Otvoreni su 50 godina stari arhivski materijali koji pokazuju da su se oko Nobelove nagrade uvek lomila koplja, počev od 1958. kada je Pasternak odbio da primi priznanje za književnost iz straha da će ostati bez sovjetskog državljanstva. Švedski novinar koji proučava ovu arhivu tvrdi da Ivo Andrić nije zaslužio ovu nagradu, već ju je dobio u deficitu jake konkurencije.
Nobelova nagrada za književnost oduvek je bila plodno tlo za ispaljivanje ideoloških projektila. Još pre pola veka su neki autori odbijali da je prihvate iz ideoloških razloga, i to 1958. kada ju je dobio Pasternak koji je prvo u telegramu Švedskoj akademiji napisao da je neizmerno zahvalan na nagradi, da bi samo nekoliko dana kasnije poslao novi telegram u kojem se odriče Nobela, a potom i Sartr koji je nagradu za književnost odbio šest godina nakon Pasternaka, objasnivši kako bi prihvatanjem iste prestao biti pisac i mislilac i postao neka vrsta institucije.
Između ova dva laureata smestilo se nekoliko dobitnika koji na prvi pogled nisu bili toliko kontroverzni. Nobela su dobili Salvatore Kvazimodo, Sent-Džon Perse, Ivo Andrić, Džon Stajnbek i Giorgos Seferis.
Pre točno godinu dana međutim otvorena je arhiva o izboru iz 1961. godine kada je nagradu dobio Andrić, a švedski novinar Andreas Ekström objavio je listu imena šestoro pisaca u užem izboru za nagradu, mahom važnih i danas čitanih autora, kao i razloge zbog kojih nagradu nisu dobili. Među njima su bili i Frost i Tolkin, za koga je objavljeno da ga je žiri odbio zato što „nije zadovoljio nivo pripovedanja najvišeg kvaliteta“.
Ekströma je ove godine u pregledanju pomenute arhive Akademije zamenio Kaj Šuler koji je najzanimljivije detalje objavio u novinama Svenska Dagbladet. On piše da su članovi žirija Akademije bili izuzetno nezadovoljni kvalitetom potencijalnih laureata te godine i da su izabrali ‘najmanje lošeg pisca’. Član Odbora za dodelu nagrade Henri Olson tada je zapisao da „nijedan od kandidata ne zadovoljava standarde Nobelove nagrade“.