/ Fokus / Šta bi stručnjaci mogli da kažu državi kad bi ih pitala
BiF Analize Čitajte B&F online

Šta bi stručnjaci mogli da kažu državi kad bi ih pitala

Redakcija BIF on 17/04/2013 - 11:40 in Fokus

This post has already been read 884 times!

Ne znamo šta i koliko proizvodimo, sa kakvim problemima se nosi svaki sektor naše privrede ni kakva mu je vlasnička i tržišna struktura. Rad ambulanti i bolnica nije usklađen sa demografskim podacima i ne prepoznaje starost pacijenata kao faktor, a u obrazovanju su tek napravljeni pionirski koraci da se razazna šta su zanimanja s kojima će buduće generacije moći da se zaposle. Ni više ekonomista ni manje istraživanja, eksperimenata i analiza. Zašto su „osećaj“ i politička korist preovlađujući reperi?

Na redovnoj konferenciji za medije stručnjaka okupljenih oko časopisa „Mesečne analize i trendovi (MAT)“, koga izdaju Ekonomski institut i Privredna komora Srbije, novinari su svojevremeno diskretno negodovali, pošto su im ugledni autori istraživanja po ko zna koji put izjavili da jedino rešenje za nagomilane probleme srpske privrede leži u sveobuhvatnim, dobro osmišljenim reformama. „Znam da vam nije zanimljivo da po stoti put slušate o reformama“, rekao je novinarima statističar i član saveta Narodne banke Srbije Stojan Stamenković, „ali ja tu priču o korenitim promenama u privredi političarima ponavljam od osamdeset i neke i još ih nisu sproveli u delo“!

MAT, pritom, svakog meseca analizira dostupne podatke o makroekonomskim kretanjima, nudi pregled najznačajnijih rezultata kao i kratkoročne prognoze. Uz njih, svakoga meseca se sa sličnim analizama oglašavaju Institut za tržišna istraživanja, na tromesečnom nivou javnosti se predstavljaju radovi „Kvartalnog monitora“ Fondacije za razvoj ekonomske nauke dok  „Makroekonomske analize i prognoze“ Instituta ekonomskih nauka izlaze dva puta godišnje.

Direktorka Centra za napredne ekonomske studije CEVES Kori Udovički upozorava da takva produkcija ni izdaleka ne pokriva domaće potrebe za kvalitetnim radovima iz kojih bi se crple ideje za osmišljavanje odgovarajućih politika: „Na nekolicini mesta istraživači se bave makroekonomijom, uključujući tu i Narodnu banku Srbije i Fiskalni savet, pa i to u ograničenijem obimu i kvalitetu nego što nam je potrebno. Radi se nešto malo i u oblasti smanjivanja siromaštva i socijalne zaštite, a potpuno su nepokrivena pitanja strukture i performanse srpske privrede.

Ne znamo, dakle, šta i koliko proizvodimo, sa kakvim problemima se nosi svaki sektor naše privrede, kakva je vlasnička i tržišna odnosno konkurentska struktura. Nema istraživanja o tome kakve su im perspektive, kakva su iskustva u drugim zemljama i koja bi od tih iskustava trebali i mogli da prilagodimo Srbiji. Postoje, naravno, neki odgovori na ova pitanja na nivou rekla-kazala, ali ništa sistematično, a pogotovo ne uz primenu savremenih svetskih metodologija. Ovo pre svega odražava nedostatak napora da formulišemo politike koje će zaista odgovoriti potrebama Srbije. Samim tim, mi i ne znamo sa kakvim bi alternativnim politikama izlazili pred Međunarodni monetarni fond i druge svetske finansijske institucije.“

drzava ne slusa strucnjake

Ometajući faktor – politika

Kada je reč o sagledavanju potreba društva, građani su posebno osetljivi na dešavanja u sektoru zdravstva. Direktorka Lekarske komore Srbije dr Tatjana Radosavljević smatra da donosioci važnih odluka vezanih za zdravstvo trenutno nemaju dovoljno relevantnih analiza, ali očekuje da će se takva situacija promeniti sa promenom menadžerskog kadra u Institutu za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ i zavodima za javno zdravlje. Dr Radosavljević kaže da korišćenje rezultata i preporuka koje daje analitika ponekad ometa jako prisustvo dnevne politike, pogotovo u delu koji se odnosi na menadžerske strukture u zdravstvenim ustanovama u Srbiji.

„Depolitizacija društva u celini dovešće verovatno do depolitizacije u zdravstvenom sektoru“ ocenjuje naša sagovornica koja upozorava na probleme koje izaziva, kako kaže, situacija da zdravstveni sistem Srbije ne prati demografske trendove: „Stanovništvo Srbije pripada vrlo starom tipu, gde je 15,7 odsto građana starije od 65 godina. Zbog odlaganja roditeljstva do 40.godine života u demografskom smislu gubi se čitava jedna generacija. U isto vreme, plan mreže zdravstvenih ustanova praktično se ne menja više godina. Izrada kadrovskih planova ne uzima u obzir demografske promene,već se oni projektuju i prave prema podacima koji su često suvoparni i neusaglašeni sa stanjem na terenu.

Tu je, zatim, kapitacija (plaćanje lekara na osnovu broja pacijenata koji su ih izabrali za svoje) koja, kao novi način plaćanja, slabo prepoznaje specifičnosti pojedinih sredina – od velikih gradova do malo naseljenih mesta, kao i osobenosti populacije, što bi trebalo, po mom mišljenju, da podrazumeva upotrebu korektivnog koeficijenta uzimajući u obzir pomenute specifičnosti. Malo je urađeno i na prevenciji, kao važnom segmentu zdravstvene zaštite, kao i na neophodnoj reformi sekundarnog i tercijarnog nivoa zdravstvene zaštite.“

Postoji, međutim, i oblast gde su domaći istraživači izgleda detaljno pročešljali i teren i podatke. Prema oceni Centra za obrazovne politike, to se desilo tokom pripreme Strategije razvoja obrazovanja do 2020., pa je čak i državni sekretar u ministarstvu prosvete Radivoje Mitrović ocenio da je upravo na onima koji osmišljavaju budućnost obrazovanja da svojim primerom pokažu kako se napušta politika odlučivanja na osnovu voluntarizma, impresija i osećanja i kako se promoviše osmišljavanje programa i mera na osnovu naučno utemeljenih materijala. „Iskoristimo zbornike radova koje plaćaju poreski obveznici a koje malo ko čita i koristi“ našalio se državni sekretar koji je za tu opasku dobio podršku analitičara na okruglom stolu BIRN-a, između ostalog i zbog, kako su posvedočili, činjenice da rad na Strategiji nije prestao sa političkim promenama koje je pretprelo ministarstvo prosvete (iako se nije promenila partija u čiji je „resor“ dospelo obrazovanje). Tako autori Strategije ne moraju da brinu za kritike o „neutemeljenosti“ njihovih zaključaka u realnosti koliko o političkoj volji da se njihove smernice sprovedu – a to je stepenik koji brojne ambiciozno osmišljene reforme može da svede na obično slovo na papiru. Zato je koautor Strategije dr Vlasta Matejić uveren da je ključ sporovođenja – hrabrost: „Ako budemo imali hrabre vlade i hrabru javnost, imaćemo obrazovanje za ugled. U suprotnom, ako bude političkog taktiziranja i želje za nezameranjem, imaćemo ili jednako loše ili još gore obrazovanje.“

Ma, znam ja to

Naši sagovornici u svim pomenutim-i još nekim-oblastima prepoznaju i manjak pravih ljudi na pravim mestima. Taj problem pojavljuje se u obliku želje za malo „tačerizma“, kako prof Vlasta Matejić naziva potrebu da se u školskom sistemu ukinu institucije za koje ne postoji ni interesovanje učenika ni potreba za profilima koje školuju na tržištu. Na istu stvar upozorava dr Radosavljević kada procenjuje uticaj političke kombinatorike na kvalitet rada direktora zdravstvenih institucija i ustanova. O potrazi za pravim kadrovima govori i UNCTAD-ova preporuka da se nađe balans u angažovanju pravnika i ekonomista u Komisiji za zaštitu konkurencije i da se otvori novo radno mesto glavnog ekonomiste, zaduženog za ekonomski aspekt kontrole koncentracije ili zloupotrebe dominantnog položaja, što se očigledno beleži kao slabost domaćeg sistema.

Kori Udovički, ipak, primećuje i kulturološku dimenziju tog problema, otelotvorenu u principu „ ja sve znam“ koga se, prema njenom mišljenju, pridržavaju domaća politička elita a koja se ogleda u tome da se znanje koje postoji ne koristi dovoljno pošto je „blam“ pitati nekoga za mišljenje ili savet. „Čula sam da je jedan od najviših funkcionera u zemlji izjavio da ne veruje da treba da ima savetnike, jer to bi značilo da neko nešto zna bolje od njega. Savetnici su prilično lična stvar ali Srbiji su potrebne čitave ustanove i odeljenja koji treba da sakupljaju znanja i pomažu političarima da realizuje političke ciljeve uz poštovanje i zadovoljavanje dugoročnijih potreba zemlje. Slovenija i slične, uređenije, zemlje imaju po nekoliko institucija, državnih ili nezavisnih, posvećenih istraživanjima konkretnih javnih politika, uz podršku javnih fondova. Takođe, uspešne zemlje u tranziciji potrudile su se da stvore akademske centre posvećene razvijanju najmodernijih ekonomskih znanja bez opterećenja starim kadrovima i metodama.“

Milica Rilak

broj 95, mart 2012.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close