/ Dživizmi / Italija: Zakrpljena „crna rupa“
BiF Analize Čitajte B&F online

Italija: Zakrpljena „crna rupa“

This post has already been read 1043 times!

Posle teških neizvesnosti pri izboru novog predsednika države, neobuzdanih destruktivnih parada novonastalog sajber političkog M5S (Pokreta 5 zvezdica), raspada levičarske koalicije, opšteg političkog haosa i usred ekonomske krize u šestom turnusu glasanja u parlamentu, za ponovnog predsednika Republike Italije izabran je Đorđo Napolitano. Postoje dve vrste velikih ličnosti: jedne nacija izdigne do istorijske veličine, drugi svojim autoritetom podugnu naciju sa ivice ponora. Toj drugoj vrsti pripada Đorđo Napolitano, bivši komunista koga je, kao političara časnog neosporno, desnica namolila da se prihvati još jednog mandata. Prihvatio se uprkos njegovoj čvrstoj odluci da zbog poodmakle starosti prepusti vlast drugima. Osećaj državničke odgovornosti nadvladao je želju da se povuče u miran život. Njemu je 88 godina i realno su male šanse da doživi kraj još jednog mandata, koji traje 7 godina. No ako je Papa (Racinger) mogao od se povuče sa trona, moći će to i Predsednik, kada bude sredio politički haos u zemlji. Napolitano je prvi predsednik države Italije koji počinje svoj drugi mandat.

napolitano

Italija ima čvrstu tradiciju/odstupnicu da se njeni političari kad budu izabrani da vode državu umeju ponašati dostojno tog mesta i iznad interesa uvek zakrvljenih političkih partija. Retko kada taj izbor ide lako. Najomiljeniji predsednik bio je Sandro Pertini, koga je naša sredina zapamtila po tome što je na Titovoj sahrani stavio ruku na kovčeg kao poslednji pozdrav prijatelju, to je tada postao i do danas ostao običaj i kod nas. Pre nego što je izabran za predsednika Pertini nije bio naročito eksponirana ličnost: novinar, socijalista i bivši partizan. Njega je pevač Toto Kotunjo kao predsednika ovekovečio kanconom “Italiano“ u kojoj peva zašto je ponosan kao Italijan i kaže:

“Buongiono Italia, gli spageti al dente,
E un partigiano come presidente…“

Dobro jutro Italijo, i špageti al dente (tvrdo kuvani)
I jedan partizan kao presidente…

Eto taj Pertini izabran je za predsednika tek u 16. turnusu, a pritom nije rekorder, jer je demohrišćanin Đovani Leone izabran tek u 23. turnusu glasanja. Biće da nije lako u masi poslanika paradera, narcisa, ulizica i prodanih duša naći onoga koji ume da se uzdigne iznad svega toga.

Ponovnom izboru Napolitana za predsednika prethodila je krajnje konfuzna situacija nakon nedavnih političkih izbora na kojima su tri partije na vrhu zabeležile tesne rezultate: razlika između prve PD (demokratska partija) i Berluskonijeve PDL iznosila je samo 0,4 procenta, dok je naglo izdžikljali M5S dobio 25,5 odsto glasova i time bio najuspešnija pojedinačna partija, jer su druge dve zapravo koalicije koje uključuju više partija i pokreta. Da bi se sastavila vlada potrebno je bilo da se dve od te tri političke skupine udruže. Posao jednostavno neizvodljiv – posle dve decenije laži, podmetanja, mržnje i manipulacija čak ni italijanski političari, spremni na sve, nisu mogli ni pomisliti na koaliciju PD i PDL. Logična je bila varijanta postizborne koalicije za sastav vlade između PD i pokreta M5S, jer po socijalnom sastavu članstva i generalnim opredeljenjima obe partije pripadaju levičarskom miljeu. I tu je italijanska tragedija. Levica u toj zemlji ima genetsku tragičnu karakteristiku da se kao infuzorije u kareokinezi samo dele, a nikada ne spajaju. Dva puta je pod Romanom Prodijem koalicija levice dolazila na vlast, ostavši na njoj prvi put samo 17, a drugi put 24 meseca – da bi se oba puta raspala zbog unutrašnjih trvenja. I tada je bila nemoćna da izbaci sopstvenu ličnost za premijera, pa je lansirala Romana Prodija, profesora ekonomije i vanpartijsku ličnost. Sajber partija M5S – dakle organski najbliža formalno pobedničkoj PD, baš zato, zbog bliskosti takvome ponašanju, uvrtela je sebi fiks ideju da razori demokrate, preotme deo njihovog članstva, pa ako to uspe onda će lako izaći na kraj sa desnicom i centrom, odnosno sa tradicionalnim političkim sistemom. Cilj njihov, kako ga je definisao Bepe Grilo, bio je da „osvoje 100 odsto poslaničkih mesta“ – dakle diktatura!

U tekstu o tom sajber pokretu pokušao sam da informišem o njegovoj „ideologiji“, a dodao bih samo da im je njihova internetska demokratija – glasanje sumnjivo ponuđenih kandidata za poslanike i senatore – donosilo ta zvanja na osnovu dobijenih najviše 700, a najmanje svega 65 dobijenih glasova. Zato nije čudo, ne što ti novoizabrani nisu znali gde su u parlamentu vrata od WC, a gde od kancelarije vođe poslaničke grupe, nego su, oni koji se odvaže da progovore, jer je većina poštovala odluku njihovih šefova o zabrani komuniciranja sa štampom, pokazali da, na primer, ne znaju u kojoj je zemlji Kabul, nemaju pojma o statističkim podacima iz ekonomije zemlje, da vođa poslanika tvrdi da je fašizam bio dobar u početku, samo se posle malo pokvario… potpuna ne samo politička nepismenost. Oni su, baš takvi, osnova za neograničenu vlast i dresuru kojom vođe Bepe Grilo, komičar, i sajber marketingaš Đanroberto Kazaleđo, bespogovorno vladaju njima. Internetski guru, Kazaleđo, uspeo je da od Grilijivih haotičnih ideja i pristalica, koristeći naraslo političko nazadovoljstvo, stvori jak pokret sa tendencijom da „solucionističkim“ modelom korenito preoblikuje političku scenu Italije. U tom smislu bilo je jasno da ako razori demokratsku patiju, najveći deo posla je obavio. U prvom delu – razaranju PD – je uspeo. Demokratska partija se rasula na bar pet struja koje se žestoko glože dok im brod tone.

Sekretar PD Pjerluiđi Bersani, bio je solidna i tolerantna ličnost koordinatora čiji je slogan bio: „Prvo Italija, zatim PD, a tek tada ko će biti predsednik vlade“. Time je stavio do znanja da iako mu to formalno pripada, ne mora on biti premijer. Glavni oponent bio mu je gradonačelnik Firence, Mateo Renci, mladi nadobudni i energični rušilac „stare garde“. Pojavila se i, opet nepomirljiva, struja „mladoturaka“ koji su za podmlađivanje partije, ali selektivno. Tu dakako nije kraj. Nastale su još najmanje dve struje nezadovoljnika drugačijih orijentacija i poimanja partije i – tu je kraj. Predsednica partije, Rozi Bindi, podnela je ostavku, sekretar Bersani takođe, a po statutu time i celo rukovodstvo pada. Pravo te partije bilo je da predloži kandidata za predsednika države, jer je Napolitanu istekao mandat. Direkcija partije je predložila Franćeska Marinija, starog sindikalistu, doslednog levo orijentisanog katolika, bivšeg predsednika senata – propao je na izboru, jer nije dobio potrebnu dvotrećinsku većinu. Ponovljeno je glasanje i opet fijasko. Izlicitiran je novi kandidat – Romano Prodi, dva puta bivši premijer, predsednik Evropske komisije i danas izaslanik OUN za Afriku, propao je i on, a sve vreme je kandidat M5S pravnik, konstitucionalista Stefano Rodota, dobijao sve više glasova, ali nedovoljno da bude izabran. Kako se kaže u onom starom vicu „…i tako pet puta“.

ovce

Nastao je čak i za Italiju neviđen haos sa vrlo mračnim izgledima, da fašisti koji su digli glavu i bili skloni da se priključe M5S – budu povod za policijsku ili čak vojnu akciju zavođenja reda – odnosno za državni udar. Pretila je implozija – da zemlja bude usisana u „crnu rupu“ političke paranoje. U tom trenutku najveći politički šarlatan, Silvio Berluskoni, poneo se po prvi put kao ozbiljan državnik i prikupio vođe još dve partije sa desnice i centra te sa njima otišao da izmoli Đorđa Napolitana da se ipak prihvati još jednog mandata. Napolitano se prihvatio i u narednom, šestom glasanju, ogromnom većinom pobedio M5S-ovog protivkandidata.

Berluskoni, nepojamni politički talenat, mađioničar, objavio je da se povlači iz politike kada je bio prinuđen da podnese ostavku novembra 2011. godine, zbog čega je rejting njegove partije sa preko 30 pao na oko 15 odsto. Nije izdržao. Kada su raspisani prevremeni izbori, uskočio je u kampanju te uspeo da rejting podigne na 29,5 odsto. Nedostajalo je samo pola poena da pobedi PD, koja je u kampanji vodila sa oko 35 odsto, da bi zbog unutrašnje nesloge i pomame M5S spala na izborima na 29,9 odsto glasova. Svoj povratak na političku scenu Berluskoni je krunisao ponovnim ustoličavanjem Napolitana na mestu predsednika države. Ukoliko bi se uskoro raspisali novi izbori on bi odneo nesumnjivu pobedu kao ličnost koja ume da se politički ponaša, da vodi računa o interesima države i drži svoju partiju (nije važno čime) kao kompaktnu političku grupu. Pobedio bi kao političar koji garantuje stabilnost. Kakav god da je, on je jedini u italijanskoj novijoj istoriji uspeo da izgura ceo premijerski mandat 2001/06. godine.

Po Berluskonija lično, izbor Napolitana je i vrlo riskantan. Napolitano je genije političke tehnologije koji je uspeo – da posle dvadeset godina Berluskonijevog nepomućenog dominiranja Italijom, bilo na vlasti bilo iz opozicije, (ima nečeg perverznog u tome da mu je čak i levici naklonjena štampa i TV poklanjala uvek udarne prostore) – prinudi njega da se povuče i ustupi vlast tehnokratskoj privremenoj vladi. Ovoga puta će igra biti još komplikovanija. Najverovatnije je da će Napolitano agreman za formiranje vlade dati nekoj uglednoj nepolitičkoj ličnost, s tim da će vladu skrojiti od ministara iz četiri ključne partije: PD, DPL, Lega Nord i Montijev Građanski izbor. Tako bi dao vremena levici da se pribere i rekonstruiše PD. Demokratija ne funkcioniše ako se isključi reprezentant jednog segmenta društva. Biće potrebna velika mudrost kako ne povrediti to pravilo, a sprečiti destrukcije M5S koji je do sada pokazao odsustvo bilo kakve konstruktivnosti. Valjalo bi ga navesti da sam odbije učešće u vlasti. Zadatak buduće vlade bio bi da pored neophodnih reformi za funkcionisanje ekonomije i države, pre svega izmeni izborni zakon. Sadašnji izborni zakon, za koji se ustalio naziv Porcelum (na latinskom – Svinjski), krojen je po Berluskonijevoj volji, a zvanično je njegov nacrt podneo ministar Karderoli, da bi potom sam podnosilac taj zakon okarakterisao kao „najveću svinjariju u kojoj je učestvovao“. Da nije tog zakona levica bi dobila većinu i u Senatu i mogla da vlada, bar neko vreme dok se sama ne uruši. Ne govorim ovo zlurado, naprotiv. Korektni sekretar PD, Bersani je tokom glasanja za novog predsednika države i propasti prvog njihovog kandidata, sazvao svoje „velike glasače“ i predložio Romana Prodija kao sledećeg kandidata. Jednoglasno je prihvaćen, dato obećanje da će svi za njega glasati, a na samom glasanju jedna četvrtina, preko 100 glasača upisala je imena iz drugog tabora! To je na žalost današnja italijanska levica koja je sramota u odnosu na slavnu istoriju levice koju su ispisivali Antonio Gramši, Pjetro Neni, Enriko Berlinguer, Lućano Lama, Sandro Pertini…

Završio bih anegdotom. Istoričar i publicista Paolo Mieli, govoreći o prvom italijanskom premijeru Kamilu Bensu, konte di Kavuru, koji je zajedno sa Garibaldijem stvarao Italiju, rekao je jednu veliku istinu: „Kavur je bio francuski baron, a voleo je Italiju kako samo stranac ume da je voli“. Bojim se da Italija, zemlja najveće koncentracije prirodne i umetničke lepote, preduge istorije i genijalnih ličnosti koje su obeležile zapadnu civilizaciju ima danas političare koji nisu svesni da imaju obaveze ne samo prema svojim biračima nego prema svetu. Zabljesnuti političkim igrama, nedostatkom fondova i ponajviše nedostatkom brige, dozvoljavaju da baština čovečanstva, a Italija to jeste, propada. Dve istorijski najzrelije zemlje, bolje reći civilizacije Evrope, Grčka i Italija, imaju najnezrelije političke elite danas!

dziva

Milutin Mitrović

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close