/ B&F Plus / Nastavnik kao subjekt i/ili objekt obrazovne reforme: Septembar koji me (ni)je voleo
BiF Analize Čitajte B&F online

Nastavnik kao subjekt i/ili objekt obrazovne reforme: Septembar koji me (ni)je voleo

Redakcija BIF on 25/09/2013 - 12:00 in B&F Plus

This post has already been read 1286 times!

Srbija, zajedno sa još 32 zemlje sveta, ove godine po prvi put učestvuje u međunarodnom istraživanju TALIS, u čijem su fokusu nastavnici. Njegovi rezultati nisu ništa manje bitni od onih koje dobijamo kroz PISA test koji meri učenička postignuća. Svako od nas može da navede bar jednog nastavnika ili učitelja koji je ostavio trajan pečat u našem životu: u izboru buduće profesije, načinu na koji se odnosimo prema sopstvenim kvalitetima i afinitetima, i odrastamo i sazrevamo u školskoj klupi. Nervoza s kojom počinje svaki septembar, onemogućava debatu o suštinskim izazovima obrazovanja u modernom vremenu.

U poslednjih desetak godina Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), postala je vodeći međunarodni autoritet u oblasti obrazovanja i obrazovne reforme. Njen najpoznatiji ‘projekat’, međunarodno istraživanje učeničkih postignuća PISA (Programme for International Student Assessment) citira se kao redak kredibilan izvor podataka o učeničkoj pismenosti širom sveta. PISA je danas prihvaćena u stručnoj javnosti iz oblasti obrazovanja, uključujući nastavnike i školske administratore, predstavnike ministarstava i strukovnih udruženja, na akademiji i u međunarodnim organizacijama. Neretko, rezultate PISA ispitivanja koristi i privatni sektor u analizi kapaciteta radne snage zemalja u kojima planira investicije. I tu priču, manje ili više, svi znamo, jer se javnost u Srbiji svake tri godine na trenutak zapita o budućnosti svoje ‘omladine’.

Manje je poznato da je OECD globalni zagovornik još jedne velike teme u oblasti obrazovne politike – politike za razvoj nastavnih kadrova. To nije slučajno. Istraživanja pokazuju, a obrazovni radnici i stručnjaci iz oblasti obrazovanja slažu se da su nastavnici onaj faktor koji najznačanije utiče na rezultate koje učenici postižu u školi. Drugačije rečeno, od svih faktora na koje može da utiče obrazovna politika, ništa ne može više da doprinese dobrim rezultatima đaka koliko dobar nastavnik.

Srbija će, zajedno sa još 32 zemlje sveta, ove godine prvi put učestvovati u još jednom istraživanju OECD-a, u istraživanju TALIS (Teaching and Learning International Survey), u čijem su fokusu nastavnici. Dok čekamo rezultate koji će biti poznati 2014., mnogo je znanja i informacija koje je akumulirano kroz praksu onih zemalja koje mogu da se pohvale uspešnim reformama iskazanim kroz uspeh đaka u okviru istraživanja PISA. Od toga možemo početi.

U jednoj od svojih novijih publikacija, OECD navodi da su svuda ‘nastavnici i rukovodioci škola pred izazovom da unaprede učenička postignuća, često u teškim uslovima. Od njih se traži da opreme učenike kompetencijama koje su im potrebne da postanu aktivni građani i radnici u 21. veku. Oni bi trebalo da personalizuju proces učenja kako bi osigurali da svaki učenik ima šansu za uspeh, kao i da se nose sa rastućim kulturnim diverzitetom u učionicama i razlikama u stilovima učenja. Oni takođe treba da drže korak sa inovacijama u okviru nastavnih planova i programa, pedagogije i razvoja digitalnih resursa’. Ovo je, naime, jezgrovita ilustracija teškog zadatka koji je pred obrazovnim sistemima – i pred nastavnicima kao glavnim ‘izvođačima radova’. U Srbiji ovim izazovima možemo dodati pregršt specifičnosti, čiju relativnu težinu često nije moguće ‘izmeriti’. Ipak, izazovi sa kojima se nastavni kadar u Srbiji suočava nisu dramatično različiti od onih sa kojima se suočavaju i druge zemlje.

deca i nastavnici

Dve karateristike konteksta u kojima se reforma planira i izvodi možda treba izdvojiti za ovu priliku. Jedna se odnosi na trajanje reformi. U Srbiji se govori o tome da reforma treba da počne i da se završi, da je reforma u zakašnjenju ili da je reforma ‘propala’, čime se sugeriše da ‘reforma’ treba da traje u jednom definisanom vremenskom intervalu odnosno da treba sesti, zasukati rukave, odraditi posao i ići dalje. Obrazovni sistem u Srbiji se, i to je sasvim tačno, menjao i menja. Promene koje su bile planirane, čak i kada su bile nedovršene, nazivali smo ‘reformama’. Promene koje je nametnulo vreme najčešće smo ljutito ignorisali i osvrtali se na njihove efekte kao na ‘kaskanje’ sistema, njegovo ‘urušavanje’ i tome slično. Posle decenija planiranih i probanih reformi širom sveta, jasno je da reforma obrazovanja nije aktivnost ograničenog trajanja već neophodna karakteristika savremenog društva, a ne samo obrazovnog sistema. Brzina kojom informacione i komunikacione tehnologije postaju deo svakodnevice, globalna upotreba engleskog jezika, promene koje su u redovnu nastavu uvele decu sa potrebom za dodatnom podrškom u učenju, da navedemo samo neke, zahtevi su koje pred obrazovne sisteme postavlja moderno vreme. U ovakvim okolnostima sistemi obrazovanja u svetu, pa i u Srbiji, biće i ostati predmet pažnje i stalnih promena.

I druga značajna karakteristika konteksta u kome se odvijaju reforme u Srbiji odnosi se na nešto što nema veze sa obrazovnom politikom i namerama zakonodavca, ali predstavlja jedan od najvećih izazova za obrazovni sistem. To je činjenica da je dece u Srbiji sve manje. Zbog nepovoljnih demografskih trendova, nove generacije dece sve su malobrojinije i školski sistem je neophodno prilagoditi situaciji ‘na terenu’. Prvi na udaru u ovakvim okolnostima su nastavnici ili, preciznije rečeno, viškovi nastavnog kadra u sistemu obrazovanja, što u uslovima ograničenih fiskalnih kapaciteta dodatno uliva nervozu svim zainteresovanim stranama.

U ovakvim okolnostima nije lako govoriti o povratku ugleda nastavničke profesije, o motivaciji dece za učenje u školi ili o nastavnicima kao saveznicima u reformi obrazovnog sistema. Važno je, međutim, da se danas više nego ikada bavimo suštinom umesto neprestanim nervoznim popravkama i prepravkama sistema obrazovanja. Baš zato što kasnimo, moramo biti iskreniji i pametniji.

Kako je nastavnik ključan faktor za uspešnost posla kojim se bavi škola – obrazovanje i vaspitanje dece, uspešni obrazovani sistemi poput Finske ili Južne Koreje čine vanredne napore u obrazovanju nastavnika, njihovoj selekciji i podršci u stalnom usavršavanju. Ugled nastavnika u Finskoj je takav da na jednu nastavničku poziciju konkuriše deset kvalitetnih kandidata, dok Japan ili Mađarska, na primer, neguju sistem u kome nastavnički opis radnog mesta uključuje 50 posto ili manje vremena provedenog u učionici, kako bi nastavnik imao kada da obavlja druge bitne aktivnosti – planira izvođenje nastave, održava kontakt sa roditeljima, radi u timu sa kolegama u školi, učestvuje u stalnom profesionalnom usavršavanju i tako dalje.

U nedavno održanom govoru u okviru serije TED koja je posvećena obrazovanju, američka učiteljica Rita Pirson naglašava važnost odnosa između nastavnika i dece u učionici. I mada ima nastavnika koji tvrde da ‘nisu plaćeni da bi se dopali deci’, ubedljiv je argument da ’deca uče od onog ko im se sviđa’. Gotovo svako u svojoj ličnoj istoriji može navesti bar jednog nastavnika ili učitelja koji su uneli ‘revolucionarnu’ promenu u njegov život. To su bili ljudi koji su uticali na izbor naše profesije, omogućili da postanemo svesni nekih svojih posebnih kvaliteta ili talenata ili nam pomogli da prebrodimo velike lične krize u odrastanju i sazrevanju. Kada se sećamo škole, sećamo se ovih pojedinaca i njihovih vanserijskih napora da nam pruže podršku i ponude svoje vreme. Deca uče i pravilno odrastaju u okruženju u kome se osećaju sigurno. Deo nastavničke profesije jeste da kreira takvo okruženje u učionici i u školi.

Uz sve pritiske i zahteve koje reforma stavlja pred nastavnike mi očekujemo da oni budu i naši saveznici u reformi obrazovnog sistema. Da li je to moguće? Primeri krupnih strukturnih reformi u obrazovnom sistemu koji su izvedeni sa uspehom, poput primera kanadske provincije Ontario, svedoče da jeste. Najprostije rečeno, ako nastavnici ne budu saveznici obrazovne reforme, reformisanje obrazovanog sistema nema šansu. Bez ‘sindikalnog mira’ koji može doći kroz razgovor i dogovor sa predstavnicima nastavničke profesije neće biti moguće reformisati način izvođenja nastave, ali ni sistem plata, neće biti moguće motivisati ni nastavnike, ni učenike, pa ćemo ostati daleko od glavnog cilja – da revitalizujemo sistem obrazovanja tako da sva deca idu u školu i u njoj uče.
Ivana Aleksić, specijalista za obrazovanje i socijalnu politiku, dugogodišnji saradnik Svetske banke

broj 100, septembar 2013.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

2 Comments
  • 26/09/2013

    Po prvi put – pogresno! Moze po drugi , treci …ali po prvi put nije ispravno.

    Srbija, zajedno sa još 32 zemlje sveta, ove godine PO PRVI PUT učestvuje u međunarodnom istraživanju TALIS, u čijem su fokusu nastavnici.

    Marina
    Reply
  • 18/10/2013

    Odlican tekst imenjakinjo! Mi nastavnici jesmo kljucni faktor, ali se sistem nedovoljno bavi nama.

    Ivana
    Reply
Close