Close
IN2 Dynamics
/ B&F Plus / Od Marksa do Marsa: Ko je izdao robote?
BiF Analize Čitajte B&F online

Od Marksa do Marsa: Ko je izdao robote?

Tanja Jakobi on 16/03/2013 - 10:01 in B&F Plus, Ekonomija, Nove tehnologije

This post has already been read 630 times!

Zašto danas ne putujemo na Mars kao u Budimpeštu, zašto nemamo antigravitacione cipele i robote s kojima diskutujemo a koji su 60-tih godina prošlog veka izgledali kao realna budućnost današnjih tridesetogodišnjaka? Zašto smo kolektivno fascinirani ‘’ajfonom”, gedžetom koji je derivat prošlovekovnih istraživanja, a još uvek bez leka za najobičniju prehladu? U odgovoru na ovo pitanje preduzetnici, naučnici, ekonomisti i slobodni mislioci od Krugmana do Rogofa, od Pitera Tila do Garija Kasparova, od Fajnenšl Tajmsa i Forbsa do Ekonomista i Baflera, upiru pogled u opadajuće stope prinosa na kapital i Marksove ideje bez Marksa, 130 godina posle njegove smrti.

Evo kako će izgledati novo postindustrijsko društvo 2000. godine: dohodak industrije biće oko 50 puta veći nego u preindustrijskom razdoblju, većina ekonomskih delatnosti preći će iz primarnog sektora poljoprivrede i sekundarnog sektora industrijske proizvodnje u takozvane tercijarne i kvartarne delatnosti (sektor usluga); privatna preduzeća prestaće da budu pokretači naučnog i tehničkog razvoja; zakoni tržišta igraće bez sumnje podređenu ulogu u odnosu na sektor javnih službi i javne fondove; celokupnom industrijom upravljaće kibernetika; osnovni faktor napretka biće u sistemima obrazovanja i tehnološkim novinama kojima se oni budu služili; faktor vremena i faktor prostora neće više igrati ulogu u problemima komunikacije; razlike između visokih i niskih prihoda biće u postindustrijskom društvu manje od onih u industrijskom društvu; Tom postinsudtrijskom društvu će 2000. godine pripadati SAD, Japan, Kanada i Švedska. Napredna industrijska društva biće Zapadna Evropa, Istočna Nemačka, Poljska, Čehoslovačka, Izrael, Australija, Novi Zeland i Sovjetski savez, ostali će biti na nivou potrošačkog društva, a Kina, Indija, Afrika i veliki deo Južne Amerike će biti industrijska društva. U SAD će radna nedelja trajati 28 sati i imaće četiri radna dana, u godini će biti 39 radnih nedelja i 13 nedelja godišnjeg odmora, a sve te promene desiće se tokom samo jedne ljudske generacije. Sve pod uslovom da se inovacije koje su u ovom trenutku aktuelne ostvare, a da se zemlje o kojima je reč ne raspadnu.

Iz perspektive 2013, godine u kojoj se izuzev globalizacije komunikacije bar naoko nije dogodilo ništa od onoga što je 1967. godine predviđao izveštaj Hadson instituta: ljudi rade više nego ikad, jaz u prihodima u SAD sve veći, tržište je nemilosrdno, države sve slabije a društveni fondovi prazni – te bi se moglo reći da futurolozi najčešće – strahovito omašuju.
Ali pogled na najnovije rasprave koje se vode od Alfavila, uticajnog bloga Fajnenšl Tajmsa, u kolumnama Krugmana i Rogofa i na mnogim drugim naučnim i pre svega ekonomskim adresama pokazuje da je težište na pitanju – zašto smo omašili mi a ne futurlozi, i to samo u tri decenije od vremena kada su previđanja Hadson instituta (danas bliskog zagriženim republikancima) bila neka vrsta opšteg mesta, budućnosti koji su na sličan način videli mnogi intelektualci i ekonomisti tog doba.

Kako smo, zašto i da li smo, uistinu, “izdali” robote? Ili smo, kako neki tvrde, jednostavno posle neočekivanih naučnih prodora od početka XIX do sredine XX veka prosto nanovo zaglupeli, kao što je to manje-više bio slučaj sa svim prethodnim vekovima u kojima smo se mukotrpno pomerali od otkrića vatre i kose ravni do točka ?
Da li je sadašnja dugotrajna kriza kojoj se ne vidi kraj i stalno rastuća stopa nezaposlenosti posledica nedostatka novih otkrića ili dejstva naprednih visokih tehnologija koje su ljude učinili nepotrebnim u mnogim delatnostima, od čekiranja na aerodromu do kargo transporta?

Ko-direktori Instituta za hibridnu realnost Parag i Ajša Kana nedavno su izdali knjigu ‘Hibridna Realnost’ u kojoj predviđaju spajanje ljudi i robota. Forbs je objavio njihov tekst sa izazovnim naslovom “Da li je vaš posao otporan na robotizaciju” ,u kojem iznose činjenicu da Americi danas treba pet miliona radnika manje da bi proizveli veću vrednost roba i usluga nego u decembru 2007 kada je recesija počela, navode to kao dokaz u prilog tezi da su mašine izbacile armiju ljudi sa njihovih radnih mesta.

Roboti su tu. U tekstu naslovljenom “Uspon robota” ekonomista Pol Krugman poziva se na pisanje novinara Njujork Tajmsa o novom fenomenu među američkim kompanijama da svoju proizvodnju ponovo sele u SAD. Nekoliko faktora u tom preseljenju (koje je i dalje na nivou pojedinačnih primera) igra značajnu ulogu: niski troškovi energije u SAD (zahvaljujući ekstrakciji nafte iz uljanih škriljaca), potreba da se tokovi snabdevanja pomere bliže konzumentima, podigne kontrola kvaliteta i zaštite autorska prava, rastuća cena azijske radne snage i – roboti. Roboti koji praktično mogu da rade 24 sata dnevno bez nadoknade zamenili su skupu američku radnu snagu koja je jednom bila glavni faktor seljenja na Istok. U jednoj od svoje dve kolumne posvećene robotima, objavljenih prošlog decembra, u razmaku od nedelju dana, Krugman piše o uticaju širenja robota: oni istiskuju radnu snagu kao nepotrebnu i pomeraju težište distribucije dohotka dalje od radnika a bliže vlasnicima kapitala. Taj trend o kome se raspravlja u marksističkoj literaturi – zasnovan na opservaciji da se prinos na kapital može ostvarivati samo na teret cene radne snage – od 90tih godina prošlog veka bio je izvan žiže interesovanja ekonomista jer se činilo da se glavna redistribucija dohodaka dešava između niže i više obrazovanih radnika (pre svega bankara, finansijskih mešetara versus KV I VKV radnika), a ne između radne snage i kapitala. Ali, u SAD je sve uočljiviji fenomen opadanja dohodaka viskoobrazovane radne snage (pre svega fakultetski obrazovane radne snage s osnovnim i magistarskim studijama), dok je sve uočljiviji trend preraspodele kapitala između radne snage i vlasnika kapitala, smatra Krugman.

U tekstu “Ekonomija robota i nova klasa rentijera” (jednom u seriji “radikalnih” postova na ovu temu) Izabela Kaminska na blogu Fajnenšl Tajmsa podseća da je verovatno prvi prominentni zagovornik ideje da “tehnologija i računari menjaju ekonomiju na čudne načine” bio Alen Grinspen. On je još 1990. takvoj tehnologijom osnaženoj “Novoj Ekonomiji” pripisao kao rezultat tajanstveni nedostatak inflacije, visoku produktivnost i nisku stopu nezaposlenosti. Kad je tehnološki mehur u jednom trenutku pukao, a Grinspen, navodno, ispao veoma na pogrešnom tragu – čitava ideja o tehnologiji kao fundamentalnoj sili u realnoj ekonomiji je napuštena, piše Kaminska. Osim nekoliko glasova sa strane, faktor tehnologije – i njegov mogući uticaj na prirodnu stopu nezaposlenosti, kako se kao društvo budemo sve više fokusirali na odmaranje, relaksaciju, i kad nestane linija između rada i razonode, jer će računari i roboti obavljati sve teške poslove – taj faktor je, dakle, pao kao žrtva mrtve tišine u ekonomskim krugovima.

“Zapravo, kad smo prvi put počeli da razmišljamo o tome da bi tehnologija mogla biti objašnjenje za klizanje ka nultim stopama prinosa i da bi kriza mogla biti proizvod tehnološkog napretka, više nego bilo čega drugog (naročito ako sledite kejnzijanska stanovišta, da će jednog dana ’ekonomija slobodnog vremena’, tj dokolice i razonode postati neizbežna sudbina svih nas) – jedva da je bilo ikoga koga bi čovek mogao citirati u vezi s tim, izuzev oca i sina Skidelskih , uticajnih ekonomista i filozofa, novokejnzijanaca i futurista ” , piše Kaminska.
Robota ima nedovoljno. Nasuprot opservacijama o posledicama upliva novih tehnologija na ekonomske performanse zemalja sa radno intenzivnim sektorima (na primer Džordža Magnusa iz UBS-a, koji je prošlog septembra napisao zapažen tekst u kojem tvrdi da bi napredak tehnologije mogao okončati fenomen azijskog privrednog čuda), pojavili su se i komentari sa suprotnim zaključcima. Takvi su, na primer, stavovi ekonomiste Roberta Gordona, Pitera Tila koosnivača PejPala i šahiste Garija Kasparova koji tvrde da je razlog krize u kojoj smo nedostatak inovacija, kao i da bez novog tehnološkog skoka ima malo nade da se izvučemo iz stagnacije.
Neki kao Gordon smatraju da je 250 godina kontinuiranih tehnoloških prodora, zaključno sa sredinom prošlog veka, neka vrsta “ekscentrične situacije” unutar istorije ljudskog roda u kojoj su inovacije bilo znatno ređe. Harvardski ekonomista Kenet Rogof tvrdi da je uzrok krize u kojoj smo, ipak, pucanje finansijskog balona a ne nedostatak inovacija. Rogof navodi primer velikog broja njegovih kolega naučnika sa vrhunskih univerziteta, koji sa ushićenjem govore o svojim projektima u nanotehnologiji, neuro-nauci ili energiji I veruju da menjaju svet tako brzim tempom da u istoriji dosad nismo imali prilike da tako nešto iskusimo.
Rogof misli da problem ne leži u odsustvu već u gušenju inovacija. “Zabrinut sam zbog načina kako se monopolski smišljeno guše inovativne ideje, kao i načina pomoću kojih nedavne promene zakona o patentima, kojima se produžava zaštita autorskih prava nad postojećim izuzmima, još drastičnije pogoršavaju ovaj problem.” Rogof kaže da je naš doživljaj tehnološke stagnacije nastao ne zbog toga što je čovečanstvo iznenada postalo manje inovativno već zbog toga što trenutni uski interesi nameću veštačku ‘nestašicu ideja’, kojom se koče i usporavaju inovativnost i tempo razvoja ključnih inovativnih proboja.

Najbolji primer tih “uskih interesa” su patentni ratovi u kojima učestvuju Majkrosoft, Samsung, Nokia i mnogi drugi koji su svoj patent samo registrovali – bez ikakve namere da ga ikad primene, a što je detaljno obrazloženo i potkrepljeno u jednom skorom postu u magazinu “Wired”  i u studiji koju su za američku centralnu banku u Sent Luisu uradili ekonomisti Dejvid Levin i Mišel Boldrin . Ova dvojica ekonomista zaključuju da su patentni ratovi i uspon kompanija čiji je jedini smisao postojanja, zaštita patenata, snažna sila koja nas usporava. Monopolizacija ideja je postala ogromna kontraproduktivna sila u ekonomiji, zaključuju obojica.


Druga Krugmanova kolumna o ‘robotičkoj ekonomiji’ bavi se efektima monopolizacije. Evo šta on kaže pozivajući se na analizu dvojice ekonomista Berija Lina i Filipa Longmana koji tvrde da “prisustvujemo naglom usponu tržišne koncentracije i uticaja malog broja moćnih igrača na tržištu”. Koncentracija uticaja omogućava malom broju igrača da istovremeno podižu prosečan prinos na kapital uz smanjenja investicija u inovacije.

Zašto se ovo dešava? Na kratak rok, uvođenje robota snažno podstiče produktivnost. Međutim, na dugi rok, ono dovodi do toga da je moguće proizvesti ogromne količine roba koje potom, zbog toga što ih ima u izobilju, vrše pritisak na cene koje padaju; tako bi se, s porastom robotizacije, istovremeno došlo do toga da većina proizvoda bude ili jeftina ili besplatna, što bi smanjilo prinos na kapital korporacija, koje su vlasnici inovacija. Pošto uviđaju ovaj dugoročni efekat, kaže Kaminska, korporacije teže da kroz održavanje istih kapaciteta, dakle bez investicija u njihovo proširenje i inovacije, veštački održavaju manju ponudu kako bi na postojećim proizvodima zaradili više. “Tako bi, dakle, ukazivanje na uspon snage monopola moglo biti jedan od načina za rešavanje naizgled paradoksalnog trenda: brzog rasta profita i niskih realnih kamatnih stopa”, zaključuje Kaminska.
Evo kako izgleda ceo argument i tumačenje Kaminske: moć robotike i tehnologija smanjuju prirodnu stopu zaposlenosti. Ipak, umesto da subvencionišemo one koji su izgubili posao zbog tehnologije, kako bi se proširilo bogatstvo koje nam bukvalno pada s neba (u vidu skoro ili potpuno besplatnih dobara) a da nikoga ne oštećuje, kompanije koriste snagu monopola kako bi iznudile viši povraćaj na kapital koji stvara sve to besplatno bogatstvo – i to je razlog zbog kojeg nejednakost raste. Plodovi inovacija koncentrišu se u rukama vlasnika kapitala i inovacija, koji firmiraju potpuno novu – rentijersku klasu.
Kako smo ostali bez letećih kola i antigravitacionih cipela. Antropolog Dejvid Greber objavio je u levo orijentisanom magazinu za društvena pitanja i književnost “Bafler” tekst u kojem između ostalog objašnjava kako smo ostali bez izuma koji su se još 60-tih prošlog veka činili realno izvodljivima. Greber misli da je uzrok ovome to što su, ako je Marksova teza ispravna, kapitalisti još tada – pre pola stoleća i više – uvideli da bi ih tehnološki napredak doveo do potpunog redukovanja troškova radne snage a, samim tim, i izuzetno niskih prinosa na kapital. I stoga su prednost dali seljenju proizvodnje na istok, gde ih je pristup jeftinoj radnoj snazi a ne tehnološki razvoj činio cenovno konkurentnim. Otuda činjenica da je, kako kaže, Internet postao jedno globalno poštansko sanduče, biblioteka i katalog za kupovinu roba, ali da je izneverio očekivanja današnjih 50-godišnjaka, koji su očekivali da će u današnje vreme moći da razgovaraju s kompjuterima.

Postoje podaci koji ukazuju na to da je tokom 50-tih i 60-tih opala stopa rasta inovacija u industriji i da je to za neko vreme ostalo skriveno zbog trke sa Sovjetskim Savezom, tokom koje je postojala simulacija novih izuma: propagiranjem Rata Zvezda, trkom u osvajanju svemira i seljenjem izuma agencije NASA u sferu široke potrošnje. Inovacije su piše Greber, ostavljene vladinom sektoru koji je imao mnogo manje motiva da ih podstiče. A potom je 95 odsto njih završilo u istraživanjima robota za potrebe vojske daleko više zainteresovanoj za automatski navođene rakete nego za automatizaciju štamparija. To objašnjava zašto smo dobili izume koji se odnose na nadgledanje, kontrolu radne discipline i kontrolu društva, i lekove poput prozaka ali ne i ključne napretke u lečenju raka i izumima koji doprinose dobrobiti čovečanstva.

Open Source i demokratizacija inovativnosti. Postoji, međutim, jedan novi izvor inovacija snažniji od postojećih monopola, a koji se ponovo rađa u okrilju privatnog sektora, piše Kaminska. I mada mnogobrojne korporacije pokušavaju da kroz patentne ratove sabotiraju napredak, tehnologija im čini se izmiče iz ruku, pre svega zahvaljujući open source inicijativama koje redistribuiraju inovacije ka građanima. Jednom kad bazične potrebe ljudi budu zadovoljene – usled obilja jeftinih roba proizvedenih zahvaljujući tehnologijama, bez obzira iz kojih će izvora one biti obezbeđene – ljudi će biti u mogućnosti da svoje vreme posvete višim ciljevima, tehnologijama i nauci. Na nivou obrazovanja, uprkos sadašnjem trendu podizanja školarina, pristup znanju biće sve jeftiniji; ovo će biti potpomognuto postojanjem slobodnih izvora informacija i saznanja, po kvalitetu jednakih onima koji se dobijaju na univerzitetu, ali preko Interneta. Već pomenuti koosnivač PejPala, Piter Til je milijarder koji štaviše podstiče inteligetne studente da potpuno napuste fakultet i samostalno se bave svojim istraživanjima i biznis idejama.
Sve što kaže Kaminska navodi nas na ideju da će inovacije početi da se vraćaju u proizvodnju, razbijajući (do)sadašnji gvozdeni zagrljaj tehnološki nazadnih kompanija koje se bore za svoj opstanak kroz ratove patenata. Kada ljudski rad gotovo u potpunosti u proizvodnom procesu bude zamenjen robotima, verovatno ćemo sve naše sadašnje definicije cene radne snage, proizvodnje i profitabilosti morati da redefinišemo i da razmislimo o (ne)važnosti novca i štednji, koji će se pokazati nepotrebnim .

Novi futurizam. Ako roboti zauzmu mesta ljudi, insistiranje na visokim stopama zaposlenosti postaće nelogično, štaviše pojedina društva će možda biti potpuno prepuštena životu bez zaposlenja i okrenuće svoje produktivne snage ka nekoj sasvim drugačijoj oblasti. Kako će u takvom svetu obilja korporacije moći da nastave da naplaćuju za robe koje proizvode? Nije li to kriza kapitalizma koje su predvideli Kejnz i Marks, pita se Kaminska.
Ako ekonomski sistem bude sposoban za organizovanje slobodne proizvodnje sputane jedino troškovima energije i sirovina, sve većem broju ljudi će moći da se obezbedi da potpuno besplatno zadovoljavaju osnovne potrebe. Neki će tu novopronađenu oslobođenost od rada kao i mogućnosti da uživaju u rastućem obilju dobara iskoristiti kako bi se posvetili višim ciljevima, koji će čoveku omogućiti da imaju više od puke egzistencije.
Drugi će uživati u, doduše, osnovnim dobrima, koje će sistem moći da im pruži, ali ne na štetu ili na trošak onih koji ih obezbeđuju. “Mnogi će biti skloni da ova razmišljanja označe marksističkim. Mi tvrdimo da to nije slučaj”, piše Kaminska. To je, po našem mišljenju, neizbežan rezultat autsorsovanja – izmeštanja poslova od ljudi ka korpusu neumornih robota, robova.

Kaminska vidi mnoge trendove koji se mogu uklopiti u ovu sliku: jedan primer je Japan, gde se po njenom mišljenju vidi u kakvom su odnosu stope prinosa na kapital i tehnološki nivo. Drugi moćan fenomen leži u luksuznim robama, čija tražnja tokom krize nije opala. Ovo se, po njenom mišljenju, može objasniti time što samo oni proizvodi koji imaju visok nivo kvaliteta i personalizacije mogu imati i veću profitnu marginu u odnosu na masovno proizvedena dobra, gde je profitna margina neznatna.

Moguće je da će se pre svega zemlje sa razvijenim ekonomijama, kaže Kaminska, preobraziti u ekonomije u kojoj suočeni sa viškom slobodnog vremena radimo više za same sebe i timski. Logična posledica krize – ali i nešto što bi se uskoro moglo pokazati kao njena dobra strana – jeste rapidan rast samozaposlenosti. Više od jedne trećine Amerikanaca danas je registrovano kao samozaposleno i seli se u kategoriju malih biznisa u P2P (peer-to peer) ekonomiji, slobodno se udružujući na projektima koje može da koristi što veći broj ljudi, zajednički koristeći dobra kroz Creative Commons Licence, zajednički proizvodeći dobra (bez korporativne hijerarhije), pružajući profesionalne usluge, samoinicijativno trgujući i pronalazeći posao kao podizvođači u rastućim sektorima kao što su zdravstvena nega, ili prikupljanje i analiza podataka.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *