Close
/ Blogovi / Porez na dohodak građana i načelo pravednosti: U pogrešnom džepu
BiF Analize Čitajte B&F online

Porez na dohodak građana i načelo pravednosti: U pogrešnom džepu

paperwork
dragan.obradovic on 30/04/2013 - 09:35 in Blogovi, Dragan Obradović

This post has already been read 1764 times!

Među mnogim uslovima koje jedan poreski sistem treba da ispuni – da bude efikasan, fleksibilan, ekonomičan i transparetan, ponekad je najteže ispuniti potrebu da bude pravičan. Naš sadašnji pristup oporezivanju dohotka građana duboko zahvata u džep prezaduženih vlasnika stanova i ljudi koji ulažu u obrazovanje svoje dece, dodatno zdravstveno i penziono osiguranje, a diže ruke od vlasnika luksuznih nekretnina, automobila, jahti i aviona.

paperwork

Izuzev što predstavlja izdašan izvor prihoda budžeta, porez na dohodak građana utiče i na druge segmente nefundiranih prihoda, u prvom redu prihode koji su nastali ličnim radom, zarade,kao i one ostvarene obavljanjem delatnosti. I ne samo to. Možda još važnije, on snažno utiče na oblikovanje ponude i tražnje za radom, odnos prema štednji, kupovini nekretnina, međunarodnoj konkurentnosti, obrazovanju i mnogim drugim bitnim ekonomskim odlukama. Da bi shvatili kako ovaj porez utiče na nevedene segmente, moramo se osvrnuti na jednu od prihvaćenih definicija dohotka i dobro je razumeti, a ta je da je dohodak neto novčana vrednost raspoloživa za potrošnju, nakon odbitaka troškova, a da se pritom ne umanji imovina koja je postojala na početku.
Vođeni načelom pravičnosti možemo pristupiti oporezivanju dohotka građana kroz analitičko, sintetičko ili mešovito oporezivanje. Analitički porezi suoni koji pogađaju samo jedan elemenat poreskog događaja recimo zaradu, prihode od kapitala, kamate, dividende, prihode od nepokretnosti, po posebnim stopama i pod posebnim uslovima. To je pristup koji je pretežno zastupljen i u Srbiji. Sintetički porez omogućava da se prihodi iz svih izvora sintetizuju i oporezuju jednako istom stopom uz mogućnost standardnih odbitaka za koje nije potrebna dokumentacija i nestadardnih odbitaka za koje je potreban dokaz. U Srbiji se ovaj pristup primenjuje u suženom tumačenju i svodi se na obaveze koje proizilaze iz godišnjeg poreza na dohodak građana koji pogađaju građane čiji su prihodi iznad nekog limita koji se utvrđuje svke godine. I konačno, mešovito oporezivanje – dualno oporezivanje, podrazumeva različito oporezivanje dohotka od rada i dohotka od kapitala, gde se povoljnije tretira dohodak od kapitala. U srpskom rešenju imamo i ove elemente. Kad sa tačke gledišta načela pravičnosti sagledamo celinu pristupa oporezivanju dohotka građana možemo da zaključimo da se srpski porez na dohodak građana uglavnom oslanja na analitičke poreze, u kombinaciji sa elementima sintetičkog oporezivanja koji pogađa određeni deo poreskih obveznika kroz godišnji porez na dohodak.
Sintetički porez, kad se primenjuje u celini, nesumnjivo ima svojih prednosti (jer pruža mogućnost različitih standardnih i nestandardnih odbitaka), međutim s obzirom da Srbija jedva uspeva da se izbori sa naplatom PDV i akciza kao najizdašnijim poreskim prihodima, očekivanje da se dodatno razvije sintetičko oporezivanje nije realno. Uz to, po svemu sudeći pod uticajem modernizacije tehnologije, liberalizacije, prenosa kapitala, napuštanje principa sintetičkog oporezivanja sve više dolazi do izražaja. Liberalizacija i moderna tehnologija omogućavaju vlasnicima ogromnog kapitala širom sveta, jednostavnu registraciju svog kapitala u zemljama poreskog raja gde sintetičko oporezivanje gubi smisao jer nije moguće naplatiti porez ako je kapital u drugoj zemlji. Dualne poreze imamo u Nemačkoj, Austriji, Italiji, skandinavskim zemljama.

porez

U takvim okolnostima Srbija je zadržala ovaj sintetički princip, ali samo kod godišnjeg poreza na dohodak i tom prilikom zaboravila na pravičnost kod oporezivanja. Sintetički porez se naime karakteriše brojnim standardnim i nestandardnim olakšicama, koje se razlikuju od zemlje do zemlje, ali koje imaju za cilj društveno poželjno ponašanje, odnosno uticanje na one segmente društvenog života poreskog obveznika, a koje smo pomenuli gore, a to su ponuda i tražnja za radom, štednja, kupovina nekretnina, međunarodna konkurentnost, obrazovanje.
I tu dolazimo do nelogičnosti i nedoslednosti našeg zakonodavca. Njegovo osnovno polazište je da porez naplati od onoga od koga to može, ne vodeći računa o osnovnoj definiciji dohotka odnosno o tome da li zaista ima od čega da naplati porez.
Uzmimo na primer zaposlenog koji je ostvario neto dohodak u 2012. godini od 2.688.000,00 dinara što je otprilike 2.000 eura mesečno, bez umanjenja za troškove života, koji pritom pored dvoje dece izdržava još jednog člana domaćinstva i ima stambeni kredit. To je klasičan slučaj poreskog obveznika koji po prihodima ispunjava uslov da potpada pod obavezu plaćanja godišnjeg poreza na prihod građana. Zakonodavac je dao standardno oslobođanje za zaposlenog u visini 40% oporezivog prihoda i po 15% za svakog izdržavanog članašto bi bilo 585.786,00, ali ne više od 50% osnovice odnosno 310.260,00 dinara. Dakle zakonodavac je našem poreskom obvezniku koji radi u proseku 10 časova, priznao svega 2.800 evra kao troškove za celu godinu. Međutim naš poreski obveznik otplaćuje stambeni kredit u švajcarskim francima, pa je nakon 5 godina otplate njegova neto imovina manja nego što je bila pre 5 godina, s obzirom da je neotplaćeni deo kredita u evrima sada veći nego što je to bilo kada je uzeo kredit a zbog odnosa evro – švajcarac. Uz to, da bi deci omogućio da se pored obaveznog osnovnog obrazovanja dodatno obrazuju i investirao u njihovu budućnost, odabrao je i posebno plaća još sadržaja (strani jezik, sport, i druge kurseve) dece. Uz to sebi pored obaveznog plaća i dodatno PIO osiguranje jer svojim doprinosima neće uspeti da obezbedi penziju, posebno plaća zdratvene preglede koje na kvalitetan način ne može da dobije u državnim ustanovama i ima niz drugih troškova koji se mogu dovesti u kontekst društveno odgovornog ponašanja. Sve to zakonodavac ne priznaje i suprotno načelu pravednosti i neto dohotka oporezuje našeg poreskog obveznika za dohodak koji on realno nema. Ovaj primer, koji nije nimalo redak ni specifičan, pokazuje kako bi Srbija, ako želi da se drži pravednosti i efikasnosti, trebalo da prilagodi sadašnji poreski sistem.

U tom smislu prelazak sa dohodovnog sistema koji kod nas pokazuje mnoge nelogičnosti i nedostatke, trebalo bi zameniti potrošnimkonceptom oporezivanja. Konačno poreska prijava PPDG-5 (koja propisuje prihode koji se prijavljuju u okviru godišnjeg poreza na prihod građana) jasnije bi definisala elemente sintetičkog oporezivanja ilogičnije postavila osnovicu za oporezivanje dohotka, odnosno bolje ocenila ekonomsku snagu obveznika poreza na dohodak građana. Dok to ne bude rešeno, Srbija će imati svega 17.000, i to dinarskih milionera, dok nam broj luksuznih automobile, jahti, privatnih aviona, pokazuje da takva poreska slika odudara od realnosti. Sadašnje rešenje ne samo da nerealno zahvata porez nego je i duboko diskriminatorsko s obzirom na to da oni koji su ekonomski mnogo jači, nisu obveznici poreza na dohodak građana, pa ovaj broj od oko 17.000 uglavnom kreditno zaduženih obveznika, snosi najveći teret punjenja budžeta ovim javnim prihodom.

Dragan Obradović Poreski savetnik finansijskog direktora u UCB

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

1 Comments
  • 17/07/2014

    Pametnom je ovde i previše teksta i jasno posle nekoliko pasusa. Bilo bi lepo kada bi ovaj teks tbio objavljen i za šire narodne mase, npr. na b92, blic i sl.

    U svakom slučaju, jako tačan tekst, ali ne znam za koga pisan.

    Reply