Koliko jedno malo mesto može pružiti doktorantu Filozofskog fakulteta ili diplomiranom inženjeru elektrotehnike? Uprkos različitim iskustvima, slažu se u tome da je život u unutrašnjosti jednostavniji ali ne i dosadniji. Ležerniji i neusiljen tempo ne znači obavezno i da “provincija” kaska za prestonicom.
Život u velikom gradu ima svoju cenu. Neki mogu da je plate, a za neke je preskupa. Uz stanarinu i dodatne troškove od oko 600 evra, doktorant beogradskog Filozofskog fakulteta Milorad Obradović je, uz sav svoj talenat, bio prinuđen da se vrati u rodno mesto. Nakon odslušane četvrte godine osnovnih studija „moj brat i ja smo potrošili oko 30 hiljada evra tokom studija u Beogradu. Vratio sam se u Rašku, pre svega iz ekonomskih razloga, a i zbog nostalgije. Čovek koji iz male sredine ode u Beograd na kraće ili duže vreme, uglavnom je nostalgičan, svestan da Beogradu nikada neće pripadati u potpunosti jer u njemu nije rođen“, objašnjava Obradović svoju odluku.
Po rečima diplomca elektrotehnike Mirka Blagojevića „Beograd je ružičast grad dok živite na plećima roditelja“. Beograd diše punim plućima, pogotovo noću, “ali postaje siv ukoliko nemate rešeno stambeno pitanje i debelu vezu za neki preplaćeni državni posao. U tom slučaju, odlazak iz Beograda treba da bude realno rešenje – bez patetičnih razmišljanja da je život završen ako se napušta “centar sveta u nas Srba“, dodaje Blagojević, koji je nakon 11 godina života u Beogradu otišao u Čajetinu, varošicu na padinama Zlatibora. Tamo je dobio posao u opštinskoj upravi, u svojoj struci, i na osnovu dosadašnjeg iskustva tvrdi da je u manjoj sredini, sa diplomom fakulteta lakše steći “ime” i priznanja za stručnost u određenoj oblasti.
Milorad Obradović, međutim, uprkos skupo plaćenim školarinama na državnom fakultetu, već šest godina bezuspešno traži posao. “U traganju za poslom do sada sam kucao na mnoga vrata i slao svoju biografiju, bilo je raznih obećanja, ali nažalost praznih, uvek su prednost imali ljudi sa najjačom vezom”, priča Obradović koji je magistrirao iz Raške, a sada iz nje pohađa i doktorske studije. Profesori su mu sugerisali da to neće biti jednostavno, kako zbog stručne literature koja je teško dostupna u untrašnjosti tako i zbog izostanaka sa konsultacija.
“Ovdašnja biblioteka je prilično snabdevena istorijskom literaturom, što je za oblast na kojoj želim da doktoriram veoma važno. Međutim, retka izdanja i stručni časopisi mogu se nabaviti samo međubibliotečkom razmenom. U Narodnoj biblioteci Srbije i Univerzitetskoj biblioteci mi uvek izlaze u susret, posebno kada dođem u Beograd na par dana da pronađem literaturu. Takođe, kada je hitno, šalju mi skenirane dokumente elektronskom poštom. Na internetu postoje skenirane ili fotografisane verzije starih srpskih naučnih izdanja – u ovome prednjače Amerikanci i Kanađani. Dobro je što su ove verzije dostupne za snimanje na sopstveni hard disk”, prepričava Obradović kako dolazi do neophodne stručne literature.
Svaka zajednica ima pravila funkcionisanja, pa tako i naučna, koja pored praćenja literature zahteva timski rad i komunikaciju – od svakodnevne, do prisustva na stručnim skupovima. Odluka mladih ljudi koji žele da grade naučnu karijeru – da odu iz velikog grada – jeste zbog toga veoma hrabra, smatra Biljana Kosanović, koja je u Narodnoj biblioteci Srbije koordinator projekta KoBSON (Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku). “Pored navedenih problema, oni moraju neprestano da se dokazuju kroz publikovanje naučnih radova, što zahteva mnogo rada i intelektualnog napora, a istovremeno imaju svakodnevne obaveze koje nameće život u manjim sredinama – od obezbeđivanja ogreva i čišćenja snega, do održavanja imanja”.
Ipak, njeno desetogodišnje iskustvo – vreme tokom kojeg je nastojala da naučnu literaturu objedini, aktuelizuje i elektronskim putem učini što dostupnijom kroz bibliotečku mrežu – ukazuje da mogućnosti daljeg obrazovanja umnogome zavise i od zainteresovanosti i podrške univerzitetskih i naučnoistraživačkih centara u Srbiji. Šanse su najveće u Beogradu, koji je dvomilionski grad, ali su veoma ohrabrujući primeri i Novi Sad, Niš, ili Prirodnomatematički fakultet u Kragujevcu. Međutim, mnoge lokalne zajednice i njihovi univerzitetski centri i dalje su nedovoljno aktivni na tom planu, pa čak i u slučajevima kada su prisutni veći investitori, ulaganja završe na “rasklapanju i sklapanju”, daleko od razvojnih istraživanja koja bi pružila šansu mladim naučnicima i u manjim sredinama.
Dušan Ilić,
Biznis & Finansije 96, april 2013.