Trenutno učestvujemo u nečemu što izgleda kao planirano preuređenje sveta od strane moćnih država. Ratovi u Iraku i Avganistanu su samo jedan deo navodno univerzalnog napora da se stvori svetski poredak „širenjem demokratije“. Ova ideja je ne samo donkihotovska već je i opasna. Retorika koja prati ovu kampanju implicira da je ovaj sistem primenjiv u standardizovanom (zapadnjačkom) obliku, da može da uspe svugde, da može da reši današnje transnacionalne dileme i da može da donese mir, a ne da seje nemire. Ne može.
Demokratija je s pravom popularna. Engleski Levellers lansiraju 1647. godine snažnu ideju da je „celokupna vladavina u slobodnom pristanku naroda“. Cilj im je bio pravo glasa za svakoga. Naravno da univerzalno biračko telo ne garantuje neke posebne političke rezultate, a izbori čak ne mogu ni da obezbede svoj vlastiti kontinuitet – dokaz je Vajmarska republika. Isto tako, nije verovatno da će izborna demokratija da stvori ishode pogodne za hegemonističke ili imperijalističke snage. (Da je irački rat zavisio od slobodno izraženog pristanka „svetske zajednice“, do njega ne bi došlo.) Ali ovakve neizvesnosti ne umanjuju privlačnost izborne demokratije.
Nekoliko drugih faktora, sem popularnosti demokratije, objašnjavaju opasno i iluzorno verovanje da njeno širenje pomoću stranih vojski može da zaista bude ostvarivo. Globalizacija nagoveštava da se ljudska pitanja razvijaju u pravcu jednog univerzalnog modela. Ako su benzinske stanice, iPodovi i kompjuterski fanatici isti po celom svetu, zašto to ne bi bile i političke institucije? Ovakvo stanovište potcenjuje složenost sveta. Zbog povratka u krvoproliće i anarhiju do kojih je tako očigledno došlo u većem delu sveta ideja o širenju novog poretka postala je još privlačnija. Izgleda da je Balkan pokazao da područja previranja i humanitarnih katastrofa zahtevaju intervenciju, ako treba i vojnu, od strane snažnih i stabilnih država. U odsustvu efikasne međunarodne uprave neki humanitarci su i dalje spremni da podrže svetski poredak koji nameće moć SAD. Ali, uvek moramo da budemo podozrivi kada militarističke sile tvrde kako poražavanjem i okupiranjem slabijih država čine usluge svojim žrtvama i svetu.
Međutim, jedan drugi faktor je možda najznačajniji: SAD su imale potrebnu kombinaciju megalomanije i mesijanstva koji su proizašli iz njihovih revolucionarnih korena. Danas SAD nemaju takmaca u svojoj tehnološkoj i vojnoj supremaciji, uvereni su u superiornost svog društvenog sistema, a od 1989. godine ništa ih nije podsećalo na činjenicu da materijalna moć ima granice, kao što je bio slučaj s najvećim pobedničkim imperijama. Poput predsednika Vudra Vilsona (Woodrow Wilson), spektakularnog promašaja svog vremena, današnje ideologije već vide taj model društva na delu u SAD: kombinacija zakona, liberalnih sloboda, konkurentnog privatnog poduzetništva, redovnih izbora s više kandidata i s univerzalnim pravom glasa. Jedino što preostaje jeste da se iznova stvori svet prema slici ovog „slobodnog društva“.
Ova ideja predstavlja opasno zviždanje po noći. Mada delovanje velike moći može da ima moralno i politički dosta poželjne konsekvence, identifikovanje s njom je opasno zato što logika i metode državne aktivnosti nisu kao kod univerzalnih prava. Sve uspostavljene države stavljaju svoje vlastite interese na prvo mesto. Ako one imaju moć i ako se cilj smatra dovoljno bitnim, države onda opravdavaju sredstva za njegovo postizanje (iako retko u javnosti), a naročito kada misle da je Bog na njihovoj strani. I dobre i loše carevine su dovele do varvarizacije našeg doba, čemu je sada doprineo i „rat protiv terora“.
Dokle god ugrožava integritet univerzalnih vrednosti, kampanja za širenje demokratije neće uspeti. Dvadeseti vek je pokazao da države ne mogu jednostavno da ponovo stvore svet ili da skraćuju istorijske transformacije. Takođe, ne mogu olako da utiču ni na društvenu promenu jednostavno prebacujući institucije preko granice. Čak i u redovima teritorijalnih nacionalnih država retki su uslovi za efikasnu demokratsku vladu, a to su: postojeća država koja uživa legitimnost, pristanak i sposobnost da rešava konflikte između domaćih grupa. Bez takvog konsenzusa ne postoji samo jedan suvereni „narod“, a time ni legitimnost za aritmetičke većine. Kada ne postoji takav konsenzus – bez obzira na to da li je on religiozni, etnički ili i jedno i drugo – demokratija je isključena (kao u slučaju demokratskih institucija u Severnoj Irskoj), država se cepa (kao u Čehoslovačkoj), ili društvo zapada u stalni građanski rat (kao u Šri Lanki). „Širenje demokratije“ je pogoršalo etničke konflikte i dovelo do dezintegracije država u regijama s više nacija i zajednica i nakon 1918. i 1989. godine, što predstavlja sumornu perspektivu.
Osim što je imalo slabe šanse za uspeh, nastojanje da se proširi standardizovana zapadnjačka demokratija je takođe bolovalo i od osnovnog paradoksa. U ne maloj meri, ono je zamišljeno kao rešenje za opasne transnacionalne probleme naših dana. Sve veći deo ljudskog života se sada odvija izvan uticaja glasača, u transnacionalnim javnim i privatnim entitetima koji nemaju biračka tela, ili barem ne demokratska. A izborna demokatija ne može da funkcioniše efikasno izvan političkih jedinica kao što su nacionalne države. Moćne države, dakle, pokušavaju da prošire sistem koji čak i one smatraju neadekvatnim za suočavanje sa današnjim izazovima.
Evropa to dokazuje. Organ poput Evropske unije je mogao da se razvije u moćnu i efikasnu strukturu upravo zato što nije imao glasačko telo, osim malog broja vlada članica (taj broj, međutim, raste). Evropske unije nigde ne bi bilo bez njenog „demokratskog deficita“, a za njen parlament ne može biti budućnosti, jer ne postoji „evropski narod“, već samo skup „naroda članica“ od kojih se manje od polovine potrudilo da glasa na parlamentarnim izborima EU u 2004. godini. „Evropa“ je sada funkcionirajući entitet, ali, za razliku od zemalja članica, ona nema ni narodne legitimnosti, ni izbornog autoriteta. Ne iznenađuje da su problemi nastali čim se EU povukla izvan pregovora između vlada i postala predmet demokratske kampanje u zemljama članicama. Demokratija, ma koliko bila poželjna, nije efikasno sredstvo za rešavanje globalnih i transnacionalnih problema.
Nastojanje da se demokratija proširi je opasno i na indirektniji način: onima koji ne uživaju u ovom obliku vladavine ono pruža iluziju da ona stvarno upravlja onima koji takvu vladavinu imaju. Ali, da li je to tako? Sada znamo ponešto o tome kako su donesene stvarne odluke da se ide u rat s Irakom i to u barem dve države s neupitnom demokratskom bona fide, SAD i Velika Britanija. Izborna demokratija i predstavničke skupštine su imale malo udela u ovom procesu, osim što su stvarale složene probleme prevare i prikrivanja. Odluke su donesene među malim grupama ljudi privatno – što se ne razlikuje mnogo od načina na koji bi bile donesene u nedemokratskim zemljama. Srećom, nezavisnost medija se nije mogla lako izigrati u Velikoj Britaniji. Ali nije izborna demokratija ta koja nužno osigurava delotvornu slobodu štampe, građanska prava i nezavisno sudstvo.
Prevod s engleskog: Risto Tubić
(Iz knjige Erika Hobsbauma Globalizacija, demokratija i terorizam, Arhipelag, 2008)