj za mnogobrojne poruke koje se šalju putem medija. A te poruke, kao i ciljna grupa kojoj se šalju, neminovno moraju da budu pojednostavljene – pa su često priproste, neki put i ‘zaglupljujuće’. Pogotovo kada se, kao recimo reklame za deterdžente ili partijske programe, decenijama ponavljaju u manje više istom, ‘zaglupljujućem’, formatu.

O političkoj propagandi i opasnom ‘zaglupljivanju’ te vrste, koje se širom planete putem televizije stalno sprovodi, moglo bi da pričati do u beskonačnost. Recimo samo to da je za skoro svaku tradicionalnu političku opciju koja je na vlasti idealna ona varijanta u kojoj milioni sede prikovani uz male ekrane i ne misle mnogo, ni o čemu izuzev o preljubama glavnih junaka ili o neprijateljskim namerama mračnih, inostranih, totalitarnih država. Ili, možda, o marifetlucima ‘unutrašnjeg neprijatelja’, koga, naravno, treba suzbiti. Od začetka mas-medija kao takvih, svaka vlast teži da upravo upotrebom snage tih medija primiri, zaplaši  pa i ‘zaglupi’ njihove brojne korisnike.

stanko crnobrnja

B&F: Da li uticaj političara sa jedne i privatnog kapitala s druge strane na  televizijske programske šeme treba posmatrati odvojeno ili mislite da su ta dva uticaja često povezana?

S. Crnobrnja: Naravno da su ti uticaji često povezani. I sinhronizovani. Pogledajte kako se odvija ratno huškanje, putem mas medija, u slučaju Irana i njegove, navodne, namere da proizvede nuklearno oružje. Ili huškanje, unutar Amerike i širom sveta, da se vojno napadne Sirija. Glavni ratni huškači, među političarima Amerike, potiču iz najdaljeg desnog krila Republikanske stranke. A za njihovog glasnogovornika u Americi važi TV mreža Fox, dok su u svetu to svi oni mediji kojima upravlja mega tajkun Rupert Mardok.

Džon Mekejn, koji je kao američki vazduhoplovac-agresor bio godinama u vijetnamskom zarobljeništvu, među najglasnijim je huškačima. Ali, nije nikakva tajna da od tog, za Amerikance gubitničkog rata u Vijetnamu šezdesetih godina XX veka, vojno-industrijski kompleks SAD širom sveta uporno gura Ameriku u ratnu opciju, kao jedino moguću za razrešenje svetskih problema i u cilju odbrane američkih interesa. Šta god da oni bili. Takva aktivnost dosegla je tragično cinične gabarite kada je, u akciji ‘Milosrdni anđeo’, bombardovanje Srbije proglašeno za ‘humanitarnu’ akciju u kojoj se štite američki interesi u oblasti zaštite ljudskih prava. Glavnu medijsku podršku toj akciji dao je upravo CNN i njegova tadašnja ratno-izveštačka zvezda Kristiana Armanpur koja je, prigodno, baš u to vreme, bila udata za pomoćnika Državnog sekretara SAD i glasnogovornika Stejt Departmenta, lepuškastog Džejmsa Rubina.

Čak i deca u Americi znaju kolike su malverzacije činjene od strane čuvene teksaške kompanije Halibarton, koja je u Iraku i Avganistanu bila glavni izvođač ‘investicionih’ i drugih radova neophodnih za masivnu američku okupacionu vojsku. A nije nepoznato ni to da je jedan od glavnih rukovodilaca te kompanije bio i kasniji potpredsednik Amerike, Dik Čejni. Ovaj je, opet, bio i medijski a i politički kolovođa u napadu na Irak. Ta priča se sada ponavlja sa Iranom i Sirijom. A direktna posledica ogromne medijske prašine koja se diže, povodom mogućeg rata sa tim zemljama, jeste da cene nafte na svetskom tržištu dosežu rekordne visine. Ovo samo govori da će Exxon, najveća svetska naftna kompanija, sigurno premašiti prošlogodišnje prihode od trgovijne naftom, koji su iznosili preko 600 milijardi dolara.

Sa druge strane, očigledno je da mas-medije u Rusiji, a posebno televiziju, kontroliše pa i cenzuriše vladajuća nomenklatura. To rade do te mere da su ubistva istaknutih i slobodoumnih TV novinara i komentatora u ovoj zemlji postala učestala stvarnost a ne retka anomalija. Kina je upravo odlučila da ograniči količinu inostranih programa koji mogu biti prikazani na kineskim TV kanalima, a radi  ‘zaštite’ kako domaće proizvodnje tako i domaćih gledalaca.


Srbija se češlja

B&F: Da li seljenje privatnog kapitala kroz licencirane emisije i produkcije preti  sve većem poništavanju kulturološke autentičnosti u uredjivačkoj politici?

S. Crnobrnja: Da li je licencirani National Geographic, Playboy, Cosmopolitan, Elle, poništio kultulorošku autentičnost časopisa kao što su NIN, Pečat, Ilustrovana Politika, itd? Verovatno da nije. Ali im je, svakako, umanjio tiraže. Producenti licenciranih TV programa u sprezi su sa emiterima, reklamnim agencijama, agencijama za istraživanje gledanosti, a često i sa mobilnim operaterima. Tako, zapravo, formiraju neku vrstu privremenih medijskih kartela koji, kombinacijom dogovaranja cena i relevantnih brojeva-pokazatelja sa intenzivnom promocijom i visokim produkcijskim standardima, uništavaju konkurenciju i uzimaju značajan deo reklamnog kolača. To se dešava u ostatku privrede već dugi niz godina. Da li licencirana Koka Kola urušava autentičnost Kokte ili Knjaz Miloša? Da li licencirani Mekdonald hamburger ruši autentičnost pljeskavice sa kajmakom? Verovatno ne. Ali im svima urušava prihode. I to ozbijlno. To se smatra zdravom konkurencijom. Ali, u našim mas medijima, sve to je malo drugačije, jer se u ovoj jednačini pojavljuje situacija u kojoj domaće konkurencije ili alternative, u startu, zapravo, i nema. A to se dešava upravo u slučaju najvulgarnijih i najodvratnijih licenci kao što su ‘Veliki Brat’, ‘Farma’, itd. Kada se tim, vulgarnim licencama, ‘suprotstavi’ novokomponovana, domaća konkurencija, to je, najčešće, sadržaj koji značajno zagađuje medijski prostor i televiziju u celini, i gura je u mračne ponore totalnog primitivizma i zatucanosti.

B&F: Kako vidite položaj lokalnih televizija u Srbiji i u kojoj meri on odslikava problem sve većeg jaza izmedju Beograda i Novog Sada u odnosu na ostatak Srbije?


S. Crnobrnja:
U jednom trenutku u Srbiji je bilo preko 280 lokalnih televizija. To je brojka koja bi mogla da odgovara državama veličine Indonezije, Nigerije, Egipta, koji imaju po 50, 80, 100 miliona stanovnika. Tih 280 televizija u Srbiji odražavalo je totalnu ekspoloziju anarhije i bezakonja u medijskom ustrojstvu zemlje. Posle donošenja medijskih zakona i uspostavljanja regulatornih agencija, broj se smanjio. Nije jasno za koliko, ali u Srbiji i dalje postoji preko 150 lokalnih TV stanica. I sve one odražavaju potrebu za lokalnim informacijama i lokalnim programskim sadržajima. A to velike televizije sa tzv nacionalnim frekvencijama ne mogu, iz komercijalnih razloga, da zadovolje. Tu su ekonomija i ekologija jasni. Kao u prirodi. Kada velike životinje završe sa komadanjem plena, te ostatke, mrvice, kosti i koščice kupe manje životinje. I jedni i drugi imaju ekološki opravdanu funkciju. U ovom slučaju i medijski opravdanu funkciju. Duboka ekonomska kriza i nemaština, kombinovani sa posledicama katastrofalne privatizacije i deindustrijalizacije unutrašnjosti Srbije ove dovela je ove male igrače u veoma težak položaj. Samim tim, i lokalnoj publici uskraćen je iole kvalitetan lokalno generisan program. Na sve to, idu još i prilično nejasni propisi o obaveznoj privatizaciji lokalnih javnih servisa. Tako je javno informisanje, na lokalnom nivou, danas lošije nego pre 15 ili 25 godina, jer su u međuvremenu nestali i fabrička, štampana glasila, i elektronska glasila lokalne samouprave. Ovo je komplikovana i otužna situacija koja je, takođe, posledica političke volje, da se slobodan protok informacija stavi pod kontrolu a lokalnim ‘tajkunima’ omogući da imaju svoja privatna ‘zabavna’ glasila. Zato i ne treba da čudi velika gledanost programa kao što su ‘Moj rođak sa sela’ i ‘Baba se češlja….’ jer oni jedini, u narativnoj formi, odslikavaju život u lokalu, onakav kakav jeste, u doba surove tranzicije.

Ne okreći se sine


B&F:
Jedna od legendarnih emisija za koju ste napisali scenario i režirali bio je “Beograd noću” sa Oliverom Mandićem. Gde je danas provokativnost naših muzičkih zvezda i režisera? Da li su promene bile neminovne i ako jesu – zašto?

S. Crnobrnja: Promene su uvek neminovne, zato što jedino u šta možemo biti stvarno sigurni jeste da se svet neprestano menja. On se menja sve većom brzinom a kapaciteti komunikacionih tehnologija postaju toliko moćni da već danas u svetskoj virtuelnoj W.W.W. mreži postoji više delova, komada, elemenata, komponenti, likova, nego u našem stvarnom svetu koji nas okružuje. U SFRJ bio je jedan ratni film koji se zvao: ‘Ne okreći se sine’. Tu rečenicu često koristim, u sasvim drugom kontekstu i sa značenjem da, u sadašnjem vremenu neverovatnih ubrzanja, nema svrhe okretati se i zagledati se u prošlost, i to sa željom da se ona vrati ili ponovi. Prošlost je fascinantna tamo gde jeste. Ali, sa novim tehnologijama, arhivama, softverima i interfejsima ona će postati skoro opipljiv i sastavni deo naše svakodnevice. Uvođenjem holografske tehnologije u mas medije postaće savim normalno da sebi priuštite koncert ‘Roling Stonsa’ u sopstvenoj dnevnoj sobi gde oni, pred vama, u svojim stvarnim gabaritima i dimenzijama, u potpuno trodimenzionalnoj prisutnosti, sviraju svoj hit repertoar. I to mnogo godina pošto svi oni već budu pokojni. Danas su provokativni stvaraoci i izvođači svuda oko nas. Najviše ih je na Internetu, gde oni najprovokativniji imaju i po 450 miliona posetilaca svog video klipa, ili web sajta. Naravno, dozvoljeno je plakati za prošlim vremenima, pogotovo ako je čovek u njima bio mlad, lep, neustrašiv, kreativan, i bezbrižan. A sada više nije. I, zaista, ja sam u svojoj mladosti sve to i bio. Odraz te mladosti video se upravo u programima kakve sam tada stvarao. To vreme i ta mladost davno su prošli. Danas se nalazim na Internetu i ne okrećem se niti zagledam u prošlost.

B&F: Veliki ste pobornik formiranja TV arhiva kao autentičnih svedočanstava onog vremena i one televizije kakva više neće postojati. Šta je njena budućnost?

S. Crnobrnja: Audio vizuelni, naročito televizijski arhivi, jesu najdragoceniji resursi koje medijske kuće poseduju. Istovremeno, to su riznice kulturnog i medisjkog materijala od neprocenjive vrednosti. Svaka generacija dužna je da se o ovom blagu stara s najvećom pažnjom. Na žalost to kod nas nije slučaj. Naše audio vizuelno kulturno i medijsko blago izloženo je propadanju, uništenju, degradaciji. To je odraz niskog stepena svesti o kapitalnom značaju ovih resursa. Mediji prolaze kroz stalni proces promena i tehnoloških unapređenja. Recimo, danas se ništa više u TV produkciji ne snima filmskom trakom. Ali, u arhivima postoje stotine hiljada minuta filmski snimljenih TV materijala, koji odražavaju 50 veoma važnih godina naše savremene istorije. Međutim, kroz arhivirani igrani i obrazovni program, ovi materijali odražavaju i nepregledne prostore kulture: od antike, do naučne fantastike. U neposrednoj budućnosti televizija postaje stoprocentno digitalni medij, baš kao što su to već sada i kompjuter i mobilni telefon i Internet. Televizija će se stopiti sa ova tri digitalna mas medija i postaće jedan novi, interaktivni medij, za koji još nemamo ime ali sigurno znamo da će, upravo taj medij, obeležiti veći deo XXI veka. Interaktivnost i lakoća pristupa kombinovani sa nepreglednom ponudom programa i sadržaja, biće glavne karakteristike ovog novog medija. Klasična TV produkcija postojaće i dalje, naravno, ali će u ogromnom moru svekolike ponude programa predstavljati elitnu, zapravo umetničku i visoko standardizovanu medijsku produkciju.

B&F: Prošle godine ste bili član stručnog žirija festivala filmova snimljenih mobilnim telefonom pod sloganom “Reditelji gde ste” Šta znaci “seljenje” TV na mobilni telefon? Da li bi ulazak mobilnog telefona u proizvodnju filmova označio i promenu sadržaja koje ćemo možda uskoro viđati na TV ?


S. Crnobrnja:
Seljenje TV na mobilni telefon označava epohalnu situaciju dosad nepoznatu u istoriji kulture i istoriji komunikacije. Mi se nalazimo u vremenu u kome vam jedna ista ‘sprava’ (kompjuter, laptop, ili mobilni telefon) omogućava da, u okviru te jedne sprave, obavite pripremu za produkciju, obavite produkciju (snimite sliku i ton), obavite postprodukciju (montažu i efekte), promovišete i distribuirate stvoreni program hiljadama ili čak milionima korisnika i da, na kraju, i naplatite gledanost tog programa. Ovo znači da će se na tržištu pojaviti milioni novih producenata, sa milionima novih medijskih proizvoda. I, naravno, sa nesagledivo mnogo različitih pristupa ideji o tome šta je komunikacija, zabava, informacija, interakcija. Takozvani ‘user generated content’ biće okosnica ovog mnoštva. Znači, nastupa doba apsolutnog medijskog izobilja, u kome će jedna od veoma važnih veština biti navigacija korisnika kroz tu nepreglednu ponudu medijskih sadržaja.


Nasleđe hipi pokreta

B&F: Živeli ste u više zemalja i sazrevali  u vreme hipi pokreta na američkim ulicama, kao i komunističke ideologije “kod kuće”. Kako ste tada gledali na to, a kako sebe vidite danas?

S. Crnobrnja: I pokret ‘hipi’, i komunistički pokret, u njihovim izvornim oblicima, u prvi plan stavljali su iskonske, utopijske ideje humanizma koje su, u raznim varijantama, postojale od kada postoji svet. Ljubav, solidarnost, jednakost, pravda, miroljubivost, usklađenost sa prirodom, skromnost, tolerancija, pošten rad, kreativnost, sloboda. Sve su to ideali koji su zanosni u svojoj jednostavnoj ispravnosti i perfekciji. I jedan i drugi pokret, zajedno sa njihovim idealima, doživeli su metaforfoze koje su ih, na kraju, učinile teško prepoznatljivim. Ukratko, obistinila se ona, čuvena, Lenjinova rečenica koja glasi: ‘Ako nam iko dođe glave biće to mangupi u našim redovima.’ Ali, naravno, nije samo to bio razlog ‘poraza’ hipi i komunističkih pokreta. Od samog njihovog nastanka sva sila ovog sveta ustremila se ka njihovom uništenju. Sva reakcionarna sila ovog sveta, da upotrebimo komunističku terminologiju. I reakcija je pobedila. Za sada.

Ono što sam ja shvatao kao neposredni učesnik i svedok oba ova pokreta, pogotovo u pokretu koji se u Jugoslaviji zvao socijalističko samoupravljanje, jeste da živim u jedinstvenom vremenu epohalnih, neponovljivih i za sudbinu ove planete veoma važnih pokreta. Jer, za sva vremena, hipi pokret je promenio odnose čvrste hijerahije između starijih i mlađih generacija. On je otvorio pitanje ekologije kao pitanje opstanka planete, i prvi pokazao put ka novoj svesti o tome da je razumevanje života, na ovoj planeti, uslovljeno shvatanjem zemlje kao jedinstvenog biomehanizma. Ali, hipi pokret je otvorio i put ka novoj ekonomiji u kojoj mikro sistemi, samoodrživi i autonomni, uspostavljaju mreže razmene, koje ne zavise samo od jednog ili dva ograničena izvora energije, ili jedne dominantne valute. Ovo su pristupi koji se tek danas, u velikoj krizi savremenog predatorskog kapitalizma, čine kao logična rešenja za stvarno rešavanje masivnih, planetarnih, problema.

Socijalističko samoupravljanje u Jugoslaviji pokazalo se kao ubedljivo najdalekosežniji i najsmeliji sistemski ustanovljen poredak direktne demokratije u dosadašnjoj istoriji čovečanstva. Avangardnost i naprednost ovog modela bili su toliko jaki da su morali biti izloženi najvećem stepenu osude, a sam model morao je biti uništen u krvavom ratu koji je trajao čitavih deset godina. I još nije do kraja ugašen. Pomisao o tome da su sredstva proizvodnje, stvarno, u direktnom vlasništvu onih koji na njima rade, i da se sve ekonomsko-poslovne odluke od životne važnosti donose na mikro planu, neposrednim glasanjem, i da se tržište sastoji od nepregledne mreže poslovnim interesom povezanih, slobodnih subjekata, u velikoj meri prikazuje upravo obrise nove, svetske, Internet ekonomije u nastajanju. Možda je samoupravljanje na brdovitom Balkanu – ili  ‘Yugoslav self management’, kako je to bilo poznato u svetu – moglo biti prokazano kao previše ambiciozan model namenjen previše zaostaloj sredini. Ali zamislite samoupravljanje u Japanu, Francuskoj, Austiji, Kanadi, Danskoj. Pa onda širom ostatka sveta. Amerika i Engleska biće zemlja proleterska. U jeku ove krize samo je pitanje vremena i količine prolivene krvi kada će postati jasno da će Amerika i Engleska, zaista, biti proleterske, samoupravne države. Jer, model „99 prema 1”, očigledno, postaje neodrživ.

Ideja o pravednom svetu nije velika. Ona je prirodna i neumitna. Ali, ona je ostrašćeno osporena i vekovima poništavana. Ili će ona pobediti – ili sveta neće biti. Jedna ličnost, iako na samom kraju svog životnog puta, izdvaja se lucidnom vizijom o tome kako doći do pravde za sve. To je Fidel Kastro koji je, u neverovatno teškim uslovima i pod jezivim pritiskom velike kapitalističke supersile u svom komšiluku, uspeo da ostvari jedinstven model narodne, socijalističke republike, u kojoj su besplatno obrazovanje, besplatna zdravstvena zaštita, sport i kultura na najvišem, svetskom, nivou. A narod, i dalje siromašan i skučen, na ulicama, u kućama, kafićima i plažama, peva i pleše.

B&F:
Govorili ste o lumpenelitama, koje svoju elitnost zasnivaju isključivo na finansijskoj moći. Postoji li odgovarajuća alternativa koja bi na globalnom nivou stala na put ovoj kvazi-eliti? Kako bi izgledale ličnosti koje bi, eventualno, bile u stanju da “poguraju” stvari nabolje i kakav bi, bio njihov “foto-robot”? Imate li nekog na umu?

S. Crnobrnja: Postoji ličnost. Ali, na žalost, pokojna, i neponovljiva. A pokojna je upravo zbog toga što se suprotstavila nadolazećim lumpen elitama. Ta ličnost zvala se John Lennon. On je bio prototip čoveka koji je imao svest, snagu, volju, i slobodu da potpuno aktivno ‘gura’ stanje humaniteta na bolje. U tome je bio toliko uspešan da je morao biti likvidiran. Od strane koga? Navodno ne zna se. Ali, njegov foto robot dobro je poznat milionima ljudi širom sveta. A njegova pesma ‘Imagine’ je istinska himna svim onim uzvišenim stremljenjima čovečanstva o kojima smo govorili na početku ove priče. I pevaće se dok god je živih ljudi na planeti.

B&F: Danas se često iznose ocene da je osnovni problem savremene civilizacije nedostatak duhovnosti i da su za to među najodgovornijima ateisti, odnosno sekularizacija društva. Da li se duhovnost može poistovetiti isključivo sa religijom i crkvom, i kako vidite ulogu crkve u našem društvu?


Crnobrnja:
Danas samo 7% Britanaca nedeljom ide u crkvu! Da li ih neko podstiče da tako rade, to jest da ne budu ‘duhovni’? Ne. Crkva, kao veliki aparat, i religija, kao velika naracija, pogotovo u Zapadnom svetu, izgubile su značaj u životima običnih ljudi. Edgar Moren je rekao da je upravo televizija zamenila mnoge od funkcija koje je ranije obavljala crkva. Jer, televizija stalno nudi mogućnosti iskupljenja. Jedino ne daje obećanja o zagrobnom životu. Iako stalno prikazuje emisije o ezoteričnim fenomenima, bermudskim trouglovima i besmrtnim vanzemaljcima koji nas posećuju. Sa uverenjem da su, neki od njih, i tu, među nama. Sa druge strane, na Istoku i na Jugu planete religija, duhovnost, i simboli vere, igraju ogromnu, čak presudnu ulogu u životima ljudi. Od Turske do Japana, od Maroka do Južne Afrike duhovnost se manifetuje u bezbrojnim religijama, kastama, sektama, pokretima, tajnim i javnim duhovnim organizacijama. Veliki kanadski teoretičar medija Harold Inis izvlači zaključak da je u Zapadnim civilizacijama dinamika društvene promene uronjena u traganje za alternativnim oblicima komunikacije, koji, naizmenično, ‘podstiču ili kraljevstvo boga ili kraljevstvo čoveka’. Ustanovio je da je samo pravi balans između ove dve sile garant mira i harmonije na svetu. Naravno, preveo je to i na pragmatičan jezik i ustanovio da je, upravo u XX veku, inženjer definitivno pobedio sveštenika, i da je sasvim novi poredak u nastajanju.

Ako je pitanje mesta koje crkva zauzima u društvenom poretku pitanje autoriteta i poverenja, onda naša crkva dosta dobro stoji. Jer stalno, u anketama, vodi po stepenu poverenja koje građani imaju u nju. Odmah iza nje su vojska i policija. Iako, i kod nas, malo ljudi redovno pohađa crkvu, malo dece pohađa veronauku, a ponajmanje ljudi očekuju nešto, konkretno, od crkve kao institucije. Visok stepen autoriteta kojeg crkva ima u našem narodu je posledica drastičnog urušavanja, pre svega materijalnog i etičkog, koje su druge ‘institucije od autoriteta’ doživele u vremenu tranzicije. Narod jedino crkvu može, zasigurno, da prepozna kao instituciju koja ima organizaciju, kontinuitet, materijalno bogatstvo a, samim tim, i ugled. Političko delovanje naše crkve, i sve češće, i sve intenzivnije, mešanje u poslove države jeste, valjda, upravo taj pokušaj da se redefiniše šta pripada Bogu a šta pripada čoveku. Ako je verovati Inisu, u toj priči, inžinjeri su već pobedili. A ako je verovati onome što vidimo svojim očima, mlade generacije su, definitivno, i nepovratno, učlanjene u duhovni poredak koji se zove Fejsbukk. Jer, ako televizija nije mogla da pruži obećanje o zagrobnom životu Fejsbuk to, velikodušno, pruža. Iako mrtav već 42 godine, Džimi Hendriks, recimo, ima desetak različitih profila koji na Fejsbuku žive, razvijaju se, i pokreću svoje sopstvene potomke! A o Elvisu, i Merlin Monro i da ne govorimo.

Milan Lukić

broj 86, april 2012.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close