Herman Van Rompej, predsednik Evropskog saveta, objavio je danas znatno revidiranu verziju plana za budućnost evrozone o kojoj će se raspravljati na samitu lidera EU sutra i prekosutra. To je još jedan znak da ni na ovom samitu neće biti donete dalekosežne odluke, iako je prethodno napravljena verzija dokumenta za ovaj skup obećavala da će biti postavljeni novi temelji Unije.
Otuda ima smisla i pesimističko predviđanje Stefana Mikozija koji je izložio predlog CEPS koji bi Evrozonu trebalo da spase sa ivice ambisa. Donosimo izvode iz tog teksta.
Kao što se to suviše često događalo u skorijoj prošlosti, novi samit EU koji počinje sutra (28.jun) biće ponovo održan u atmosferi „preživi ili slomi se“, sa Grčkom koja je jedva ponovo stigla na operacioni sto i Italijom i Španijom pod velikim pritiskom na finansijskim tržištima. Ti pritisci neće nestati sve dok šefovi država i vlada ne pokažu čvrst konsenzus o novoj ekonomskoj politici koja će pomiriti štednju i rast, dati rešenja za prezaduženost, i osigurati da će Evropska centralna banka moći da obezbedi odgovarajuću likvidnost bez straha da će ugroziti svoj bilans i nezavisnost.
Samit će biti održan pod pritiskom recesije u evrozoni, koja sagoreva jug Evrope. Istovremeno rastu strahovi da će se stanje zaduženosti zemalja evozone pogoršati zbog začarane spirale pogoršanja stanja u bankama, rastom sredstava koja su potrebna za njihovo spašavanje i rastućim prinosima koje investitori zahtevaju pri kupovini državnih dužničkih hartija.
Kriza državnog duga na periferiji Evrope pretvorila se u potpuno razvijenu krizu bankarskog sektora koja preti da se raširi preko Grčke i Španije na Italiju, Francusku pa možda čak i Nemačku.
Za deset godina postojanja evrozone, jaz između cene nemačkih državnih hartija od vrednosti na jednoj i zemalja južne Evrope na drugoj strani je znatno izraženiji nego pre njenog stvaranja. Taj jaz je u stvari toliki da pokazuje da su tržišta već u svoje prognoze ugradila raspad evrozone. Povremeni suprotni trendovi, posebno u početku 2012, nisu uspeli da poremete uporne trendove širenja tog jaza koji potkopava kredibilitet pokušaja njenog spašavanja. Priliv privatnog kapitala iz centra EZ ka periferiji već je presušio i bankarski sektori i finansijska tržišta se već uveliko segmentiraju duž nacionalnih granica, dok se najveći teret borbe sa neravnotežom u finansijskim tokovima i održavanjem kreditnih kanala svalio na ECB.
Nije nikakvo čudo da to ne može umiriti štediše i investitore, koji se ubrzano vraćaju merama samozaštite, oslobađajući se obveznica južnih evropskih zemalja, zadržavajući keš – ponekad bukvalno novčanice – dok se istovremeno kriza poverenja u bankarski sektor širi s jedne zemlje na drugu.
U tom kontekstu, javne izjave čelnika država i institucija nisu od velike pomoći jer one naprotiv sugerišu da se balansira na ivici rata i podela između EU lidera a ne da se približava nekom konstruktivnom predlogu. S jedne strane, mnogi od zahteva usmerenih na Nemačku, sidro evrozone, zvuče nerealistično, bar u sadašnjem institucionalnom okviru. S druge strane, nemačke reakcije, pod pritiskom javnog mnijenja, su naglašavanje crvenih linija koje se ne smeju preći, a ne predlozi o tome šta bi se korisno moglo preduzeti.
Treba imati u vidu da se od visokozaduženih zemalja sa niskim privrednim rastom ne može se očekivati da ispune sve ono što im je postavljeno od mera štednje bez vođenja računa o ekonomskom okruženju i ponašanju u zemljama kreditorima.Takođe, ne može se očekivati ni da će se finansijska tržišta stabilizovati bez snažnijeg dejstva i odlučnije akcije ECB da zaustavi pritiske na dužničke obveznice država.
Eto nas danas opet u nadi da će Evropski savet uspeti da reši kvadraturu kruga i izađe sa paketom mera dovoljno uspešnim da zaustavi naoko nezaustavljivo klizanje ka potpunoj katastrofi i opet je vrlo verovatno da ćemo završiti sa nekim pačvorkom umirujućih saopštenja, napola smišljenih mera koje potom svaka strana, post festum, objašnjava na različite načine.
Predlog CEPS govori o glavnim delovima realističnog i odlučnog paketa mera, koji može da uveri finansijska tržišta i zbunjeno javno mnjenje.
To je više nego što je Nemačka spremna da prihvati, ali mnogo manje nego što se pred ovaj samit od Evropskog saveta traži. Što je još važnije, to zahteva minimalno dodatno angažovanje članica uz istovremeno jačanje raspodele rizika za državne i dugove banaka.
Evo šta je potrebno: obnavljanje inicijative o podsticanju rasta, koji bi čvrsto podržale sve zemlje, monetarna politika kojom bi ECB stala iza plana o podsticaju razvoja, restrukturiranje banaka i stvaranje bankarske unije sa već poznatim elementima i stvaranje preduslova za upravljanje prezaduženošću što podrazumeva i deljenje tereta otplate dugova i centralizaciju fiskalnih snaga.
Pitanje koje će biti ključno za to da li će evrozona preživeti ili ne, uz jasno stavljanje do znanja da je krajnji cilj federalna unija, je da li će Evropski savet moći da sastavi prelazni aranžman koji bi bio u stanju da zaustavi krizu i povrati poverenje svog članstva, kao most ka tom ultimativnom cilju.