Fiskalni savet ocenio je da je prvi korak fiskalne konsolidacije vlade Srbije napravljen u pogrešnom smeru i da rebalans budžeta za 2012. uvećava deficit, umesto da ga smanjuje. Između ostalog u pojedinim ministarstvima povećne su zarade mimo važećeg zakosnog usklađivanja. U tekstu Biznisa i Finansija pročitajte kako Francuska i donekle Italija traže izlaz iz krize pokušavajući da pravednije rasporede teret između siromašnih i bogatih. Neke od mera podrazumevaju smanjenje zarada ministrima i ograničavaju raspon plata u javnim preduzećima.
Ima li kraja ekonomskoj krizi?
Ovih dana, kada se navršava četiri godine od proglašenja bankrota investicione banke Lehman Brothers, kao simboličnog početka globalne recesije, a naša privreda se ponovo nalazi u zoni negativnog ekonomskog rasta, nije neumesno postaviti ovo pitanje. Da se najpre vratimo na početak krize. Ako zanemarimo nerealni optimizam (naših) političara koji su, izgleda, u kineskom simbolu za ovu reč videli samo onaj deo o šansama, a ne i drugi – o opasnostima, ekspertske prognoze predviđale su da će biti potrebno otprilike pet godina da ekonomije širom sveta ponovo zabeleže pretkrizne stope rasta. U prevodu, u 2013. godini srpska privreda bi trebalo da poraste za približno 5 odsto, koliko je iznosio petogodišnji prosek rasta u periodu pre krize. Naravno, ovakav scenario bi podrazumevao i povećanje zaposlenosti, odnosno smanjenje nezaposlenosti, skok stranih direktnih investicija, brži rast izvoza od uvoza i redukovanje deficita spoljne trgovine, pa i postepeno uravnotežavanje državnog budžeta.
Rezultati gori od prognoza
Kako se bliži kraj 2012. i ulazak u famoznu 2013. godinu, postaje, međutim, izvesno da će prognozeri žestoko promašiti (i ovog puta). Čak i letimičan pogled na našu zvaničnu statistiku sredinom godine otkriva sumornu stvarnost domaće ekonomije – mnoštvo negativnih, a malo pozitivnih pokazatelja. Dok je kvartalni bruto domaći proizvod od aprila do juna ponovo u padu za 0,6%, nakon smanjenja i u periodu između januara i marta, što se uklapa u teorijsku definiciju privredne recesije, inflacija, merena indeksom potrošačkih cena, prešla je već 5 procenata, sa najavama novih poskupljenja hrane već u septembru. Opšti pad privrede praćen je očekivano slabim spoljnotrgovinskim rezultatima – rasta izvoza u prvoj polovini godine gotovo da nije ni bilo (svega 0,6 odsto), pa je i deficit robne razmene dostigao 3 milijarde evra, uz rekordno visoku stopu nezaposlenosti, otkad se meri prema metodologiji Međunarodne organizacije rada, od čak 25,5 procenata. Na drugoj strani, veoma nizak priliv kapitala iz inostranstva dodatno je oslabio dinar, na šta je Narodna banka reagovala trošenjem deviznih rezervi, koje su za prethodnih šest meseci istopljene za preko 2 milijarde evra: sa više od 12 milijardi na malo iznad 10 milijardi. U takvim okolnostima, nije iznenađenje da nam je Standard & Poor’s snizio dugoročni kreditni rejting na BB-, a Fitch potvrdio isti rejting, sa negativnom prognozom i uz ključno obrazloženje kako je „Negativna prognoza…odraz pogoršanja fiskalne pozicije Srbije i njenog spoljnog finansiranja, kao i izgleda slabog ekonomskog rasta“.
Ako je pad industrijske proizvodnje ove godine logično rezultirao iz odlaska U. S. Steel-a i prestanka rada visokih peći u smederevskoj Železari, na katastrofalne posledice suše i drastično smanjenje poljoprivredne proizvodnje nije se računalo… U kombinaciji ovih nepovoljnih faktora dobija se sasvim izvestan negativan rast privrede za celu godinu – nakon revizije projektovane stope sa pozitivnih 1 odsto na nulti rast, najnovije procene, Ekonomskog instituta, na primer, ukazuju na mogući veliki pad BDP-a od čak 2,5 procenata.
Sledeće pitanje koje proizilazi iz odgovora na prethodno bilo bi: Koji su uzroci produžene krize?
Neupućena javnost, pa i deo one upućene, u odgovoru bi horski zakukao na slabu privredu koja nije konkurentna („Ne može da proizvede ni čačkalicu“, kako je govorio bivši guverner), na skupu a neefikasnu administraciju, na gubitke javnih preduzeća, na monopole u privredi i druge notorne faktore naše problematične ekonomije. Zvuči paradoksalno, ali ovakvo objašnjenje, koliko god da je tačno, toliko je i pogrešno… Ono je nesporno tačno ako opisuje generalno stanje domaće privrede i stvarne kočnice njenog bržeg rasta. Netačno je, međutim, ukoliko se misli na konkretne uzroke recesije, što pokazuje elementarna: a) istorijska i b) uporedna analiza.
Neprijatna iznenađenja u ovoj godini
Posmatrano istorijski, privreda nam je bila podjednako nekonkurentna i „deindustrijalizovana“ i kada smo se nalazili u velikoj ekspanziji, sa rastom i po 7 odsto godišnje, kao i u ovom trenutku ponovnog ulaska u recesiju. Ni tada, kao ni sada, veći deo preduzeća nije bio tržišno i izvozno konkurentan, ali su okolnosti bile mnogo povoljnije – rast lične potrošnje, zahvaljujući povećanju zarada i zaduženosti, i veliki priliv kapitala kroz doznake, donacije, kredite i investicije iz inostranstva. Iz toga bi mogao da sledi zaključak da, ako bi se spoljni faktori okrenuli u našu korist i ako bi se globalna situacija popravila onda bismo mogli, i bez suštinskog podizanja konkurentnosti privrede, da povratimo makroekonomsku stabilnost. Na žalost, u tome i jeste naš glavni problem. Stimulisanje unutrašnje tražnje kroz značajniju kreditnu aktivnost nije moguće usled rastuće nezaposlenosti, stagnacije ili čak pada realnih zarada i velike kreditne zaduženosti stanovništva, a, na drugoj strani, donacije su presušile, doznake su bitno umanjene u uslovima svetske recesije, spoljni dug je već uvećan na preko 77% BDP-a, a masovan priliv, pre svega grinfild, investicija nije realan bez reforme privrednog ambijenta.
Komparativna analiza, s druge strane, pokazuje da ni mnogo razvijenije ekonomije bazirane na snažnoj industriji i velikom izvozu nisu bile imune na recesiju, a da se od članica Evropske unije, na primer, jedino Poljska konstantno nalazila u zoni rasta tokom protekle četiri godine, najviše zahvaljujući podsticanju domaće tražnje na velikom unutrašnjem tržištu. Istina, dominantno proizvodne i izvozno orijentisane privrede, pre svih u Nemačkoj i skandinavskim zemljama, najbrže su se i oporavile u prethodne dve godine, ali je već za 2012. godinu predviđeno usporavanje ekonomske aktivnosti u svim zemljama evro zone i negativna stopa rasta za zonu u celini, dok bi, na drugoj strani, američki i japanski BDP trebalo da se uvećaju za oko 2 odsto.
Iz ovako postavljene istorijske i komparativne perspektive, postaje jasnije da se stvarni razlozi novog recesionog trenda, uz sve dokazane strukturne slabosti naše privrede, ipak nalaze u vanrednim okolnostima izazvanim ne samo obustavljanjem proizvodnje najvećeg domaćeg izvoznika i gubicima u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, nego i u finansijskoj krizi evrozone koja je proizvela novu i neočekivanu recesiju i, u krajnjoj instanci, pad uvozne tražnje na našem ključnom tržištu, kao i usporavanje tokova stranih investicija. Uprkos tome što je u danu kada je Evropska centralna banka objavila svoj plan otkupa državnih obveznica prezaduženih zemalja-članica Unije prognoza ukupnog rasta za 27 ekonomija revidirana sa 0 na -0,4 odsto za ovu godinu, odnosno na svega 0,5% za sledeću, ekonomska katastrofa u obliku raspada zone i nestanka evra vrlo je malo verovatna i spada više u sferu teorije. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je projekat uvođenja evra bio isuviše skup i što bi njegovo ukidanje ostavilo teško predvidljive ekonomske, socijalne, a, najviše, političke implikacije na drugu ekonomsku silu sveta.
Da li ovaj nagoveštaj hepienda u raspletu globalne krize znači da možemo, po ko zna koji put, da priuštimo sebi luksuz odlaganja suštinskih a nepopularnih ekonomskih mera, iščekujući pozitivan razvoj spoljnih faktora? Svakako da ne, pogotovo zbog toga što se naš ekonomski požar već ozbiljno razbuktao, što konstelacija eksternih okolnosti ne može biti ista kao ranije i što i članice evro zone uveliko povlače poteze bez presedana, a sa krajnje neizvesnim ishodom. S tim u vezi, ilustrativna su iskustva tri grupe zemalja: najrazvijenih ekonomija Zapadne Evrope, poput Francuske, privreda tzv. PIGS grupe, kakva je italijanska i, najzad, država-kandidata za članstvo u Uniji, od kojih je nama najinteresantnija i po ekonomskoj veličini i strukturi najsličnija – Hrvatska.
Stegni – opusti
Francuska, čija je ekonomija druga najveća u Evropi, indikativna je zbog novog refomskog kursa, predstavljenog u planu od 60 tačaka novog predsednika Olanda, koji je u priličnoj koliziji sa smernicama antikrizne politike diktiranim od strane Nemačke. Baziran na principima socijalne tržišne ekonomije nasuprot neoliberalnom kapitalističkom pristupu, odnosno na filozofiji stimulisanja potrošnje umesto promovisanja štednje, program kao svoje ključne elemente postavlja, između ostalog: smanjenje maksimalnog raspona zarada u kompanijama sa većinskim državnim vlasništvom (razlika će moći da iznosi najviše 20 puta), povećano oporezivanje građana sa godišnjim primanjima iznad milion evra, kao i uvećani porezi za banke, spuštanje starosne granice za odlazak u penziju (na 60 godina) za određene kategorije zaposlenih, podizanje minimalne zarade… a sve pod geslom da „Samo uz pravedniju politiku i više plate naš sistem može ozdraviti“, kako je predsednik doslovno izjavio predstavljajući neke od mera. U najkraćem, radi se o orijentaciji ka podsticanju potrošnje, uz nešto pravedniju raspodelu bogatstva, uz istovremeno kresanje budžetskog deficita kroz reformu fiskalne politike (recimo, uvođenje stope poreza od 75% na godišnji dohodak preko milion evra, snižavanje granice za plaćanje poreza na imovinu na 700.000 evra, dodatno oprezivanje banaka i naftnih kompanija). Ocena efikasnosti ovih mera bila bi preuranjena u ovom trenutku, posebno što neke od njih nisu ni stupile na snagu, međutim trenutno raspoloženje javnosti je takvo da je, prema pisanju lista Figaro, „Većina Francuza nezadovoljna postignutim rezultatima francuskog predsednika Fransoa Olanda posle sto dana njegovog mandata, uprkos ispunjenim brojnim predizbornim obećanjima. Nezadovoljstvo vlada zbog rekordne stope nezaposlenosti i jedva izbegnute recesije… „.
Njihov južni sused – Italija, sa najvećim javnim dugom u Evropi od 2 hiljade milijardi evra, ili oko 120 odsto BDP-a, nije imala drugog izbora osim da se opredeli za oštre mere štednje. Tako je u julu usvojen paket koji predviđa uštedu od 4,5 milijardi evra do kraja 2012. godine, 10,5 milijardi evra u 2013. godini i 11 milijardi evra tokom 2014. godine. Neki od instrumenata za realizaciju ovog plana uključuju i smanjenje broja državnih službenika (za 10 procenata), uz privremenu zabranu novog zapošljavanja i redukovanje broja rukovodilaca za 20 odsto, zatim kresanje budžeta za zdravstvo i pravosuđe, pa i neke „kozmetičke“ intervencije, poput prepolovljene upotrebe službenih vozila. Na prihodnoj strani budžeta, veći prilivi su planirani preko uvođenja „poreza na luksuz“ (jahte, automobili i depoi hartija od vrednosti), vraćanja i povećanja poreza na stanove za 60 odsto, uz nametanje poreza i na drugi stan, kao i kroz suzbijanje ogromne poreske evazije, odnosno izbegavanje plaćanja poreza na dohodak koje, prema procenama, godišnje iz državne kase odnese između 120 i 150 milijardi evra.
