/ B&F Plus / Globalna ekonomija: Da li je svet opet pao na teme?
BiF Analize Čitajte B&F online

Globalna ekonomija: Da li je svet opet pao na teme?

This post has already been read 1267 times!

Ruski premijer Dmitrij Medvedev nedavno je poručio da će Rusija “krenuti ka ambisu” ukoliko ne dođe do ozbiljnih reformi i ubrzanja ekonomskog rasta, Fičov direktor izjavio je da je Turska jedva izbegla “perfektnu oluju”, Indija i Indonezija su se suočile sa rekordnim opadanjem vrednosti svojih valuta, a među posustalim BRIKS ekonomijama oslabio je i brazilski motor. Kad se tome doda okršaj u Vašingtonu, ne čudi što se analitičari pitaju da li su ranjenici i rekonvalescenti opet sišli s uma.

Reagovanje premijera Medvedeva usledilo je neposredno pošto su Svetska banka, MMF i Ministarstvo za ekonomski razvoj Rusije smanjili prognozu rasta domaćeg BDP sa 3,3 odsto na znatno umerenijih 1,8%. Po prvi put od 2009. godine ruski privredni rast biće ispod svetskog proseka.

svet naopacke

To je sasvim logično, a faktora ima više, piše američki ekonomista Nuriel Rubini. Bolest razvijenih ekonomija nije mogla da zaobiđe ekonomije u razvoju koje beleže uglavnom rast oko 2% uz izuzetak Kine (7,8%) i Indije, koja je posle nekoliko godina snažnog rasta ( 11,2 % u 2010 i 7,7 % u 2011 ) usporila na 4% u 2012 . Turska, Argentina, Poljska, Mađarska kao i mnoge zemlje centralne i istočne Evrope doživljavaju slično usporavanje.
Nakon pregrevanja tražnje u 2010, i rasta inflacije koju su potom lečile zatezanjem monetarne politike u 2011, to je za zemlje BRIKS bilo i logičan rezultat. Takvim kretanjima je doprinelo i usporavanje Kine koje je, uz najavu SAD o monetarnom zatezanju, nametnulo vrlo teške uslove donedavnom motoru svetske ekonomije, piše ekonomista Rabobanke Hervin Loman u tekstu “Da li se svet okrenuo naopačke?” Rusija i Tajland su u prvoj polovini godine ušli u recesiju.

Zemlje sa velikim i/ ili rastućim deficitom tekućeg računa (odnosno onih koje se oslanjaju na priliv kapitala iz inostranstva) kao što su Brazil, Indija, Indonezija, Južna Afrika i Turska, su posebno pogođene. Ako je istorija bilo kakav učitelj, piše Loman, “moramo biti oprezni u proceni posledica monetarne restriktivnosti u SAD, jer su takvi događaji uvek prethodili krizama na tržištima u razvoju u prošlosti. Takve su bile latinoamerička dužnička kriza iz 1980. i azijska kriza 1990-ih godina. Donekle dobra vest je da su, uprkos većim prilivima kapitala nego u prošlosti, tržišta u razvoju sada mnogo otpornija zahvaljujući velikim zalihama deviznih rezervi (sa delimičnim izuzetkom Turske), plivajućim valutama i većem zaduživanju u domaćim valutama.

Iako je najava monetarnog zatezanja istovremeno i znak oporavka ekonomije SAD, što za zemlje u razvoju može da znači i veću tražnju njihovih roba, Rabobank u svojoj najnovijoj analizi procenjuje da će očekivana promena politike Fed-a ipak doneti mnogo više negativnih posledica po zemlje u razvoju.

Prvo, striktniji finansijski uslovi će verovatno imati uticaja na investicije i potrošnju. Drugo, zemlje koje će biti najviše pogođene su one koje su sklone visokim stopama inflacije. Te zemlje će verovatno pooštriti monetarnu politiku, ili su to već učinile (u slučaju Brazila, Indije, Indonezije i Turske), što će dodatno prizemljiti domaću tražnju. Treće, strožiji finansijski uslovi će verovatno uticati na pad poverenja investitora, posebno u zemljama koje se već bore sa domaćim problemima, kao što je na primer Indija. Pored uticaja na rast, deprecijacija valuta u zemljama sa velikim deficitima možda će dovesti  da prelaska sa modela rasta baziranog na bujanju potrošnje na model rasta vođen izvozom. S obzirom na to da ukupan deficit tekućih računa Brazila, Indije, Indonezije, Južne Afrike i Turske iznosi 241 milijarde dolara(2012), što je otprilike polovina deficita SAD (475 milijardi dolara), uticaj snažnog rebalansiranja ovih ekonomija imaće, kratkoročno, značajan uticaj na globalnu potražnju.

Investitori između dve vatre
To će, piše ekonomista Kenet Rogof u svojoj kolumni za Project Syndicate, ohladiti međunarodne investitore koji su širenje srednje klase u zemljama u razvoju videli kao pokretače nove tražnje, privrednog rasta i “osigurač” političke stabilnosti.

Rogof takođe smatra da za sada nema naznaka ponavljanja istorije i dužničke krize iz 80-tih ali upozorava da okolnost da je većina duga zemalja u razvoju u lokalnoj valuti ne eliminiše mogućnost finansijske krize, kao što je pribegavanje inflaciji kao oruđu za izduvavanje duga lek koji nosi značajne posledice po pad tražnje. A ako se to desi – i tržišta u razvoju sada ili za koju godinu uspore – da li će svet spremno dočekati taj novi izazov? Ovo je, smatra Rogof, još jedan razlog za brigu.

Globalni bankarski sistem je još uvek slab, naročito u Evropi. Postoji značajna neizvesnost o tome kakav bi pristup MMF imao u lečenju krize u zemljama u razvoju, i da li bi se pokazalo da su u pravu oni koji tvrde da je ova institucija pokazala da ima duple standarde – mnogo blaže kad je u pitanju lečenje problema u Evrozoni, (uključujući tu čak i Grčku), nasuprot receptima koje propisuje ostatku sveta.

Rogof, analitičari Rabobanke i ne samo oni slažu se da ne treba žuriti sa preoptimističkim čitanjem podataka o oporavku Evrozone tim pre što oko fundamentalnih pitanja – pre svega ustrojstva bankarske unije – za sada nema čvrstog dogovora. Uz to, u Francuskoj i Italiji spovedene su veoma skromne strukturne reforme, dok su u Španiji gotovo svi problemi, izuzev rastuće premije na zaduživanje, netaknuti. Kad se tome doda još jedan debakl, preko Atlantika, gde je početkom oktobra američki Kongres izglasao tzv. “shutdown”, odnosno blokadu državnog budžeta, što SAD košta oko 300 miliona dolara dnevno, uz negativne posledice i po ostatak sveta ukoliko se što pre ne dođe do rešenja, vrlo se lako može dogoditi da investitori koji su svoje resurse prebacili ka razvijenim zemljama ponovo okrenu jedra ka tržištima u razvoju.

Uz to, upozorava Loman, postoji rizik da kreatori politika postanu previše samozadovoljni. Oporavak je na tako klecavim nogama da bi ga trebalo pažljivo negovati a ne, kao što je to sada bar u SAD izvesno, stavljati na kocku u ime političkog obračuna. Republikanci kao taoca drže domaću privredu kako bi progurali svoje ideje o “smanjenju države” u ime većeg rasta. Taj povratak zapaljivoj retorici u Vašingtonu podići će ekonomsku neizvesnost kod domaćinstava i preduzeća i oslabiti domaću tražnju, pišu analitičari Rabobanke . U međuvremenu, u Velikoj Britaniji, vlada će verovatno biti sklonija da se opredeli za ‘fiskalni plan B’ -sporiji tempo konsolidacije – u svetlu ekonomskih podataka koji su bolji od očekivanih.

U Japanu, viši rast nosi dva rizika. Prvo, vlada bi mogla započeti ‘razvodnjavanje’ programa reformi. Drugo, političari bi mogli početi da se zanose da bi se i ovako mogli izvući iz ralja duga, bez konkretnih planova za konsolidovanje fiskalnih neravnoteža. Još jedan rizik je da deprecijacija jena stvori takav inflatorni pritisak koji bi oslabio domaću tražnju. Jači ekonomski učinak u evrozoni takođe bi mogao navesti političare da odlože reforme na nacionalnom i nivou evrozone, što bi je ostavilo jednako slabu kakva je i bila. S druge strane preoštro insistiranje Evropske komisije na štednji moglo bi da utiče negativno na oporavak .

Bolje ali stranputicom

Razlog vrlo slabog globalnog oporavka je, smatraju analitičari Rabobanke, u tome što se globalno ekonomsko prilagođavanje ne odvija na poželjan način. U periodu od 2007-13 , domaćinstva i kompanije u zemljama sa suficitima tekućih računa platnog bilansa štedeli su više nego pre krize. Za globalni rebalans bilo bi bolje da zemlje sa viškovima stimulišu svoju domaću tražnju , što bi ih učinilo manje ranjivim na eksterne šokove.  Istovremeno to bi omogućilo privredama sa deficitom tekućeg računa da imaju koristi od jače eksterne tražnje, što bi popravilo njihove bilanse. Nažalost, ne vidimo nikakav znak da se zemlje sa suficitom opredeljuju za stimulisanje domaće tražnje, piše Loman .

bustedhead

Kinesko rukovodstvo se opire takvoj promeni iz straha od “tvrdog sletanja” dok ostale zemlje sa suficitima, bilo u razvoju ili razvijene (na primer, Nemačka) nisu preduzele opipljive korake kako bi stimulisale domaću tražnju. Rezultat toga će biti nastavak slabe globalne tražnje, što će proces rebalansiranja i razduživanja zemalja sa deficitima učiniti mnogo bolnijim nego što bi to bilo neophodno.

Tanja Jakobi tekst je iz novog oktobarskog B&F 101

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close