Od doduše hladno dočekane inicijative da u istoj 2020. godini, bude domaćin Olimpijskih igara i Evropskog prvenstva u fudbalu, do pretendenta na ulogu modela “demokratije sa Islamom” za Sever Afrike – Turska demonstrira svoju naraslu političku i ekonomsku moć i želju da utvrdi svoje mesto regionalne sile u budućem multipolarnom poretku. Međunarodna javnost pokazuje rastuće uvažavanje za takve aspiracije, ali i dozu rezerve prema krhkosti preduslova za ostvarenje takvog cilja.
Kada se u oktobru 2009. godine turski premijer Redžep Tajip Erdogan obratio učesnicima Istanbulskog foruma – pozivajući na izgradnju novog svetskog poretka zasnovanom na održivom miru i uvažavanju bogatstva različitosti zemalja u kulturnom, ekonomskom i političkom pogledu – govorio je sa pozicije prvog ministra jedne od rastućih svetskih ekonomija, članice NATO-a sa sve prominentnijom ulogom posrednika u rešavanju regionalnih sporova i zemlje sekularne demokratije koja je na tapetu kritike EU zbog nedovoljne privrženosti principima liberalne demokratije.
U februaru ove godine, povodom obeležavanja 60-godišnjice turskog članstva u NATO, generalni sekretar Alijanse Anders Fog Rasmusen zahvalio je Turskoj na njenom doprinosu globalnom miru i bezbednosti, rekavši da Turska više ne samo da deli viziju kolektivne bezbednosti već je oblikuje. Time je samo posvedočio da je tokom poslednje decenije Turska učvrstila poziciju ekonomski vitalne zemlje koja sa rastućom samouverenošću posreduje u nekim od globalno najzahtevnijih sporova, kao što je izraelsko-palestinski spor, ali ima i nezavisan pristup u tretiranju globalnih problema, kakav je iranski nuklearni program, u odnosu na strateškog partnera SAD.
Uspon Turske, od skrajnutog, večitog kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, zemlje koja je svoju važnost dugovala pre geostrateškom položaju i veličini nego političkoj i ekonomskoj snazi, a na stranice štampe najčešće dospevala zbog kršenja ljudskih prava i visoke inflacije, došao je između ostalog na krilima privrednog preporoda. Do zavidnih ekonomskih pokazatelja Turska je došla nakon krize 2000.-2001. godine, kada je stopa inflacije bila i do 75%, a koja je prevaziđena zahvaljujući pomoći MMF-a. Kao neposredan rezultat reformi u tom periodu, bankarski sistem je učvršćen i stvorena je nezavisna centralna banka, a pojedina velika preduzeća su privatizovana iako je udeo državnog sektora u ukupnoj privredi i dalje znatan.
Posle perioda impresivnog ekonomskog rasta u periodu 2002.-2008. godine, Turska je nastavila da beleži rast bruto društvenog proizvoda od oko 6% godišnje, nepojmljiv razvijenim ekonomijama koje je teško pogodila kriza. U poslednjih deset godina, Turska je utrostručila bruto domaći proizvod i danas je 17. svetska a 7. evropska ekonomija, dok joj optimistične prognoze predviđaju i, kako piše The Economist, mesto među 10 najvećih svetskih ekonomija. To možda i nije iznenađujuće jer je njen ekonomski rast baziran na diversifikaciji, budući da su turske kompanije konkurentne u oblastima građevinarstva, proizvodnje i usluga, a bankarski sektor je jedan od retkih koji je jedva okrznut tokom krize, a sada i profitira slivanjem odbeglog grčkog novca u svoje trezore.
U „Evropskoj Kini“
Na talasima stabilnog ekonomskog rasta vladajuća konzervativna i proevropska Partija pravde i razvoja (AKP) zabeležila je treću uzastopnu izbornu pobedu na parlamentarnim izborima 2011. godine, povećavajući od 2002. godine uverljivost izborne pobede. Na prošlogodišnjim izborima ova partija je dobila podršku od gotovo 50% glasova, dok je izlaznost bila, za većinu evropskih demokratija nedostižnih 84%.
Doprinos porastu podrške birača AKP, ali i finansijskoj stabilnosti same partije, dat je kroz porast trgovinske razmene koju je i omogućila sama AKP otvaranjem novih tržišta u regionu i šire. To je naročito pogodovalo onima koji rade u malim i preduzećima srednje veličine, a koji čine jezgro biračke podrške AKP. Istovremeno, Turska je zabeležila napredak u smanjenju siromaštva jer, kako zvanična statistika tvrdi, drastično je smanjen broj onih koji dnevno privređuju ispod 2,15 USD. Takvih je u 2002. bilo 3-4% sa danas ih je prema zvaničnoj statistici 0,2%. Broj onih koji dnevno privređuju ispod 4,30 USD, je sa 30% stanovništva pre deceniju, opao na 3,7% danas. Ipak, pojedini ekonomisti upozoravaju da AKP može biti uljuljkana dosadašnjim stabilnim ekonomskim rastom, ali da bi aktuelnu vladu formiranu nakon izbora 2011. ipak mogao da sačeka izmenjen ekonomski ambijent. Naime, opstaje i zabrinjava najizraženija ekonomska boljka ove brzo rastuće ekonomije ili „Evropske Kine“ kako je pojedini analitičari nazivaju, a to je nezaposlenost koja je na nivou od 11%, što može biti naročito nepovoljno u kombinaciji sa „pregrejanom ekonomijom“.
Paralelno sa njenom rastućom ulogom na međunarodnoj sceni porasla je i pozornost sa kojom se prate unutarpolitička dešavanja u Turskoj, naročito na nivou napetosti sekularizma i većeg uticaja religije na političkoj sceni. Trendovi i političke okosnice rešavanja te napetosti u Turskoj su bitne kao „ugledni model“ za druge većinski muslimanske zemlje koje se bore sa uspostavljanje suživota između demokratskih institucija i vrednosti liberalne demokratije sa islamom. Turska bi tako, delujući kao model sekularne demokratije, a u sadejstvu sa SAD i zapadnoevropskim zemljama kada su u pitanju najvažniji problemi regionalne i globalne bezbednosti, uticala i na redefinisanje ideje „zapada“, tako što bi se korpusu zemalja liberalne demokratije pridružila većinski muslimanska zemlja. Time bi i političko-kulturološka odrednica „zapada“ izgubila teritorijalni i istorijski faktor kao glavne i jedine definišuće odrednice. Zato su posmatrači globalnih dešavanja kao vrlo bitnim ocenili to što se Turska našla na „pravoj strani“ podržavajući opozicione snage u turbulentnim događajima u njenom neposrednom okruženju – talasu demokratskih revolucija „Arapskog proleća“ i tekućoj krizi u Siriji.
Dok ideja Turske kao modela sekularne demokratije ima elemente političkog vizionarstva, kritičari njene političke svakodnevnice pak ukazuju na krhkost demokratskih procesa i institucija, a time i krhkost vizije Turske kao političkog modela. Ukazuje se naime na sporost ustavnih promena, odsustvo većeg napretka kada je u pitanju rodna ravnopravnost, sloboda govora, sloboda štampe, manjinska prava i uopšte vladavina prava. Turska je tako trenutno na 148. mestu Indeksa slobode medija, a pojedini analitičari tamošnjih dešavanja beleže da se u turskim zatvorima nalazi više novinara nego, npr. u Kini. „Demokratija sa islamom“ od koje se očekuje da bude potencijalni model za arapske zemlje nakon demokratskih promena ipak pokazuje da ima slabu kulturu političkog pluralizma i da joj preti rastući populizam i nacionalizam. Tako i kritičari aktuelnog turskog premijera Erdogana nisu propustili da primete izraženiji nacionalizam u kampanji tokom 2011, izraženiji negativan ton o Kurdima, otpor prema ideji decentralizacije vlasti, kao i da su njegovom kampanjom dominirali posteri na kojima stoji 2023. godina kada će Turska slaviti stogodišnjicu republike. Kritičari kažu da se poruka o dugovečnosti republike može čitati i kao Erdoganov manifest vlastite namere o dugovečnom opstanku na vlasti.
I pored ovih kritika kao i blago upozoravajućih ekonomskih pokazatelja, Turska je kombinacijom ekonomskog buma i aktivne spoljne politike postala jedan od nezaobilaznih aktera prilikom rešavanja najvećih regionalnih i globalnih sporova. Uporedo sa godinama stabilnog i impresivnog ekonomskog rasta Turska je pokazala svoje kapacitete tzv. „meke moći“, nastupajući sa pozicije legitimnog posrednika kome akteri sporova veruju. Tako je 2007. godine ugostila sastanak izraelskih i palestinskih predstavnika, a 2008. godine je predložila regionalnu inicijativu upravo uoči konflikta između Rusije i Gruzije.
Ponovo na Balkanu
Kombinaciju dinamične ekonomije i „mekom moći“ inspirisane aktivne spoljne politike, Turska je primenila i na Balkanu. Uz tursko posredovanje, Srbija i BiH su 2010. potpisale tzv. Istanbulsku inicijativu, a ekonomski parametri ukazuju na trend povećanja turskih investicija i robne razmene sa zemljama regiona. Pri tom, iako Turska kao politički i ekonomski model nije primenljiva na zemlje regiona, njen i ekonomski i politički nastup su dobro primljeni u regionu. Tako se turska spoljna politika, čija se legitimnost gradi na osnovama uspešnog domaćeg ekonomskog modela i samouverenog posredničkog nastupa i u najkritičnijim sporovima, dokazala i pokazala i u regionu van turskog neposrednog susedstva. Politika „nultih problema sa susedima“ tako može da posluži kao jedno spoljnopolitičko uputstvo koje Turska može podeliti i sa balkanskim zemljama. Ostala, pak, uputstva iz vokabulara liberalne demokratije i demokratske političke kulture region, ipak, i dalje pre može da crpi od EU. Međutim, kapaciteti Turske kao „meke sile“ ipak će zavisiti od toga da li će i u kojoj meri uspeti da zavidnim ekonomskim pokazateljima rasta i povećanom spoljno-političkom kapacitetu dopiše i legitimitet sile koja kod kuće promoviše standarde poštovanja ljudskih i manjinskih prava.
Jelena Radoman
broj 88, jul/avgust 2012.