Close
Cisco
/ B&F Plus / Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke: Nemi film
BiF Analize Čitajte B&F online

Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke: Nemi film

Marko Miladinović on 27/04/2013 - 08:57 in B&F Plus, Intervjui, Tekstovi

This post has already been read 1063 times!

Prisećajući se svoje borbe za očuvanje i širenje filmske kulture u nekoliko različitih državnih inkarnacija, Zelenović smatra da film u Srbiji nikada nije bio ugroženiji nego danas. Kao dugogodišnji direktor ustanove koja uspešno, uprkos svim nedaćama, čuva domaću i svetsku kulturno-istorijsku zaostavštinu, on veruje i da se filmska umetnost u čitavom svetu nalazi pred velikom prekretnicom u eri tehnološke revolucije.

KARIK

Još od ranog detinjstva Radoslav Zelenović bio je neraskidivo povezan sa sedmom umetnošću. Njegov otac je u okviru društvenog rada bio upravnik bioskopa u Kosovu Polju, a čitava porodica je živela u dve kancelarije bioskopa koje su propuštale zvukove iz sale za projekcije direktno iznad. „Bio sam glavni kod svojih drugara, jer je moj otac odlazio za Beograd jednom u nekoliko meseci da ugovara nove filmove i donosio mi sa puta kratke opise filmova koje su pravili distributeri. Mnogi su tada govorili “šta će nam odjavna špica, sve što te interesuje pitaj Ratka’”, priseća se Zelenović.
U Beogradu je upisao Filološki fakultet, studirao i paralelno pokušavao da upiše filmsku režiju na FDU – triput, bezuspešno. „Sa mnogim ljudima koji me tada obarali posle sam sedeo po raznim komisijama”, smeje se naš sagovornik. Međutim, velika ljubav prema filmu isplatila se potpuno neočekivano. Sa Batom Petrovićem je u filmskom klubu Doma omladine već snimio nekoliko amaterskih filmova kada je slučajno video oglas u Politici za mesto urednika filmskog programa u DOB. Slučaj je hteo i da je zakazao i položio diplomski ispit baš istog dana kada je radnički savet odlučivao o tom radnom mestu, za kojeg je diploma fakulteta bila uslov.

Radoslav Zelenović: Dom omladine je te, 1971. godine imao oko 35.000 posetilaca, a već 1973. njih oko 350.000. Njegova sala je bila univerzalna, a programi veoma raznovrsni, bilo je džez festivala, koncerata, predstava, filmova… U okviru filmske redakcije smišljali smo neobične programe, poput ciklusa mladog nemačkog filma, mađarske kinematografije ili zabranjenih filmova, svega onog što nije moglo redovno da se gleda u bioskopima i na televiziji. Do tih filmova smo uglavnom dolazili obraćajući se stranim ambasadama, a često smo kontaktirali i Udruženje filmskih radnika SSSR.
Filmski programi su bili izuzetno posećeni, a publika je uživo mogla vidi neke velike reditelje i uživo. Primera radi, na premijeri filma „Psi od slame” 1972. ostalo još barem dve hiljade ljudi izvan prepune sale, kada je u nju ušetao lično Sem Pekinpo sa čašom viskija u ruci. Posle toga ga je šankerica Gina jurila da vrati uzeti inventar.
DOB je imao izdavačku delatnost i oko 50.000 hiljada knjiga mladih autora koje nisu bile prodate, pa smo u jednom trenutku došli na ideju da posetiocima bioskopa prodajemo te knjige umesto ulaznica. Rezultat toga je bio da smo već posle šest meseci sve podelili, a samo u dva navrata našli ostavljene knjige na sedištima.

BIF: Koliko ste taj specifičan „duh vremena” primećivali tokom Vašeg kasnijeg rada na mestu urednika filmske redakcije Televizije Beograd i po čemu se njen rad razlikovao od današnjih tv programa?

R. Zelenović: Od 1978. sam počeo da radim u Televiziji Beograd, kada su postojala samo dva kanala i JRT iznad njih. Ali ja tvrdim da je međusobna konkurencija tada bila mnogostruko veća nego što je danas, u situaciji kada sedamdeset kanala radi 24 sati dnevno. Koliko su samo bile ljute borbe kada su se zagrebačka i beogradska televizija utrkivale koja će prva da pusti „Prohujalo sa vihorom” ili „Odiseju u svemiru 2001”; dokumentarni filmovi zauzimali su važno mesto u programu, a nisu samo predstavljali „zakrpe” za popunjavanje vremena; postojala je i emisija „Jedan autor, jedan film” u kojoj je stručno analizirana i predstavljana filmska umetnost. Znalo se tačno kada se šta pušta, a kolika je moć televizije bila u to vreme osetili smo kada je jednom prilikom nestala traka i film nekoliko minuta pre kraja prikazivanja prekinut trećim dnevnikom, posle čega je zbog toga zasedalo predsedništvo države i tresla se čitava zemlja od Slovenije do Makedonije. Izmislili smo i filmski maraton u vreme kada se program završavao posle 11 uveče. Tokom dva dana vikenda tada nikog nije bilo na ulicama jer su svi sedeli i gledali filmove kod kuće, a dnevne novine su beležile velike remitende.

BIF: Koji su bili najveći problemi sa kojima ste se tada suočavali, o čemu ste posebno morali da vodite računa?

R. Zelenović: Najviše smo pazili da se pridržavamo državnog i vojnog kalendara. Jedna apotekarica koja je bila vojno lice me je tužila što sam na dan oslobođenja Beograda pustio američku „limunadu” „Bal na vodi”, a Savez boraca iz istočne Srbije je maltene hteo da me strelja kada sam za Prvi maj pustio „Limeni doboš”. Takođe, pred kraj Titovog života nije smelo da se pušta ništa što bi sugerisalo pad, lom ili operaciju noge.

BIF: Međutim, atmosfera se bitno izmenila početkom devedesetih. Kako je došlo do Vašeg prelaska u Jugoslovensku kinoteku?

R. Zelenović: Bio sam član Nezavisnog sindikata RTB i posle gostovanja u jednoj emisiji bio sam suspendovan na neodređeno vreme. Prelomio sam da odem, ispostaviće se, u najboljem trenutku. Došao sam na upražnjeno mesto u potpuno zapuštenu Kinoteku, gde sam zatekao nameštaj iz 1951, hronični nedostatak prostora i demotivisane ljude. Oduvek sam želeo da završim svoju karijeru u Kinoteci pa sam imao određenu predstavu gde dolazim, ali nisam ni slutio koliko sam zapravo malo znao. Sve se to dešavalo mesec dana pošto su našoj zemlji uvedene sankcije.

rale1

BIF: Na koji način se Kinoteka tokom poslednjih godina izborila sa svim problemima koji su je opterećivali, od nedostatka smeštajnog kapaciteta, pritisaka sa strane, pa sve do bombardovanja 1999. godine?

R. Zelenović: Osnovni problem Kinoteke već decenijama je njen ograničeni smeštajni prostor. U ovom trenutku raspolažemo sa oko 100.000 filmskih kopija. Izgradili smo novi depo, rekonstruisali nitratne depoe, obnovili novu zgradu, napravili Centar za digitalizaciju i uprkos tome u Luci Beograd još uvek čuvamo oko 20.000 filmova, što je otprilike količina kojom raspolaže neka osrednja evropska kinematografija.
Tokom bombardovanja 1999. godine desilo se nešto što sam do tad smatrao nezamislivim, kada je jedan od depoa Kinoteke sa skoro 90.000 kutija punim negativa bio raketiran u oviru kasarne u Bubanj Potoku. To je bio kulturni genocid koji su prepoznali i neki među najcenjenijim rediteljima na planeti, poput Bernarda Bertolučija ili Tea Angelopulosa koji su se otvoreno pobunili protiv ovog čina.
Što se pritisaka tiče, svih ovih dvadesetak godina Kinoteka nije bila mesto kojim je moglo da se politički manipuliše, možda i zbog toga što smo svi u njoj bili isključivo posvećeni svom poslu. Svestan sam da očuvanje kulturnih dobara spada među najskuplje stavke kada je kultura u pitanju i da kinoteke nekih mnogo bogatijih zemalja nisu u povoljnijem položaju. U nekom belom svetu postoji svest da bi propast Kinoteke značila i propast dela svetskog pamćenja, ali poznato je da naša sredina ne pridaje pamćenju preterano veliki značaj, što se ispoljava i nebrigom nad mnogim ustanovama kulture. Meni se ipak čini da sam sa ovom generacijom zaposlenih u Kinoteci uspeo da promenim odnos o ovoj ustanovi među onim ljudima koji donose odluke o njoj. Ja sam tek peti direktor Kinoteke u njenih skoro 65 godina postojanja i mislim da je taj uspostavljeni kontinuitet zapravo jedini način kako bi se postigli dobri rezultati jer se u ovoj sredini sve pozitivne promene dešavaju izuzetno sporo.

BIF: U kojoj meri je rad u Jugoslovenskoj kinoteci i svakodnevno susretanje sa tolikom kulturnom zaostavštinom promenio Vaše poimanje filmske umetnosti?

R. Zelenović: Filmska arhivistika je interesantna jer najbolje pokazuje koliko vreme reguliše vrednost nekog umetničkog dela. Istorija filmske umetnosti je zapravo svojevrsna istorija dokumentarnog filma. Beograd iz filma „Ljubav i moda” Ljube Radičevića danas izgleda kao nešto ulepšana slika Beograda iz šezdesetih, sa ulicama i trotoarima, oblačanjem i ponašanjem omladine kao u Rimu iz tog vremena. Dvadeseti vek je imao tu privilegiju što je u potpunosti zabeležen filmskom kamerom i nama danas ne treba čarobni štapić kako bismo oživeli neku osobu ili događaj od pre stotinak godina.
Mi čuvamo jedinstvenu kolekciju iz 134 nacionalne svetske kinematografije, a takvih insitucija nema mnogo na svetu. Najkritičniji period u filmskoj arhivistici neke zemlje obično obuhvata period od početka kinemtaografije pa do 1918. godine i u proseku se sačuvan materijal iz tog perioda kreće oko 15-20%, a mi možemo da se pohvalimo da smo našli, sačuvali i restaurirali preko 70% materijala iz tog doba.

BIF: U kom pravcu mislite da će se filmska arhivistika kretati u budućnosti?

R. Zelenović: Digitalizacija filmova postala je nezamenljiva i u našem regionalnom Centru za digitalizaciju svoje filmove digitalizuju i restauriraju i filmski radnici iz regiona. Od loše kopije filma sada je moguće stvoriti gledljivi materijal. Međutim, sva dosadašnja praksa iz sveta govori da digitalno nasnimljeni filmovi moraju da se zanavljaju za najmanje pet godina i da ne postoji način koji garantuje da će to biti sačuvano u narednom veku. Dan-danas najveće holivudske kompanije snimaju po jednu kopiju svojih novih, digitalno snimljenih filmova, na staroj dobroj filmskoj traci. Praćenje novih tehnologija je skupo jer se ona prebrzo menja, a velika je zabluda da je očuvanje filmova na digitalnom formatu jeftinije od filmske trake. Koliko samo miliona video-rekordera je prodato u ovoj zemlji u poslednjih četvrt veka, a koji danas ne služe ničemu? – To je paradigma današnjeg potrošačkog društva i tehnološke revolucije.

BIF: Kakve su danas navike gledalaca, pogotovo mlađih generacija? Koliko na njih utiče medijski sadržaj koji ih „bombarduje” sa svih strana?

R. Zelenović: Mladi danas gledaju filmove neselektivno, kako na televiziji, tako i preko interneta. U tome im “pomažu” i svi televizijski kanali. Ja sam još tokom svog rada na televiziji govorio da je kukavan svaki roditelj koji pušta da mu televizija vaspita dete. Znam da je opalo opšte interesovanje za kulturu, ali nijedna televizija se godinama nije javila Kinoteci sa željom da prikazuje naše filmove iz perioda pre Drugog svetskog rata, jer su to za sve njih isključivo „stari” filmovi, kao da je nekakvo đubre u pitanju. Televizije su postale rejting. Film mora da se konsultuje s vremena na vreme, kao što ponovo uzimamo u ruke knjige Dostojevskog ili Šekspira. Kada ste poslednji put imali prilike da vidite neki film Čarlija Čaplina na domaćim kanalima?

BIF: Poseta u domaćim bioskopima je poražavajuća, a filmskih dvorana je sve manje još od privatizacije „Beograd filma”. Kako se tome može stati na put?

R. Zelenović: Povratak publike u bioskope nije pitanje samo filmskih radnika – u toj društvenoj akciji moraju da budu svi uključeni. Filmovi imaju različite sudbine, pa iako na njih u određenim trenucima možda utiču politički ili finansijski pritisci, na kraju je publika jedini njihov gospodar i sudija. Ako nje nema, i smisao kreiranja se gubi.
Najveći tranzicioni gubitnik na ovim prostorima je film, a pogotovu bioskopi. Sada prolazimo kroz najteži period kada je film u našoj zemlji u pitanju. Svi ćute o tome ko je dozvolio da se prodaju najveća kulturna dobra, kao što je sala bioskopa „Balkan”, gde je održana prva operska predstava u Beogradu, ili izgori „Kozara”, jedan od najlepših prestoničkih bioskopa. Mi više nemamo gde da prikazujemo filmove, osim u tržnim centrima, gde se ide u bioskop da se odmore noge posle kupovine.
Imao sam predlog pre petanest godina, ne znajući šta će da se desi sa “Beograd filmom”, da bioskopske sale širom zemlje dobiju status muzeja ili biblioteke, da se osnuju gradski bioskopi u četrdesetak gradova. Za to je sada prekasno jer su te sale propale, ruinirane, privatizovane, i bez tehnologije. Tranzicija nas je „zatekla”.

BIF: Uskoro će biti pokrenuta prodaja „Avala filma”. Da li su u međuvremenu izvučene pouke iz slučaja „Beograd filma” i ima li nade za očuvanje makar dela zaostavštine nekadašnjeg giganta?

R. Zelenović: Ne ponašamo se kao da smo išta naučili u prethodnih nekoliko godina. U sklopu “Avale” se nalaze studiji RTS, filmska laboratorija, Arhiv Kinoteke, a u Filmskom gradu dan-danas Italijani snimaju filmove. Prema Zakonu o kinematografiji u dogovoru sa stečajnim upravnikom preuzeli smo filmske negative i materijale kao što su plakati, ugovori, fotografije, nagrade… U deo u kome se čuvaju kostimi morali smo da ulazimo sa gas maskama.
Za razrešenje tog problema podržavam predlog Srđana Dragojevića koji je preporučio da se deo svega toga proda, ali da se na sačuvanom prostoru izgrade novi studiji i eventualno uredi neki muzejski prostor. U protivnom, doći će opet neki tajkun, kupiće sve, napraviti kafić, hotel i, kad mu bude zasmetala blizina nitratnih magacina Kinoteke zatražiće da se oni izmeste.

Biznis&Finansije 96, april 2013.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *