Nemačka privreda možda je i najjača u Evropi, ali je njen veliki deo sačinjen od siromašnih radnika koji nisu uspeli da osete dobre strane tog prosperiteta. Nedostatak državnih garancija za minimalne plate navodi se kao jedan od razloga njihovog teškog položaja, premda bi se to uskoro moglo promeniti.
„Bez supruga definitivno ne bih mogla da preživim radeći ovaj posao“, kaže Antonija D’Elia, iza pulta radnje za hemijsko čišćenje na berlinskoj prometnoj metro stanici Fridrihštrase, na trenutak zastavši dok mušteriji predaje sveže ispeglanu košulju. „Mada, opet, možda je moja krivica jer nam deca ne idu na dalje školovanje, na neke fakultete.“
Jedna sredovečna žena prodaje kobasice u kiosku na berlinskom centralnom trgu Aleksander Plac, otvorivši srce: i ona se jako teško snalazi u pokušajima da sastavi kraj s krajem. „Nakon troškova za zakup mesta na kojem se nalazi kiosk kao i ostalih računa, jedva da na kraju meseca postoji išta što bi preostalo u mom džepu”, govori ona za Spiegel Online.
Obe gospođe rade u zoni koju je nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW) opisao kao „sektor niskih plata”. Tom frazom delimično se mogu definisati svi oni koji trenutno u Nemačkoj zarađuju manje od dve trećine prosečne satnice od 9.62 €.
Po izveštaju DIW, svaki peti Nemac spada u tu kategoriju, a od njih su gotovo dve trećine žene. Za razliku od većine evropskih zemalja, Nemačka nema minimalne plate propisane na saveznom nivou. Umesto toga, država jamči „minimalni životni standard“ za svoje građane. To praktično znači da vlade – umesto poslodavaca – ‘osiguravaju’ da svi dobijaju dovoljno novca kako bi preživeli. Ovo pravilo podrazumeva i da je poslodavcima pružena šansa za veću ‘fleksibilnost’, a neki upravo to navode kao jedan od razloga koji stoji iza nemačke niske stope nezaposlenosti. Ipak, drugi tvrde da država, jednostavno, podržava zapošljavanje sa nezdravom praksom i u lošim uslovima.
Odgajanje društvene nejednakosti
Prema DIW studiji objavljenoj prošle godine, plate su između 2005 i 2010 realno pale svima – svima izuzev onima koji spadaju u onih 10 posto na vrhu. To je izrazito akutno uticalo na one sa najnižim zaradama. „Po pravilu, oni koji najmanje zarađuju potroše i najveći deo tih svojih prihoda“, objašnjava koautor studije, Karl Brenke.
Gledano proporcionalno, u odnosu „visina plate – troškovi izdvajanja za socijalno i penziono”, niskoplaćeni radnici jesu oni koji su na najvećem gubitku. Na kraju meseca, oni proporcionalno potroše mnogo više na zdravstveno osiguranje. Bitno je napomenuti da svako ko u Nemačkoj prihoduje iznad 46.000 evra godišnje ne podleže obavezi plaćanja premije. Dakle, viši inženjer sa godišnjom zaradom od 150.000 dužan je da za zdravstvene doprinose izdvoji samo 6,6 posto svog ukupnog prihoda, dok radnik koji zarađuje samo desetinu te sume od svoje plate izdvaja čitavih 20,7 posto.
Kako se ovaj problem umnožava, tako i ova razlika u izdvajanjima može dovesti do socijalne nejednakosti, i to u zemlji koja tradicionalno nastoji da osigura prosperitet za sve. A sve ovo događa se uprkos procvatu nemačke ekonomije, s nezaposlenošću od samo 7,2 posto u martu. Prošle godine, The Economist je slavio uspehe nemačkog ekonomskog buma člankom pod naslovom „Angela u Svetu Čuda“. Ali, činjenica je i da milioni nemačkih radnika s niskim nadnicama nimalo ne osećaju blagodeti ovog uspona, pa su i pohvale iz tog naslova podjednako neuverljive kao i prizori u Kerolovom romanu.
Oko milion radnika ispunjava sve uslove za dobijanje državne pomoći, smatrajući da su njihove zarade preniske čak i za puko preživljavanje, kaže Volfgang Uelenberg iz PR odseka radničkog sindikata ‘Ver.di’. Iako još uvek bez preciznijih podataka, on tvrdi da je „značajan broj“ onih koji primaju državne dodatke na svoje prihode, iako, zapravo, ti zaposleni rade puno radno vreme. A u nekim slučajevima, ustrojstvo socijalnih davanja je takvo da je onim radnicima koji imaju niska primanja isplativije da izgube status stalno zaposlenih s punim radnim vremenom, pa se radije odlučuju za poslove s ograničenim radnim vremenom – i to u statusu nezaposlenih, primajući uz to i državnu pomoć .
Mnogi drugi rade na povremenim poslovima koji su osmišljeni tako da budu prelazni korak ka stalnom zaposlenju. Međutim, prema Uelenbergu, trećina tih ljudi zadrži se na takvim poslovima više od devet meseci, radeći često na istom poslu kao i stalno zaposleni – ali za manje plate. Takođe, ugovorci su, u okviru svoje branše i esnafa, često isključeni iz kolektivnih radničkih i sindikalnih ugovora – ugovora kojima bi im se mogle osigurati i pravedne plate. „Vlada podržava loše poslodavce“, tvrdi Uelenberg za Spiegel Online.
Ne jeftina radna snaga, već kvalitet usluge
Stvar dodatno komplikuje i nepostojanje propisa na saveznom nivou kojima bi eventualno bile regulisane minimalne nadnice za 480 zanimanja, i koja su sada na udaru takozvane „regionalne“ regulative o minimalnim nadnicama, dodaje Uelenberg. Takođe, sindikalni pregovori s poslodavcima tiču se obezbeđivanja uslova za samo neke specifične profesije, i unutar specifičnih industrija. „Argument koji se čuje – da bi regulisanje minimalca na nacionalnom a ne na regionalnom nivou dovelo do povećanja nezaposlenosti – obična je glupost“, tvrdi on. „Utakmica bi se, jednostavno, pomakla na onu stranu gde je veći naglasak na dobroj usluzi a ne na jeftinoj radnoj snazi.“
Zaista, ako bi se uvela minimalna plata od € 8.50 ($ 11) po satu na federalnom nivou, to bi značilo i da će 25 posto svih ženskih zaposlenica u Nemačkoj kao i 15 posto radnika odmah primati više zarade.
Radnica u hemijskoj čistonici Antonija D’Elia zbog ovakve svoje situacije ne krivi svoje poslodavce: „Oni su verovatno mogli sebi priuštiti taj luksuz da me plaćaju još 1 dodatni evro po satu. Ipak, s druge strane, ni oni ne voze nekog besnog Mercedesa.“ Pričajući o troškovima, prilazi pultu. Oprana i ispeglana košulja košta tek nešto preko evra: “ Mora da se transportuje do naše centrale, i tamo očisti i opegla. Imajući u vidu troškove za struju i zakup prostora, možete se uveriti kako je, zapravo, teško zaraditi“, kaže ona.
Uprkos tome što je tanka pri kešu, D’Elia smatra kako ne bi imala puno vajde od podnošenja molbe za državnu pomoć. „Učinila bih sve samo kako bih izbegla da primam Hartz IV socijalu“, tvrdi, aludirajući na nemački program socijalne pomoći. „Pre bih radila i 60 sati nedeljno nego da prolazim kroz sva ispitivanja nužna da bi vam se ta pomoć odobrila. Propituju vas o svakom detalju iz vašeg života, a to nije nimalo prijatno.“
Reforme politike o radu i zapošljavanju
Čini se kako su političari, napokon, prepoznali problem. Politika socijalne ravnopravnosti je, u očekivanju izbora 2013, anticipiran od strane kancelarke Angele Merkel kao i konzervativnih hrišćanskih demokrata i njihove sestrinske stranke u Bavarskoj – Hrišćanske socijalne Unije – uključujući i nacrt predloga o univerzalnoj tj minimalnoj plati na saveznom nivou i poboljšanja uslova i garancija za privremene radnike. Definisanje federalne politike o minimalnim primanjima na nacionalnom nivou navodno je gotovo spremna, a svoj će konačni oblik dobiti za stolom povereništava, između poslodavaca i zaposlenika. Očekuje se da će još tokom ovog proleća biti i zvanično objavljena.
U međuvremenu, Merkelina koleginica iz redova konzervativaca, ministarka rada i zapošljavanja Ursula fon der Lejen, naložila je sindikatima i poslodavcima da se najkasnije do početka ovog leta dogovore o tome kada će privremeni radnici početi da primaju iste plate kao i oni sa stalnim ugovorima. Ako do tada ne uspeju da se dogovore, fon der Lejenova preti kako će se ovim pitanjem lično pozabaviti.
Takve reforme bile bi više nego dobrodošla promena za niskoplaćeno berlinsko radništvo. Natrag na Aleksander Plac: preko puta kioska s kobasicama mladić koji je dao samo svoje prezime – ‘Domak’ – poslužuje kafu u pekari. „Da li dovoljno zarađujem? Ha, ne!“, uzvikuje. A na pitanje da li je uopšte ikada i pitao svog šefa za povišicu on odgovara: „Jesam”, smejući se, „ali on je rekao da ne može.“
Radnica u hemijskoj čistionici D’Elia takođe je nekada radila u pekari. „Napravila bih na stotine sendviča dnevno i ponekad zastala razmišljajući: hej, pa u poslednjih sat vremena nisam zaradila ni toliko da bih sebi mogla da priuštim jedan.”