Na severu Bačke između naselja Martonoš, Horgoš i Kanjiža preradi se više začinske paprike nego što je potrebno čitavoj Srbiji. Privatno preduzeće Dušana Hajdina, „SD“ rešenje za „gužvu“ u domaćoj proizvodnji pronašlo je izlaskom na evropsko tržište.
Početkom septembra američki stručnjak iz „SGS“ sertifikacione kuće od osam časova izjutra do ponoći radio je kompletnu proveru finansijske i proizvodne procedure u preduzeću „SD“ u Kanjiži. Stručnjake je unajmio najpoznatiji lanac brze hrane, koji od ove firme nabavlja sušeno povrće i začinsku papriku. Provera je bila izuzetno temeljna i sveobuhvatna, a od mogućih 100 poena „SD“ je dobio 80. Poznati brend u proizvodnji brze hrane prihvata saradnju sa snabdevačima koji imaju najmanje 30 poena, tako da je ovaj skor male kanjiške firme za preradu povrća i proizvodnju aleve paprike izuzetan uspeh.
„To praktično znači da mi u proizvodnji nemamo greške, i da su poboljšanja finese. Na primer, u magacinu i sušari ne sme da se nađe ni jedan komarac, ili plac na kome su smešteni pogoni mora biti i fizički ograđen sa svih strana. Nakon što su objavljeni rezultati revizije „SGS“ pozvao me je poslovni partner iz Mađarske preko kojeg sarađujem sa stranim kompanijama, tvrdeći da ovaj pregled sa ovakvim rezultatom nije prošla ni jedna firma iz Srbije, Hrvatske i Mađarske“, priča Dušan Hajdin za BIF.
Ova provera biće ponovljena za godinu dana, ali je i jedan od najvažnijih uslova da se 90 odsto proizvodnje, ili 2.000 tona sušenog povrća „SD“ preduzeća plasira u inostranstvo. Godišnje se u ovoj firmi preradi rod sa 300 hektara pod paprikama, 150 hektara pod lukom, 50 pod mirođijom, duplo više pod šargarepom, 200 hektara pod paškanatom i pedeset pod celerom.. Povrće se suši i tako u rinfuzi dostavlja ka dva inostrana lanca i renomirana proizvođača hrane, a paprika se suši, melje i isporučuje kao začinska paprika istom kupcu. Tek jedan mali deo plasira se na domaće tržište i to pod imenom jednog prodajnog lanca. Iako je imena tih kompanija lako pogoditi, Hajdin izbegava da im pominje ime jer je to nepisani dogovor sa partnerima.
Kako zaposliti sušaru?
Privatno preduzeće „SD“ je izgradilo svoj biznis model upravo na začinskoj paprici. U severnom bačkom trouglu između susednih mesta Kanjiža, Horgoš i Martonoš privatni proizvođači proizvedu više aleve paprike nego što je potrebno čitavoj Srbiji, nastavljajući tako tradiciju nekadašnje kućne prerade. Hajdin objašnjava da je sredinom devedesetih napravljena prekretnica. „Sa industrijskom preradom otpočelo se kada su prvi proizvođači kupili sušare. Tada sam morao da odlučim – da li će prerada paprike biti samo uzgredni posao, jer sam radio kao komercijalista u jednom preduzeću, ili posao za mene i porodicu“.
Prvu industrijsku sušaru kupio je 1996. godine. Tada je u selo Martonoš stiglo četiri sušare, i u celoj Srbiji to su bile prve industrijske sušare u rukama privatnika. Napravio ih je „Cer“ iz Čačka. „Uobičajena cena tih sušara bila je oko pola miliona tadašnjih nemačkih maraka, ali kako zbog situacije u zemlji nisu imali posla napravili su ih za 150.000 nemačkih maraka. Kapacitet te sušare bio je 30 tona za 24 časa. „Sa prethodnom, mogao sam osušiti 200 tona paprika godišnje, a sa ovom 1.500 tona. Bio je to veliki napredak, i za nju je trebalo tražiti tržište, ali i „posao“ za novu sušaru kako bi bila iskorišćena čitave godine“, priča Hajdin, koji preduzeće vodi zajedno sa suprugom Izabelom, sinom Draganom i ćerkom Suzanom.
Uz pomoć kredita sredinom dvehiljaditih kupio je novu, veću sušaru sa kapacitetom od 150 tona za 24 časa, uredio magacinski prostor i proširio proizvodnju. „U poslednja dva meseca na izvozu sušenog luka ostvario sam izvoz od 900.000 evra. To i nije loše za jedno malo preduzeće kakvo je SD“, kaže Hajdin.
Od ove sume, oko 150.000 evra otišlo je na plate sezonskih radnika. U kampanji crnog luka osim 18 stalno zaposlenih „SD“, angažuje i oko 200 radnika, pre svega na čišćenju luka. Dnevnica je hiljadu dinara, a na taj iznos državi plaća 710 dinara na ime raznih dažbina. Hajdin ne smatra da je trošak za sezonske radnike velik, jer kaže da su i zahvaljujući njihovom radu dobili poene na već pomenutoj kontroli, jer nijedna mašina ne može da odvoji zdrav od trulog luka. Nijedan zaposleni nije napustio firmu, a sezonci godinama dolaze u „SD“, kaže Hajdin.
Sezonske radnike isplaćuje svake sedmice i dok u kasnim večernjim časovima govori za „BIF“ u dvorištu njegove firme u Kanjiži je vrlo živo. Dolaze radnici po nedeljnu zaradu, a stižu i novi kamioni sa paprikom iz cele Vojvodine. Teret se odmah istovaruje, i paprika ostavlja još nekoliko dana da ravnomerno zri. Onda kreće i njena prerada, a ove godine će i cena sigurno biti veća jer je suša uticala i na njen rod. „Ratari su ove godine posejali upola manje paprike nego lane, onda je došao mraz koji je uništio desetinu roda, a sada i suša, pa će umesto optimalnih 16 do 20 tona po hektaru, rod biti tek oko osam tona po hektaru, i to samo ako je parcela navodnjavana. Tamo gde paprika nije bila zalivana, rodilo je tek između četiri do pet tona po hektaru, kaže Hajdin. Zato je sada cena sirove paprike 38 dinara za kilogram plus PDV od pet odsto.
Mirođija i „mirođije“
Kada izađe na evropsko tržište, naša začinska paprika u rinfuzi košta od tri do 3,5 evra. Međutim, iako po ukusu, aromi i kvalitetu spada u najbolje, kupci se radije odlučuju za papriku iz Španije ili Kine koja košta od jedan do dva evra. Slična je situacija i sa sušenim crnim lukom koji košta tri evra po kilogramu, ali je za njega sve teže naći kupca jer egipatski sušeni crni luk, iako gotovo bljutav, lakše nalazi kupca jer košta jedan evro po kilogramu.
„Pitanje je da li će ratari i naredne godine saditi papriku jer mi nismo ništa učinili da je zaštitimo. Kao izvoznik nemam subvencije. I dok Mađari štite svoju papriku, praveći od njen nacionalni brend, pa su na primer zaštitili i geografsko poreklo segedinske paprike, mi nemamo ni naše udruženje proizvođača paprike, a o zaštiti geografskog porekla niko ni ne misli“, kaže Hajdin.
Iako već sada ima ugovorenu preradu sušenog crnog luka i aleve paprike za 2013. godinu, Hajdin razmišlja i o postepenoj preorijentaciji proizvodnje. Objašnjava kako se u Evropskoj uniji sve više traži sušeno lisnato bilje, poput mirođije ili peršuna, ali i da je kod nas najteže pronaći ratare spremne da se bave ovim kulturama. „Kilogram sirove mirođije košta sedam evro centi, na hektaru rodi oko 20 tona, što znači da ratar po hektaru ima 1.400 evra. Ova kultura traje svega dva do tri meseca, od marta do maja, tako da nakon toga „oslobađa“ njivu za jesenje kulture. Iako isplativa, ratari nisu spremni da se bave njome jer zahteva mnogo više angažovanja nego, recimo, kukuruz“, objašnjava Hajdin.
Piše: Petar Ilijin
broj 90, septembar 2012.