Čuveni istoričar marksističke orijentacije, Eric Hobsbawm, održao je 1980. godine predavanje na Ekonomskom fakultetu univerziteta u Kembridžu, pod naslovom „Istoričari i ekonomisti“. Između ostalog, Hobsbawm izvodi interesantan zaključak po kome uspeh nacionalne ekonomije ne zavisi od broja poznatih ekonomskih teoretičara koje nacija ima, piše Nebojša Katić.
Najuspešnije ekonomije poput američke ili nemačke, tvrdi Hobsbawm, nisu previše držale do teorija koje su tokom devetnaestog ili početkom dvadesetog veka stizale iz velikih ekonomskih intelektualnih centara poput Beča, Kembridža ili Lozane.
Čuveni mislioci „austrijske škole“ na primer, nisu pomogli Austriji (pre 1945. godine) da postane uspešna ekonomija. S druge strane, Nemačka je postala ekonomska velesila, iako nije dala ni jedno veliko ime u teorijskoj ekonomiji.
Kako Hobsbawm kaže, u temelju ekonomskog uspeha nisu teoretičari, nego praktičari. Državi i privredi su potrebne informacije, empirijske analize i tehničke ekspertize za koje teoretičari nisu previše zainteresovani. Nemci su u tom smislu (do 1914.. godine) bili iznenađeni nezainteresovanošću britanskih ekonomista za empirijske podatke o sopstvenoj ekonomiji. Dešavalo se i da Britanci prevode nemačke analize britanske ekonomije, kako bi saznali šta se u delovima njihove ekonomije događa.
Hobsbawmov argument bi se mogao dodatno ojačati novim primerima iz Azije, za čije ekonomske teoretičare uglavnom niko nije čuo. Azijske zemlje nisu davale ni pet para na zapadne ekonomske klasike, i najčešće su išle uz nos vladajućim ekonomskim teorijama, pogotovo neoliberalnim. Kao i Nemci pre njih, i ove države su više verovale u vidljivu ruku države nego u nevidljivu ruku tržišta.
Srpska ekonomija takođe pati od sindroma koji je Hobsbawm uočio, iako na mnogo nižem nivou kako praktičnih, tako i teorijskih znanja. Ekonomski intelektualni prostor je zasićen teoretičarima, ekonomskim ideolozima i majstorima opštih analiza. Ekonomskih praktičara nema i to se na javnoj sceni jasno vidi.
U propaloj ekonomiji kakva je srpska, očekivalo bi se da debata bude fokusirana na konkretnu, iscrpnu analizu ekonomskih problema i njenih uzroka, i još važnije, na konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Umesto toga, javni prostor je preplavljen frazama i opštim mestima. Takvo stanje intelektualnog duha je i omogućilo da se domaća ekonomija godinama urušavala a da najpoznatiji domaći ekonomisti te procese nisu na vreme uočili, ili da stvarne uzroke i mehanizam tog urušavanja ne razumeju ni danas.
I ona šačica ekonomista koja je prepoznala defekte ekonomskog sistema, prečesto ostaje zarobljena u prošlosti, zadovoljna samom činjenicom da je na greške ukazivala, ali nemoćna da predloži jasna i artikulisana rešenja.
Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.
Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se uz veoma mali rizik greške mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep, nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.
Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina već da se sakrije bezidejnost, ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.
Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.
Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.