Close
IN2 Dynamics
/ Miroslav Ružica / Evropska radikalna levica:Crvena je bila moja dolina
BiF Analize Čitajte B&F online

Evropska radikalna levica:Crvena je bila moja dolina

00-red-rose-socialism
miroslav.ruzica on 01/05/2013 - 10:02 in Miroslav Ružica

This post has already been read 1042 times!

U vreme hipi pokreta, studenti su na ulicama Evrope demonstrirali svoju želju za životom u svetu drugačijem od onog njihovih roditelja. Danas gnevni mladi ljudi na protestima traže povratak u svet koji su njihovi roditelji odbacivali. Ova opaska Ivana Krasteva, bugarskog politikologa, unekoliko predstavlja odgovor na pitanje zašto su izborno najuspešnije i najuticajnije bile pragmatične, kooperativne i fleksibilne radikalne leve partije, rečite u odbrani socijalnih prava, ali bez ekonomske vizije.

1968

“Nećemo da platimo vašu krizu” – ovim geslom radikalna levica pokušava da izbori mesto pod suncem koje dugo nije uspevala da nađe. Globalna kriza kapitalizma, negativne posledice globalizacije i produbljivanje nejednakosti na jednoj i organizovani otpor u formi antiglobalističkih i eko-pokreta, pomogli su joj da, zaključno sa 2008. godinom, široko nezadovoljstvo i energiju protesta masa pretoči u zapažene izborne rezultate. Nakon 2008. globalna kriza pogoduje radikalnoj desnici, pa je ova u ofanzivi na nacionalnim i lokalnim izborima, uz neke partije radikalne levice, kao što su Die Linke u Nemačkoj ili komunisti u Grčkoj i Portugalu.

U održavanju i povećavanju broja glasača u odnosu na radikalnu desnicu i zelene, najuspešnije i najuticajnije su bile one partije koje su se pokazale nejfleksibilnijim, iako ključne dileme o temeljima opstanka radikalne levice time nisu otklonjene. Čini se da su kompetencije radikalne levice uglavnom vezane za socijalna pitanja, ali im nedostaje koherentna ekonomska agenda a zastupaju i nekritička stanovišta o ulozi države.

Nedostatkom odgovora na izazove globalne krize oni, tako, prepuštaju inicijativu desnici. Ne pomaže im ni izraženi evro-skepticizam, koji postaje neproduktivan u sadašnjoj krizi Evropske unije.

Pad i obnova

Od pada Berlinskog zida radikalna evropska levica ušla je u proces temeljne transformacije. U tom periodu započelo je suočavanje sa prošlošću i napuštanje komunizma kao programa a ključni fokus postaje odbrana vlastitog identiteta. Izgubljen je centralni okvir koji je definisao levicu, a opadanje značaja komunističkih partija kao ključnih aktera napravilo je prostor za bujanje novih, postkomunističkih partija.

Danas porodica evropske levice uključuje raznovrsne političke partije, nepartijske organizacije, kao i subkulturne grupe. Tu su komunističke, komunističke-reformisane, socijalističke, ‘zeleno-leve’ partije, kao i različiti (radikalni) savezi i pokreti (antiglobalistički, ekološki), uz neke ‘parija grupe’ (trockisti, maoisti, anarhisti).

Jezgro čine radikalna levica i ekstremna levica. Prva zagovara sistemsku promenu kapitalizma, ali uz poštovanje demokratije i fokus na reformama. Ekstremna levica je takođe za sistemske promene ali je nepoverljiva prema političkom liberalizmu, a posebno prema tržištu kao regulativnom principu.

Otuda, radikalne i ekstremne leve partije isključuju evropske socijaldemokratske partije iz korpusa evropske levice. Smatraju da se ove partije ograničavaju na upravljanje kapitalizmom kao i da ne teže njegovoj alternativi, a smatraju ih i suodgovornima za dominaciju neoliberalizma  i za ekonomsku krizu, započetu 2008.

Ovo ne ide na ruku nijednoj strani. Sam dizajn EU, tj. neminovnost pregovora i kompromisa njenih članica u procesu usaglašavanja zajedničke politike i programa, ugrožava upravo radikalnu levicu u stvaranju ideološki profilisanih projekata. Uz to, socialdemokrate, kao konstitutivni element evropske porodice partija, i dalje dobijaju podršku od 20-30% birača i dominiraju levom scenom. Zbog njihove tradicije, brojnog članstva i glasača kao i snažnih intelektualnih i institucionalnih kapaciteta, radikalna levica ne bi smela da ih isključuje. S druge strane socijaldemokrate bi morale da se uzdržavaju od demonizovanja radikalne levice. Uzajamna tolerancija i kooperacija nameću se kao jedini razumni izbor. U stvarnosti, međutim, preovlađuje ogorčeni rivalitet.

Današnju situaciju evropske radikalne levice moguće je posmatrati kroz četiri ključna procesa: fragmentaciju, opadanje, pluralizaciju i mutaciju.

Usitnjenost je veoma prisutna. Komunističke partije se mogu podeliti na ‘ortodoksne’ i ‘reformističke’ u kontekstu stava prema prošlosti, simbola, anti-kapitalističke retorike, kao i spremnosti da u svoju agendu ugrade teme kao što su feminizam, ekologija ili neposredna demokratija. Ključne partije ovog tipa su Italijanska komunistička partija, Italijanska reformisana komunistička partija, Francuska komunistička partija i Komunistička partija Španije.

We-are-the-power

Demokratske socijalističke partije su one koje su protiv totalitarnog komunizma ali i neoliberalizma, unutar koga vide i – socijaldemokrate. Temeljno prihvataju agendu ‘nove levice,’ odnosno feminizam, zaštitu prirodne okoline, samoupravljanje, alternativne životne stilove i ravnopravnost manjina. Primeri su ‘skandinavske zeleno crvene’ partije

Populističke socijalističke partije su slične, s tim što se razlikuju po izrazitom protivljenju elitizmu i establišmentu, a s fokusom na identitet, kao i na populizmu i čestoj demagogiji. Tu spadaju socijalističke partije Holandije i Škotske, kao i Die Linke u Nemačkoj.

Socijalno populističke partije nalikuju modelima latinoameričke levice. Karakteriše ih harizma lidera, slaba organizacija, nekoherentni programi, često mešanje ideja levice i desnice. Nema ih mnogo, a tipična je Asocijacija slovačkih radnika. Tokom 90-tih prošlog veka ovom korpusu je pripadala i Socijalistička partija Srbije.

U ekstremnu levicu spadaju komunističke partije Grčke, Portugala i Slovačke kao i Nova antikapitalistička partija u Francuskoj. Sve ih je manje, marginalne su, liče na sekte, ali i mutiraju ka radikalnim partijama.

Većina partija se integriše u krovne organizacije unutar evropskog prostora. Kao što se socijaldemokrati udružuju u  Partiju evropskih socijalista, bivše komunističke partije su u Evropskoj levici, a druge radikalnije partije stvorile su neformalnu Evropsku anti-kapitalističku levicu. I delovi ekstremne levice nagoveštavaju potrebu za Petom Internacionalom. U okvirima EU odnosno Evropskog parlamenta, na integraciju i homogenizaciju levice deluju parlamentarne grupe kao što su Ujedinjena evropska levica, Skandinavska zeleno crvena levica ili Evropska levica. Grupa evropskih političkih fondacija, kao što su Roza Luksemburg Fondacija, Fridrih Ebert Štiftung ili Fondacija za evropske progresivne studije, pružaju snažnu logističku i integrativnu podršku.

Ipak, ove partije gube i članstvo i uticaj. Tradicionalna radnička klasa i alternativni socijalni miljei (omladina i studenti) su baza radikalne levice, ali se pokazuje da ove partije ne mogu istovremeno da računaju na podršku obe ove socijalne grupe već na jednu od njih. Značajan broj partija učestvuje samo na regionalnim i lokalnim izborima, pa i to utiče na opadanje uticaja. Dodatno, i ako izlaze na izbore, jedan broj partija ne želi da učestvuje u (lokalnoj) vlasti, pa tako smanjuje svoju vidljivost i uticaj. Učešćem u vladajućim koalicijama, neke partije (Italijanski refomisani komunisti) izgubile su veliki broj članova i glasača.

Presvlačenje

Alternativna vizija društva koju nude krajnje je maglovita. Koncept revolucije je promenjen i sada se tiče dugoročnog stvaranja idejne i političke hegemonije, a ne brze i temeljne promene. Glavnim akterom se više ne smatra ‘avangarda’ koja tumači, unosi i kontroliše promene, već je partija ‘prva među jednakima’ koja u savezu sa drugima, putem javnog diskursa i kroz institucije, menja društvo. Unutrašnja partijska demokratija nije više u kontekstu formalne zabrane frakcija, već pluralizma. Iznenada, ideja ‘pravne države’ postaje zaštitni znak levice, pre svega zbog realnog straha od već vidljive pojave ‘security state’ – dakle, zajednice u kojoj su red i poredak – kontrola i lojalnost – ključni okviri.To su konceptualne promene i trendovi. U realnosti, međutim, i dalje postoje velike varijacije kao i prikriveno održavanje starih ideja i načela.

Novu kožu teško je naći. To se ponajbolje vidi kod ‘Evropske levice’, dakle komunista: težište se pomera od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma, ka izrazito reformističkom (tj.socijaldemokratskom) kursu. Menja se i temeljna linija polarizacije i sukoba. Umesto radničke klase i klasne borbe, danas je linija fronta povučena između ‘moralnog naroda’ i korumpirane elite. To klizi ka modelu ‘populističkih protestnih partija’ i vodi ka napetosti između partikularizma (nacionalizma) i internacionalizma. Umesto ‘projekta budućnosti’ temeljni okvir za delovanje su odbrana programa države blagostanja i protivljenje drastičnim merama štednje. To slikovito opisuje Ivan Krastev, bugarski politikolog, imajući u vidu 1968 godinu: “Tada su studenti na ulicama Evrope demonstrirali svoju želju za životom u svetu koji se razlikuje od sveta njihovih roditelja. Sada su studenti na ulicama demonstrirajući svoju želju da žive u svetu svojih roditelja.”

Miroslav Ružica B&F broj 85

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *