Izdvajanja za aktivne mere zapošljavanja u Srbiji prošle godine su iznosila oko 0,1% BDP, što je prema rečima ekonomiste Svetske banke za Srbiju Lazara Šestovića četiri puta manje nego u EU. Po njegovoj oceni, iako aktivne mere na tržištu rada imaju ograničeni efekat, smanjivanje namenskih sredstva za 40% u ovoj godini je neodgovorna politika, posebno ako se uzme u obzir velika nezaposlenost mladih.
Pored sume koja se izdvaja, podjednako je važno pitanje kako su ta sredstva utrošena, odnosno koliko su preduzete mere svrsishodne. „Ovo je kontroverzno pitanje na koje se daju različiti odgovori. Zagovornici tvrde da su aktivne mere najdirektniji instrument za borbu protiv nezaposlenosti i siromaštva. Protivnici odgovaraju da su aktivne mere u velikoj meri rasipanje javnih sredstava“, navodi se u analizi dr Jovana Zubovića, naučnog saradnika Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, koji se bavi istraživanjima o dosadašnjim efektima aktivnih mera zapošljavanja, a objavljenoj u zborniku „Aktivne mere na tržištu rada i pitanja zaposlenosti“.
Autor ističe da svaka osoba gubi 50% svojih znanja koja ne koristi tokom godinu dana, te da je to samo jedan od pokazatelja zašto je bilo neophodno pronaći model koji će povećati šanse za brže uključivanje ili povratak na tržište rada. Stoga, aktivne mere nisu zamišljene kao rešenje za problem dugoročne masovne nezaposlenosti, već kao aktivnosti na mikronivou koje će ublažiti manjak radnih mesta kroz subvencije i javne radove, podršku realokaciji radne snage i usklađivanju veština sa tržišnim potrebama kroz programe obuke.
Navedeno je ostalo kao suština aktivnih mera, bez obzira na nekoliko različitih faza njihovih primena od šezdesetih godina prošlog veka, kada su prvi put uvedene poglavito u skandinavskim zemljama. Primena ovih mera postala je značajni sastavni deo života svih stanovnika razvijenih zemalja, dok je u poslednjih 20 godina to slučaj i sa zemljama u tranziciji. Aktivne mere, čije su osnovne funkcije ekonomska i socijalna, postale su jedan od najvažnijih elemenata Evropske strategije zapošljavanja, za koje se danas u EU izdvaja više od 80 milijardi evra godišnje. Tri ciljne grupe na koje su usmerene čine nezaposleni, rizični zaposleni i neaktivno stanovništvo. Pored njih, u određenim situacijama državni organi omogućavaju posebnu pomoć za promociju zaposlenosti i nekih drugih grupa, kao što su mladi. „Iako su ove mere napredovale od državnih ka tržišno orijentisanim merama, ni do danas nisu postale deo trajnog rešenja upravljanja rizicima na tržištu rada, posebno u zemljama u tranziciji“, ocenjuje Zubović.
Najlošije po mlade
Prema podacima o izdvajanjima država za aktivne mere kroz učešće u BDP u poslednje tri decenije, uviđa se da su ona najviša u skandinavskim zemljama (oko 1% BDP) i da je primetno smanjivanje iznosa od 2008. godine, kada je eskalirala svetska finansijska kriza. Kada su u pitanju tranzicione zemlje, izdvajanja za ovu namenu su bila u porastu sve do 2005. godine, nakon čega beleže blagi pad i uglavnom ne prelaze 0,3% BDP, a u nekim zemljama su i značajno manja. U Srbiji su zabeleženi slični trendovi u ovoj oblasti kao i u drugim zemljama u tranziciji, a prošle godine iz republičkog budžeta je za aktivne mere zapošljavanja izdvojeno oko 5,5 milijardi dinara. Za aktivno traženje posla, dodatno obrazovanje i obuke, subvencije za zapošljavanje i javne radove opredeljeno je 3,9 milijardi dinara, od kojih najviše za dodatno obrazovanje (preko 1,8 milijardi), i za subvencije za zapošljavanje (1,3 milijarde). Ukoliko se uporede podaci od 2005. do 2011. godine, „jasno je da su i u Srbiji prihvaćene preporuke Evropske komisije da se najveći deo sredstava aktivnih mera koristi za dodatno obrazovanje i obuku, te je njihovo učešće povećano sa inicijalnih 1% na 48%, dok je učešće javnih radova smanjeno sa 37% na 18% ukupnih sredstava, a subvencija sa 50% na 33%“, navodi Zubović.
Da bi se proverilo u kojoj meri su se očekivani efekti ostvarili, u svetu je urađeno mnoštvo evaluacija, najviše u SAD i zapadnoj Evropi, a u poslednjoj deceniji i u tranzicionim zemljama centralne i istočne Evrope. Međutim, „u pregledu više od 200 evaluacija koje su predstavljene u preko 100 istraživačkih radova došlo se do značajno različitih, često i kontradiktornih zaključka“, ističe autor. Na primer, sumarni razultati 152 evaluacije iz dve studije iz 1999 (Dar i Tzannatos) i 2004. (Betcherman et al) pokazuju da programi obuke za nezaposlene mogu imati pozitivan uticaj na zaposlenost, ali ne i na zarade. Ovi programi su najefikasniji kada se sprovode za poznatog poslodavca. Druge vrste obuka – za radnike koji su ostali bez posla zbog masovnih otpuštanja i za mlade učesnike tržišta rada – generalno daju nepovoljnije rezultate. Intervencije koje su uspešne često obuhvataju više mera (obrazovanje, zapošljavanje, socijalna pomoć) koje dopunjuju obuku. Nasuprot tome, efekti programa otvaranja novih radnih mesta – subvencije za zapošljavanje i javnih radova su slabi, jer subvencije su korisne za mali broj lica, uglavnom sa višim nivoima obrazovanja, dok se efekti javnih radova gube sa njihovim okončanjem.
Martin i Grubb (2001) su u svom pregledu evaluacija sprovedenih u periodu 1985-2000 godine zaključili da aktivne mere nemaju ohrabrujuće rezultate u pogledu povećanja zaposlenosti i zarada, pre svega kad se govori o programima za mlade. Ipak naglašavaju da postoje neki programi koji daju pozitivne pokazatelje, kao što su savetovanje, subvencije za zapošljavanje u privatnom sektoru i obuke, ali uz napomenu da su efekti mali.
Bez odgovora
I većina drugih istraživanja sprovedenih u zapadnoj Evropi i skandinavskim zemljama dolazi do sličnih zaključaka, od kojih se razlikuje pregled efekata u 15 zemalja OECD (Estevao 2003), gde je korišćena drugačija metodologija. Uz kontrolu podataka o institucijama, posebnostima zemalja i stepenu ekonomskog razvoja ustanovljeno je da najveće efekte donose mere subvencija, uz negativan uticaj na kretanje nivoa zarada. Estevao je pokazao i da je došlo do značajne promene efekata aktivnih mera u periodu do 1993. godine i nakon nje, kada raste njihov uticaj na stopu zaposlenosti. Na osnovu njegove analize, od 1993. do 2.000. svakih 1% povećanja izdvajanja za aktivne mere (kao stope učešća u BDP) povećava stopu zaposlenosti za 1.9%.
U jednoj od novijih studija (Kluve 2010), koja analizira evaluacije 137 programa iz 19 evropskih zemalja, zaključuje se da tradicionalni programi obuke imaju osrednje efekte na povećanje stope zaposlenosti, u poređenju sa programima subvencija i podrške u zapošljavanju koji su imali za 50% pozitivnije efekte, dok su programi javnih radova imali za 25% manju šansu za uspeh. Jedan od zaključaka je i da programi za mlade imaju veoma loše rezultate. Na kraju, u istraživanju koje su sproveli Forslund et al (2011), zaključuje se da, u zavisnosti od faze u privrednom ciklusu, različiti programi imaju drugačije efekte, te da u vremenu recesije programi obuke najviše utiču na skraćenje vremena u traženju posla.
Predstavljeni rezultati ukazuju da su ekonomski efekti prilično ograničeni, i da aktivne mere imaju daleko veći socijalni učinak, ocenjuje Zubović. Takođe, sprovedene evaluacije nisu dale odgovor na dva veoma značajna pitanja: kako rasporediti sredstva za aktvine mere kako bi se ostvarili najveći neto-efekti i koliku je korist, merljivu u novcu, društvo ostvarilo izdvajanjem sredstava za sprovođenje aktivnih mera.
Zorica Žarković
broj 91, oktobar 2012.