/ B&F Plus / Amerikanci i socijalizam: Eksperiment uživo
BiF Analize Čitajte B&F online

Amerikanci i socijalizam: Eksperiment uživo

This post has already been read 1260 times!

Sve više mladih Amerikanaca koji će sutra odlučivati o budućnosti SAD interesuje se za pojam socijalizma. Možda je to prosto “znak vremena” i trenutnih okolnosti, pa ipak trebalo bi razmotriti da li je danas moguće dati novi smisao “socijalizmu” – ili kako god nazvanom društvu – koje bi se moglo izgraditi na iskustvima koje stičemo na mnogim u Americi prisutnim i uspešnim projektima samoorganizovanja kompanija, osiguravajućih društava, stambenih i štedno kreditnih zadruga kojima je obuhvaćeno oko 40 odsto stanovništva, piše Gar Alperovic, istoričar, politički ekonomista i aktivista na sajtu Truthout.

Malo Amerikanaca primetilo je da je jedan od najznačajnijih svetskih rečnika, Merriam Webster, pre nekoliko meseci objavio da su u 2012. dve najposećenije reči u njegovim izvorima bile “socijalizam” i “kapitalizam”. Tu nema ničeg naročitog napisao je povodom ovih rezultata urednik Vebstera, Piter Sokolovski:”ovo su reči koje određuju Zeitgeist (duh vremena)”.

  USA poll

Dve agencije koje se bave ispitivanjem javnog mnjenja takođe su došle do zanimljivih rezultata. Dve nedavne ankete Rasmussena, na primer, otkrivaju da su Amerikanci mlađi od 30 godina skoro jednako podeljeni oko toga da li je kapitalizam ili socijalizam poželjan model. Istraživanje nezavisnog istraživačkog centra Pju pokazuje da 49% ispitanika dobi između 18 i 29 godina daje pozitivan predznak pojmu “socijalizam” u odnosu na 43 odsto koji ga ocenjuju negativno.To su ljudi koji će neminovno u budućnosti kreirati američku politiku i novi američki sistem.

Vreme je da se uozbiljimo, kada su u pitanju drugačije vizije budućnosti, i da budemo daleko sofisticiraniji u pokušaju kreiranja nekog  smislenog “sistema”, koji bi bio okosnica jednog novog pravca – bilo da se zove “socijalizam” ili nekako drugačije.

Centralna ideja “socijalizma” u klasičnom smislu je demokratsko vlasništvo nad “sredstvima za proizvodnju” ili “kapitalom”, ili, jednostavnije, “produktivno bogatstvo”. Sasvim nezavisno od pitanja eksploatacije, sistemske dinamike (i “protivrečnosti”), osnovna ideja je jednostavna i jasna: oni koji poseduju bogatstvo – i korporacije koje upravljaju njima – imaju daleko veću moć kontrolisanja bilo kojeg sistema od onih koji to ne mogu, jer nemaju kapital.

U zemlji u kojoj samo 400 lica poseduje bogatstvo veće nego što ga ima 180 miliona stanovnika zajedno, poenta bi trebalo da je očigledna. Ono što je u naše vreme novo jeste da je tradicionalna kompromisna pozicija – naime progresivna, ili socijaldemokratska ili liberalna politika – izgubila kapacitet da kompenzuje takvu moć čak i u “skromnoj varijanti” kakvu je nekada predstavljala američka država blagostanja. Sve što je “socijalno” je na meti kresanja i smanjivanja.

 socialism usa

Shodno tome, ne iznenađuje što Merijem-Vebster rečnik beleži porast interesovanja za “nešto drugo”. Ali šta, konkretno, može biti to “nešto drugo”? I da li postoji bilo kakav razlog da se nadamo – čak i kada interes za reč “socijalizam” raste u apstraktnoj formi kao “guglovana” reč – da bismo zaista mogli krenuti odavde gde smo do “nekog drugog sistema” koji bi negovao jednakost, slobodu, ekološku održivost, čak i globalni mir, sistem koji je nešto više od ovog trenutnog koji imamo i koji je u raspadanju?

Novi modeli socijalističkih struktura

Klasični model socijalizma uključivao je državno vlasništvo nad većinom industrije i kapitala velikih razmera. Ali, sada je većini posmatrača jasno da koncentracija takvog vlasništva u državi takođe sa sobom često donosi koncentraciju političke moći i, stoga, ovaj model može biti štetan za demokratiju kao i slobode (da ne pominjemo realni svet iskustva, tj štetnosti po životnu sredinu).

Predložene alternative za regulisanje pitanja vlasništva uključuju raznolike društveno ekonomske oblike: zadruge ili firme čiji su vlasnici radnici, u opštinama i  regionima, čak i u naseljima.

U gotovo svim studijama na ove teme pojavljuju veoma dobri razlozi da se mala i srednja preduzeća organizuju kroz zadruge (kooperacije) i preduzeća u vlasništvu radnika, u kojima postoji neka forma samoupravljanja. Ovo je mesto gde direktno demokratsko učešće jeste (ili može biti) najjače, gde se nova kultura upravljanja kapitalom može razvijati, i gde jedna veoma različita vizija rada može zaživeti.

S druge strane, za preduzeća koja poprimaju značajno veće razmere, radničko vlasništvo ne može rešiti neke kritične probleme. Kada velike firme u radničkom vlasništvu rade po principima tržišnog sistema (kako predlažu neki progresivni analitičari), grupe radnika u takvim firmama mogu razviti takve uske interese koji se ne moraju nužno poklapati sa interesima društva u celini. U interesu uskih i izdvojenih grupacija radnika može biti, na primer, da proizvodnjom preduzeća zagađuju vazduh i vodu, a da ne plate troškove čišćenja – posebno kada se firma suočava sa jakom konkurencijom drugih privatnih ili preduzeća u vlasništvu radnika. Takva vrsta vlasništva ne rešava ni probleme nejednakosti: radnici koji  “poseduju” kompanije za reciklažu smeća jasno zasnivaju svoje funkcionisanje na različitim osnovama od, na primer, specifičnih grupa radnika koji su imali dovoljno sreće da “poseduju” pogon u npr. naftnoj industriji.

Često se ovde – kao i u nekoliko drugih varijanti socijalističkih ideja – izražava nada da nova kultura (ili ideologija) ili progresivne forme oporezivanja, propisa i ostalih politika – mogu neutralisati osnovne tendencije modela. Međutim, postoji razlog da budemo skeptični prema “lekovima i terapiji” koji nastupaju “nakon-činjenica” – tek pošto se pokažu posledice.

Pogrešno je pretpostaviti da društveno odgovorna regulativa može biti tek tako “nalepljena” na bilo koju institucionalnu substrukturu (naročito ako one toj substrukturi stvaraju troškove), ili da će, s druge strane, institucije automatski generisati dovoljno moćnu kooperativnu kulturu i dinamiku institucionalne moći da bi podržala propise i način oporezivanja – čak i ako to znači dodatne troškove za sopstvenu instituciju ili šteti interesima onih koji su uključeni u čitavu stvar.

Da bi rešili neki od ovih problema neki teoretičari su predlagali model demokratski vođenih preduzeća koja su ipak u vlasništvu šireg društva. Iako radnici u “samoupravnoj” firmi mogu puno postići većom efikasnošću i inicijativama, glavni profit išao bi društvu kao celini. Međutim i ovde treba da vodimo računa o tome da tržište nastoji da podstakne konkurenciju i da to za svako pojedinačno preduzeće stvara podsticaj da smanji troškove, na primer, prenoseći na društvo troškove rešavanja ekološki štetnog otpada. Takođe, tamo gde postoje ekonomije obima, tržišni sistem generiše veoma moćne pritiske za usvajanje novih tehnologija i određivanje prioriteta razvoja gde je ova dinamika, takođe, u suprotnosti sa potrebama ekološki održive budućnosti.

Ukratko treba da budemo načisto s tim da se još uvek nije pojavio niko ko bi imao neki ozbiljan “model”, kojim bi se ostvarivala i efikasnost i usmeravao menadžment  da samostalno radi na stvaranju šire kulture pravičnog i ekološki održivog sistema. Svi do sada viđeni modeli imaju svoje mane.

esop

Međutim, neki od problema i karakteristika alternativnih koncepata počinju da sugerišu na moguće pravce dugoročnog razvoja To se pre svega odnosi na “treći model” koji već tradicionalno ima odjeka: osnovno vlasništvo velikog kapitala locira se na nivo “zajednice” pre nego na nivo države ili posebne grupe radnika – povezane kako “geografski”,  tako i politički, po strukturama koje bi uključile sve pripadnike zajednice. (Po definiciji, geografske zajednice neodvojivo obuhvataju ne samo radnike koji u svakom trenutku mogu da sadrže barem polovinu ukupnog lokalnog stanovništva, već i lica koja ostaju kod kuće radi odgajanja dece, stari, nemoćni, deca i mladi školarci – ukratko, čitava zajednica).

Modeli zajednice takođe neodvojivo “internalizuju eksternalije”. To znači da je – za razliku od privatnih preduzeća ili čak preduzeća u posedu radnika, koji mogu imati finansijski interes u snižavanju troškova tako što neće čistiti otpad opasan po sredinu – firma u vlasništvu zajednice u drugačijem položaju: Ako zajednica izabere da zadrži takvu štetnu praksu – zagađujući samu sebe, što je izbor koji se može ispitivati iz sveobuhvatne perspektive – onda, u tom radnom okviru, ovo inherentno ne pretpostavlja interese firme, koji bi mogli biti upereni protiv interesa šire zajednice. Kraće rečeno, interes zajednice a i firme koju je ova osnovala mogu se poklopiti u smišljenom zapostavljanju ekoloških standarda –  što je jeftinija i pogubnija varijanta “sveopšteg saglasja”.

Varijacije ovog modela uključuju municipalni, tj oblasni ili “opštinski socijalizam” koji je  početkom 20. veka, kroz američku socijalističku politiku, igrao važnu ulogu – a činjenica je da još uvek dobro funkcioniše u više od 2.000 preduzeća u municipalnom vlasništvu, uz mudru upotrebu opštinskog zemljišta i realizaciju mnogih projekata.

Jedan takav mešoviti model funkcioniše u Klivlendu, gde radnici međusobno sarađuju, a svi  povezani i potčinjeni strukturi zajednice, na neprofitnoj osnovi – podržani od strane nečeg što je “kvazi-sistem planiranja” (usmerene nabavke za bolnice i univerzitete koji u značajnoj meri zavise od javne finansijske podrške). Jedan stariji zajednički model uključivanja u zajednice i radničko vlasništvo bio je razvijen u metalnoj industriji u Jangstaunu, u Ohaju, krajem 1970-ih.

Mnogo toga se može naučiti od inostranih modela – posebno od radničke korporativne kooperacije Mondragon iz Baskije, kao i radničkih kooperativa iz drugih mreža (u talijanskoj regiji Emilija Romanja). Prvo, Mondragon je pokazao koliko integrativni sistem sa više od 100 zadruga može efikasno funkcionisati, čak i u zahtevnim haj-tek oblastima – i kako se u istom timu može održavati izuzetno egalitarna i participativna kultura institucionalne kontrole. Italijanske zadruge su pokazale da postoje načini da se postigne “umrežena” proizvodnja između velikog broja manjih jedinica – i dalje koristeći regionalnu vladu kao podršku sveukupnim naporima zajednice.

Oba iskustva su izuzetna, i nije moguće iz njih brzopleto izvlačiti dalekosežne opšte zaključke: oba modela razvijana su u specifičnim istorijskim kontekstima koji su doprineli stvaranju snažne solidarnosti u domenu kulture i politike – tokom represija od strane fašističkih režima, Franka u Španiji i  Musolinija u Italiji.

Socijalizam na terenu

kooperativa

Ova razna apstraktna razmišljanja možemo vrlo lako da “spustimo na zemlju” ako shvatimo da se mnogo toga dešava na terenu upravo sada, samo što mnogi ljudi to ni ne primećuju jer ove teme nisu pokrivene u medijima – opterećenim svojim finansijskim brigama i stegama druge vrste.

Za početak, oko 130 miliona Amerikanaca – 40 odsto stanovništva – jesu članovi zadruga u nekakvom obliku: štedno kreditnih zadruga, poljoprivrednih kooperativa koje datiraju još iz 1930tih, elektro kooperativa rasprostranjenih u mnogim ruralnim oblastima, ko-opova u oblasti osiguranja, proizvodnje hrane, u maloprodajnim lancima (kao što je kompanija za sportsku i rekreativnu opremu REI) među dobavljačima (kakav je npr dobavljač hardvera ACE), u zdravstvenoj zaštiti, umetničkim i mnogim drugim delatnostima.

Tu je potom 11.000 kompanija koje zapošljavaju 10,3 miliona ljudi u skoro svakom privrednom sektoru, a neke od tih firmi su veoma velike i sofisticirane. Tehnički, ova preduzeća su struktuirana po ESOPs sistemu (planiranje kroz radničko deoničarstvo). Pojedinaca uključenih u ovakva i slična “radnička preduzeća” ima tri miliona više no što ima članova sindikata u privatnom sektoru (i, mada je bilo raznih problema sa ovakvom formom vlasništva i poslovanja, takođe je došlo i do evolucije kroz čvršću radničku kontrolu poslovanja kao i eksperimentisanje sa sindikalizacijom biznisa, što bi moglo da sugeriše značajne dodatne mogućnosti).

Tu je i hiljade “socijalnih preduzeća”. Najrasprostranjenije su “korporacije za razvoj zajednice” (CDC), neprofitne organizacije koje pomažu siromašnim stanovnicima naselja ili se bore za njihove inerese. Ove organizacije su često povezane i sa razvojem socijalno pristupačne stanogradnje i rade kao inkubatori za mala preduzeća. U SAD ima skoro 5.000 takvih CDC.

evergreen-cooperatives

Od lokalne laboratorije do državnog plana

Još jedna forma demokratskog vlasništva je ona koja uključuje sve veći broj “zemljišnih  trastova” – u suštini, to su korporacije na nivou opština ili delova grada koje poseduju stanove i drugu imovinu a koje su našle način da stvaraju profit i ujedine svoje interese sa siromašnim stanovnicima koji se bore protiv raseljavanja i dolaska bogatijih na njihovo mesto.

Takođe, od 2010. godine, dvadeset država je sprovelo pravne procedure za osnivanje banaka u javnom vlasništvu. Takva je banka ‘Severna Dakota’, koja već više od devet decenija deluje uz snažnu podršku javnosti. Oko 20 država usvojilo je zakone kojima se ustanovljava plan zaštite pojedinačnih zdravstvenih obveznika.

Ne treba zaboraviti da su mnogi modeli koji su postali jezgro američkog programa ‘Nju dil’ 30-tih prošlog veka bili odgajani u “inkubatorima’ državnih i lokalnih “laboratorija demokratije”, u decenijama pre no što su politički stvorene mogućnosti da steknu širu primenu.

Naravno da se ne nadam da bih ovom kratkom skicom mogao ponuditi potpuno razvijenu alternativu. Moj cilj je mnogo prostiji: prvi je da predložim da se o pitanju “socijalizma” koji ponovo ulazi u javni diskurs mora raspravljati u daleko širim krugovima i na načine koje se njime do sada tradicionalno nismo bavili. I, drugo, da sugerišem da, ako se neko pažljivije zagleda u sadašnja iskustva, može uvideti postojanje elemenata koji bi mogli dovesti do neke buduće verzije široko rasprostranjenog američkog “socijalizma” – ili kako god ga mi nazivali.

(priredio: Milan Lukić)

Iz majskog broja Biznisa & Finansija koji je u pripremi

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close