Danski novinar i TV autor Mads Brüger proslavio se „performativnim novinarstvom“ osvojivši svojim dokumentarcima (Ambasador, Crvena kapela) brojne nagrade na međunarodnim festivalima. Titulu “kontroverznog” stekao je svojim delima – pretvaranjem da je liberijski diplomata i prikazivanjem korupcije na najvišem nivou u Centralnoafričkoj republici a ujedno trošenjem desetina hiljada evra na podmićivanje, ili lažnim predstavljanjem u Severnoj Koreji gde je provocirao tamošnji režim.
Prošle nedelje bio je gost Dokukina u Zagrebu i Slobodne zone u Beogradu i dao intervju Kontrapressu, čije mi delove prenosimo.
KONTRA: Liberijska vlada je najavila da će vas zakonski goniti i tražiti izručenje zbog filma „Ambasador“ prošle godine jer ste narušili ugled zemlje. Šta se na kraju desilo sa tim?
Bruger: Ne znam šta se s tim dešava, ali pretpostavljam, ako pokrenu istragu, da će završiti istražujući sami sebe. Ne verujem da će biti nešto od toga.
KONTRA: Radeći na filmu mnogo vremena ste potrošili na detaljima, poput čizama koje koštaju preko hiljadu evra.
Bruger: Nikada ne potcenjuj vrednost detalja. Nekoliko meseci sam istraživao kakve jahačke čizme da nosim, jer sam hteo savršene, dok nisam našao te belgijske koje vidite u filmu. Što se tiče cigareta, otišao bih na prijeme gde sam znao da će se pojaviti afričke diplomate koje su mi bile potrebne, seo bih i posmatrao kako se ponašaju i kako pričaju. Primetio sam da afričke diplomate puše crveni Danhil i da su im to omiljene cigarete. Tako sam otkrio da i ja moram imati te cigarete.
KONTRA: Koja vam je bila najopasnija situacija u toku snimanja „Ambasadora“?
Bruger: Cela avantura je bila izuzetno opasna, ali jedne noći smo se vraćali iz noćnog kluba sa diplomatama i biznismenima. Zaustavila nas je vojna policija koja je mislila da smo misionari i odvela nas u policijsku stanicu gde je dežurni policajac bio potpuno drogiran. Njegova ispitivačka tehnika je izgledala ovako: on urla pitanja, a kad bi mi počeli da odgovaramo zagalamio bi „Zavežite“ i onda bi pitao novo pitanje, mi bi pokušali da odgovorimo i on bi opet zaurlao „Zavežite“ što je naš razgovor činilo poprilično stresnim. U isto vreme na radiju je išla pesma „I’m a barbie girl“ od Akve, zbog čega sam se osećao dodatno loše. Ali, u jednom trenutku je počeo da priča da će nas prebaciti u centralni državni zatvor u Bengiju, a to je mesto na koje zaista ne želite da idete. Srećom, imao sam broj jednog od ministara sa kojim sam radio i uspeli smo da ga pozovemo, a obzirom da je bio budan i trezan, iako je obično non-stop pijan, uspeo je da nas oslobodi.
KONTRA: Vaš “posao” u CAR-u je zapravo bilo krijumčarenje dijamanata, posao koji je bio iza zvanične priče o fabrici šibica u kojoj bi zaposlili lokalne Pigmeje i naučili ih kako se proizvode obične šibice. Šta ste na kraju uradili sa dijamantima?
Bruger: Odlučio sam da neću krijumčariti dijamante ni u kom slučaju, to je bila linija koju nisam želeo da pređem. Otišao kod nekih sirijskih i jermenskih dilera u Bengiju i sve to prodao. To su bili dijamanti bez ikakvih dokumenata. Novac koji sam dobio dao sam Pigmejima za fabriku šibica. To je bilo iz ličnih moralnih skrupula.
KONTRA: Da, cela ta priča sa Pigmejima je krajnje interesantna. Kako ste došli na ideju da ih uključite u film?
Bruger: U državama poput Centralnoafričke republike ili Konga, Pigmeje smatraju veoma dobrim vračevima. Ljudi idu kod njih da dobiju kvalitetne vradžbine. Tako da je ideja da Pigmeji prave šibice zapravo pun pogodak, nešto kao da imate čarobne šibice. Indijski biznismen iz filma je napravio veliki biznis plan pravljenja šibica tamo i zaključio, da nema toliko korupcije, i da je zaista moguće napraviti fabriku šibica, da bi ona bila samoodrživa i profitabilna.
KONTRA: U filmu ukazujete i na problem nevladinih organizacija u tom delu sveta.
Bruger: Strana pomoć je u CAR-u ono što je kokain u Kolumbiji. Suštinski ona razara zemlju. Ne radi se ništa po pitanju uzroka situacije u zemlji. Naravno da nisam protiv strane pomoći, nemojte me pogrešno shvatiti, veoma poštujem rad nevladinih organizacija. Međutim, pogledajmo malo ulogu Francuske u CAR-u. Kad si tamo shvataš da taj korumpirani neksus koji povezuje tu zemlju sa bivšim kolonijama još uvek postoji i u mestima poput Centralnoafričke republike, i da funkcioniše jako dobro. To je pravi problem i strana pomoć je beznačajna u odnosu na to delovanje.
KONTRA: Kako vidite ulogu tradicionalnog novinarstva danas?
Bruger: Ne verujem u stalno nekontrolisano anarhističko novinarstvo i ne zagovaram svojim filmovima da svi novinari rade ono što sam ja uradio. To bi svet učinilo groznim mestom. Međutim, brine me nestanak uzročnosti, od čega pati novinarstvo. Cela ideja je, da ako izložiš javnosti problem korupcije, da se nešto mora uraditi po tom pitanju, da postoje posledice za takvo ponašanje. Ali ta uzročnost izostaje, ljude jednostavno nije briga i to je jedan od razloga zašto novinarstvo umire. Verujem da je neophodno za novinare da nalaze načine da revitalizuju taj poziv, da unose novine, čineći ga profinjenijim, usvajajući nove metode i to se jedino može uraditi pomeranjem zadatih granica. U isto vreme sistem koji novinari treba da pokrivaju i otkrivaju javnosti postaje sve sofisticiraniji dan za danom. Ako novinarstvo ne evoluira, mi se više jednostavno nećemo moći nositi s tim.
KONTRA: Na čemu sada radite?
Bruger: Završavam film o neobičnoj smrti jednog visokog zvaničnika EU. To se desilo devedesetih, u pitanju je šverc duvana u Južnoj Evropi. On je bio prvi EU zvaničnik koji je dospeo je pod istragu zbog velikih pronevera i prevare. Istraga je trajala tri godine, a kad je trebalo da saopšte presudu, on je ispao kroz prozor svoje kancelarije. U filmu smo pokušali da istražimo da li je sam skočio ili je gurnut. To postavlja pitanje o tamnoj strani Evropske komisije, i imaćemo galeriju likova koji su neverovatni. U filmu, na primer, imamo generalnog direktora Odeljka za poljoprivredu EK, koji je na toj poziciji 15 godina. Taj odsek rukovodi sa više od pola sveukupnog budžeta EU, ogroman novac je u pitanju. Tokom cele svoje službe, dakle 15 godina, nikada nije dao intervju, ne zato što nije hteo nego ga niko nije zvao.
Ostatak intervjua – u kom Brüger prepričava iskustva iz Severne Koreje i objašnjava zašto nije objavio film o poteri za Radovanom Karadžićem – možete pročitati na sajtu Kontrapressa