Šta je to samo ljudsko što nas suštinski razlikuje od životinja? Svest o sebi? Upotreba jezika? Trgovina i slobodno tržište? Solidarnost i jednaka podela dobara? I to, i ostalo što mislimo da je u stanju samo čovek – već je viđeno kod životinja.
Kada šimpanze rođene u divljini prvi put vide svoj odraz u ogledalu u punoj veličini, reaguju kao da se pred njima nalazi drugi pripadnik njihove vrste. Na isti način se ponašaju sasvim mala deca. Da bi šimpanze shvatile da je u pitanju njihov odraz treba im nekoliko dana, dok je čovekov potomak to u stanju najčešće tek u drugoj godini života. Nakon što šimpanze jednom otkriju čari ogledala, ispred njega provode sve više vremena istražujući delove svoga tela koje do tada nisu mogle da sagledaju – na primer gledaju preko ramena kako bi videle leđa, ali i da bi se doterivale. Među drugim čovekolikim majmunima, samoprepoznavanje je karakteristično i za orangutane, navodi se u istraživačkoj studiji „Samoprepoznavanje kod primata“ psihologa Gordona Galupa, koji je godinama vršio navedene eksperimente i došao do sledećeg zaključka: „Mi smo svesni kada znamo da postojimo i imamo um kada posmatramo sopstvena mentalna stanja. Po ovim kriterijumima, šimpanze i orangutani su, u najmanju ruku, svesni i imaju umove“.
Uporedo sa napretkom nauke, argumenti koji bi trebalo da potkrepe čovekovu žudnju da bude jedinstven se gube, baš kao i tvrdnje da se ljudska vrsta radikalno razlikuje od životinja. Nasuprot Darvinu, koji je ove razlike definisao kao stepene određene drugačijim sklopom zajedničkih karkteristika, većina značajnih zapadnih mislilaca promovisala je stav da se čovek suštinski razlikuje od svih drugih stvorenja, pozivajući se pre svega na njegov intelekt, sposobnost da planira, gradi civilizaciju i stvara kulturu. U tome su se sa Darvinom razilazili i mnogi poznati naučnici, koji su inače podržavali koncept evolucije.
Slobodno tržište među šimpanzama
Među najstarijim poznatim definicijama o fundamentalnoj razlici između ljudske i ostalih vrsta je Aristotelova da je „čovek društvena životinja“, ili kako se to ponekad prevodi „politička životinja“. Ipak, tu ljudsku posebnost, pored pojedinih primata, demantuju i tzv. društveni insekti – mravi, pčele, termiti, koji imaju mnogo bolje organizovane i daleko stabilnije društvene strukture nego ljudi. Druga stara definicija koja vodi do pomenutog filozofa – da je čovek „racionalna životinja“ – takođe gubi na značaju sa dokazima da šimpanze rasuđuju prema analogiji, kategorišu i izvode zaključke, dok izrazito komunikativni bonoboi i inovativni makaki imaju sposobnost ne samo da razmenjuju informacije i uče iz iskustva već i da ga nadograđuju smišljanjem praktičnih novina za unapređenje svakodnevnog života. Drugim rečima, to je samo jedan od primera da životinje pamte i da su u stanju da delaju sa ciljem. Ne stoji ni Tacitova tvrdnja da je hrabrost jedinstveno ljudsko odličje, budući da mnogobrojni primeri iz životinjskog sveta – ptica, košuta, vodenih matica i drugih – svedoče o neverovatnom herojstvu kada treba spasavati svoje mlade, ali je, ujedno, i dokaz o nežnosti koju većina sisara i ptica ima u njihovom podizanju.
U svojoj klasičnoj argumentaciji u prilog liberalnog kapitalizma, Adam Smit tvrdi da je „sklonost ka trgovini, cenjkanju i razmeni jedne stvari za drugu zajednička svim ljudima, i ne može se naći ni kod jedne druge vrste životinja“. Takođe, Martin Luter je još u 16. veku proglasio privatnu svojinu kao središnju razliku između ljudi i životinja, a isto mišljenje je izrazio i papa Lav XIII u 19. veku. Međutim, naučni eksperimenti pokazuju da, na primer, šimpanze veoma dobro razumeju ideju trgovine i rado je primenjuju, počev od toga da sve što je nužno za preživljavanje (hrana, voda, spasavanje mladunaca) kada je to neophodno obezbeđuju u razmeni za seks, pa do činjenice da predmete koje sakriju vraćaju ljudima u zamenu za hranu. Takođe imaju razvijen osećaj za privatnu svojinu, pre svega kada su u pitanju ženke, ali i hrana i neka oruđa, dok su sebičnost i eskploatacija slabijeg opšte mesto „laissez faire“ među šimpanzama..
Smit je tvrdio i da su ljudi jedinstveni po tome što im je za preživljavanje neophodna međusobna podrška, za razliku od životinja, koje odmah po sticanju zrelosti žive kao nezavisne jedinke. Ali društvenost primata je jedno od njihovih glavnih obeležja, kao i uzajamna pomoć pred zajedničkim neprijateljem, što je, pored čovekolikih majmuna, evidentirano i kod većine sisara i ptica. Saradnja, prijateljstvo i altruizam su toliko izraženi kod makakija, koji bi radije gladovali nego da jedni drugima daju električne šokove, spremni da dele krajnje oskudne zalihe hrane i vode kada je ugrožen opstanak zajednice – tako da bi se moglo raspravljati da li su, u realizaciji levičarskih vizija, otišli dalje od čoveka.
Mravlja tiranija
Podela rada u društvu prema polu takođe nije rezervisana samo za ljude. Kod mnogih primata je veoma uočljivo da su muški pripadnici zaduženi za lov i odbranu od neprijatelja, dok ženke sakupljaju hranu i brinu o mladima. Dugo detinjstvo je karakteristično za ljude, ali nije toliko dugo kao slonovsko, dok smo po seksualnom sazrevanju tek koju godinu iza šimpanza. Igra je toliko značajna za čoveka da se naša vrsta naziva i „homo ludens“ (čovek koji se igra), ali se igra sreće u celoj klasi sisara, naročito kada se zrelost dugo odlaže. Pogrešna je i tvrdnja da je samo nama svojstven smeh i plač. Na primer, šimpanze se izuzetno mnogo smeju, kao što je i cviljenje i plakanje deo svakodnevnog života i kod mladunaca i kod odraslih. Životinje ne samo da osećaju fizičku bol, već i psihički pate i mogu umreti od tuge – baš kao što se dešava i s ljudima.
Na žalost, ni ubistvo, kanibalizam, čedomorstvo, seksualna prinuda, osvajanje i pljačkanje tuđih teritorija i gerilsko ratovanje nisu svojstveni samo ljudima. Na primer, sa ljudskog stanovišta i tako sićušne životinje kao što su mravi, imaju svoje robove, pripitomljene životinje i frontalno ratovanje. Suprotno tvrdnjama biologa Tasišada Nišide da se kažnjavanje mladih kao edukativna mera primenjuje samo kod ljudi, mnogi primati zastrašuju i kažnjavaju mlade u procesu podučavanja – kako radi preživljavanja tako i u cilju uključivanja u hijerarhiju koja postoji u zajednici. Životinje takođe negiraju Fojerbahovu tvrdnju da nisu u stanju da prepoznaju svoju vrstu i da prave klasne razlike, budući da mnoge veoma dobro razlikuju članove svoje vrste od pripadnika svih drugih, a hijerarhijska dominacija kod nekih primata ima finese društvene diskriminacije koje čak prevazilaze i ljudsku.
Monogamija kod gibona, vukova i mnogih vrsta ptica je izraženija nego kod čoveka, a među primatima i pticama se poštuje zabrana incesta u prvom kolenu. Kada su u pitanju šimpanze, istraživanja su potvrdila da poseduju rudimentarnu kulturu, s obzirom da međusobno izolovane grupe imaju različite običaje u lovu, čuvanju hrane, udvaranju, podizanju mladunaca i ratovanju. Veoma zanimljivo je i da primenjuju i različite oblike „etnomedicine“ u lečenju bolesnih članova, shodno lekovitim biljkama koje preovlađuju na terenu na kojem borave.
I na kraju, različite grupe šimpanzi komuniciraju drugačijim jezikom, što je samo jedan od primera koji opovrgava i tvrdnju da je „jezik ljudski Rubikon“, koji, prema lingvisti Maksu Mileru, čoveka odvaja od svih drugih životinja. Čovekoliki majmuni imaju elementarnu moć da koriste jezik, kao i ptice, delfini, kitovi…Rubikon nije pređen ni dosadašnjim istraživanjima DNK. Možda će jednom biti otkriven jedinstven sled amino-kiselina koji katalizuje određenu hemijsku reakciju, zahvaljujući kojoj se može utvrditi karakteristika koja je samo i jedino ljudska. Međutim, takav niz do sada nije pronađen.
broj 90, septembar 2012.