Close
IN2 Dynamics
/ Miroslav Ružica / Privatizacije u Britaniji: Porodično srebro (ni)je na prodaju
BiF Analize Čitajte B&F online

Privatizacije u Britaniji: Porodično srebro (ni)je na prodaju

srebrnina
miroslav.ruzica on 13/04/2013 - 10:08 in Miroslav Ružica

This post has already been read 1846 times!

Privatizacija javnog sektora ne donosi vidljive kolektivne koristi, smatra Tony Judt, istoričar i uticajni socijaldemokrata koji je podvrgao analizi praksu u Velikoj Britaniji. Izgleda da u prodaji ‘porodičnog srebra’ treba biti jako oprezan – ne samo zbog toga što unapred osiromašujemo sledeću generaciju već i zato što podrivamo temelje našeg identiteta i socijalne kohezije.

Pravi kult privatizacije javnog sektora zavladao je u anglo-saksonskim zemljama u poslednjih trideset godina, a onda se planetarno proširio. Ne radi se samo o privatizaciji javnih industrijskih kompleksa već i važnih javnih službi kao što su železnice, pošte, brodske i autobuske kompanije, zdravstvene i obrazovne institucije, ali i personalne službe (domovi za stare, službe za zapošljavanje, dečje ustanove).

Pragmatizam se vidi kao jedan od ključnih motiva. Tiče se uvek ograničenih budžeta – dakle štednje. Dokazuje se da privatizacija donosi državi gotovinu, ali i da privatizovane operacije postaju efikasnije zahvaljujući profitnoj motivaciji. Usluge takođe postaju bolje, a investitori ostvaruju profit. Ne treba, naravno, posebno dokazivati da je javni sektor, posebno veliki sistemi, svuda skup, glomazan i neefikasan. Razloga je mnogo, ali da ovde spomenemo samo jedan. Od železnica i rudnika se, primera radi, zahteva da svoje cene drže niskim iz socijalnih i političkih razloga, ali se istovremeno traži i da donose profit. Dugoročno, takav pristup dovodi do neefikasnih operacija. Dakle, razumna očekivanja su da hipotetički dobici u privatizaciji budu efikasnost i preduzimljivost, kao i uvažavanje potrebe za dugoročnim investicijama, ali i niže cene usluga.

srebrnina

Kraj mantre

Toliko o teoriji, dodaje Tony Judt (1948-2010), poznati istoričar i uticajni socijaldemokrata, u svojoj poslednjoj knjizi „Ill Fares The Land“ iz 2010.godine. U praksi, a njegova analiza tiče se poglavito Velike Britanije, to izgleda dosta drukčije i Judt-ova ključna teza je vrlo direktna: privatizacija javnog sektora ne donosi vidljive kolektivne koristi, a neefikasnost sada privatizovanih službi ostaje. Drugim rečima, dokumentovane analize privatizacije većine velikih sistema dokazuju da one ne vode ciljevima zbog kojih su učinjene, tj. do jeftinijih, boljih i efikasnijih usluga.

Evo nekoliko obrazloženja. Prvo, kao (uglavnom) neatraktivni, veliki sistemi su svesno prodavani uz veliki popust – dakle, ispod cene i uz gubitak supstance, tj. na račun poreskih obveznika. Uz to, transakcioni troškovi su obično ogromni.

Drugo, pored niske cene, motivacija investitora da kupe neefikasne velike sisteme podsticana je time što je država eliminisala ili bar vidljivo redukovala njihovo izlaganje riziku. Primera radi, kod privatizacije londonskog metroa date su garancije da će privatni investitori biti zaštićeni od svakog ozbiljnog gubitka.

Treće, privatizovani sistemi su efikasnost postizali na kraći rok, ali uz smanjivanje obima i kvaliteta usluga. Na primer, ukidanjem nerentabilnih železničkih, autobuskih i brodskih linija i/ili smanjivanjem broja vozila i polazaka. Takođe se pokazalo da i privatizovane javne službe pokazuju sklonost ka monopolu – dakle, neefikasnom i nekvalitetnom poslovanju, ali i sposobnosti da se pokupi kajmak a gubici prevale na državu. To se posebno tiče smanjivanja nivoa neophodnih investicija… I sve se ovo kao u zatvorenom krugu vraća državi u zahtevima za dodatnim investicijama, subvencijama za nerentabilne usluge (recimo, brodska linija ili autobus za udaljeno selo u kome živi nekoliko desetina ljudi), kao i dodatnoj regulativi i monitoringu (zbog urušavanja kvaliteta i dostupnosti usluga, primera radi).

Četvrto, postaje vidljivi obrazac ’too big to fail’ (previše veliki da bi propao) kada su u pitanju javni sektor ili njegov privatizovani blizanac, posebno u okolnostima globalne ekonomske krize. Drugim rečima, javne usluge velikih sistema su suviše važne i zato država (uvek) interveniše kada je njihovo urušavanje stvarna pretnja. Privatni vlasnici ovih sistema to znaju i interiorizuju ovakva očekivanja u svoje poslovanje (smanjivanje investicija na minimum, gubici).

Peto, stvara se i vrlo upitni tip mešovite privrede (contracting out, koncesije), tj. one koja se zasniva na dugoročnoj potpori javnih fondova. Dakle, mnoge javne usluge – pošta, železnica, domovi za stare, zatvori, iako loše i neefikasne ne mogu se u potpunosti prepustiti ćudima tržišta. Dobar primer za to je National Health Service Hospital Group. Iako privatni biznis, država ga ipak reguliše, kontroliše cene usluga i obezbedjuje subvencije. Dolazi tako i do faktičke renacionalizacije, ali koju ne prate instrumenti i mehanizmi javne kontrole kvaliteta i obima usluga.

Opšte je tuđe

Masovna privatizacija javnog sektora i njene implikacije navode Tony Judt-u da postavi i važno pitanje da li još postoji i šta je to ’public service mission’, tj. obaveza društva da se obezbede izvesna dobra i usluge samo zato što su od javnog interesa, dakle javno dobro. A u tom kontekstu je i pitanje: a šta je to efikasnost? Za Judt-a odgovor se sam nameće: pored ekonomskih kriterijuma, kada analiziramo troškove i/ili eksternalije nekih javnih akcija i usluga, moramo uključiti i ekološke, kulturne, estetske i socijalne dimenzije, naravno.

Tako dolazimo i do druge i isto tako važne teze Tony Judt-a koja naglašava izuzetni značaj javnog sektora ali iz ugla socijalne kohezije. Privatizacija velikog broja javnih usluga (železnica, pošta, transport), po Judt-u, dovodi do gubitka interesa za javno dobro, ali i vidljivih ograničenja da se kroz javnost, institucije i parlamentarni sistem utiče na sadržaj, obuhvat i kvalitet ključnih usluga.Time se javni poslovi i usluge svode na good governance obrazac, tj. tehnokratski model, fragmentisan na sektore, tehničku regulativu i ekspertske virtuoze. Građani se tako, a posebno elitne grupe, posvećuju svojim privatnim ciljevima i interesima. To, međutim, ima svoju cenu. Dobar primer su tzv. ’gated communities’ – dakle, separatno življenje u samodovoljnim i izolovanim zajednicama, a na drugoj strani, loša javna infrastruktura (putevi, električna mreža, javni transport, komunalne službe), a posebno nasilje i nesigurnost javnog prostora usled separacije i odsustva socijalne integracije.

Sličan trend se vidi i u privatizaciji države blagostanja nakon 1980 godine. Ubrzana privatizacija penzionih sistema, zdravstva, obrazovanja i raznih socijalnih usluga pretvara građane iz korisnika u potrošače, ali time ih implicitno, a srednju klasu neposredno, lišava nekih važnih javnih uloga.

kameron

Grafit kaže: “I’ll cut the deficit, the NHS, the BBC, Ordnance Survey, Anything whatever in fact, We should not be allowed to govern again.”

Srednja klasa je, naime, nadproporcionalno zastupljena u administraciji, izvršnoj vlasti i javnim službama, a kada je reč o akademskim, profesionalnim i medijskim krugovima, njena dominacija je potpuna. Dok su programi države blagostanja javni i univerzalni, srednja klasa ima vitalni interes, ali i realnu moć, da ih podržava, širi i unapređuje. Besplatne ili jevtine usluge u obrazovanju, javnom transportu, zdravstvu i drugim sektorima direktno uvećavaju standard, nude stabilnost, sigurnost i predvidljvost upravo srednjoj klasi. Time srednja klasa postaje ključni stub koji podržava kvalitet i održivost javnih programa. Privatizovani programi socijalne politike, medjutim, namenjeni su ponajviše srednjoj klasi i ova postaje njihov ključni korisnik. Time srednja klasa čini jaku lobi grupu za pregovore sa privatnim sektorom, ali zato javni sektor ostaje bez ključnog potpornog stuba i lagano se pretvara u servis za underclass, odnosno gradjane drugog reda, dakle za one koji su bez kapaciteta da efektivno zaštite i razvijaju ove programe. Sledstveno, kada se socijalne interakcije, kao i javno dobro, svedu na minimum, ništa osim moći i poslušnosti ne povezuje građane i državu.

Dakle, ako nas malo toga povezuje u zajednicu, ostajemo u potpunosti zavisni od države. Ali ona od države blagostanja lako klizne u security state.Toga su postali svesni mnogi, a posebno lideri evropske socijaldemokratije, i rigorozno se zalažu za obnovu javnih programa, njihovu univerzalnost i kvalitet.

Tony Judt nije, naravno, jedini koji se zalaže za reviziju i preispitivanje opisanog trenda. Nedavni članak u londonskom Guardian-u pokazuje da je i konzervativna-liberalna Vlada postala svesna granica masivnih privatizacija i da ne želi ‘povratak 1990-te,’ dakle na ogromne privatne profite na račun poreskih obveznika. U najavljenoj ‘beloj knjizi’ postulira se da će dalju ili buduću privatizaciju javnog sektora ograničiti isključivo na neprofitne grupe, kao što su NGO-i, filantropske organizacije i socijalna preduzeća.

ruzica

Miroslav Ružica
Biznis Top 2011

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *