Krajem XVIII veka britanski filozof Džeremi Bentam je izneo tvrdnju da u svojim delovanjima političari treba da nastoje da ostvare najveću dobrobit za najveći broj ljudi. Od tada je ovaj princip postao vodilja za većinu političara. Međutim, do danas nismo našli načina kako ovaj princip sprovesti u praksi. Neuspeh u postizanju jednakosti i održivosti u razvoju je proizveo jednostran razvoj u kojem su ekonomske suštine prevazišle socijalnu i ekološku održivost, što je ove tri poluge razvoja ostavilo dezintegrisanim pa čak i nesposobnim da se obnavljaju.
Poslednjih decenija najznačajnija globalna inicijativa za politike koje će služiti svima je ideja održivog razvoja koja smatra da politika treba da donosi podjednaku korist različitim aspektima razvoja (ekonomski, socijalni, ekološki), kako za pojedince tako i za celu planetu (mikro – makro). Ovaj princip definiše imperativ na polju jednakih prava u različitim domenima blagostanja, bez naznaka o tome kako će se postići takva jednakost, i posebno imajući u vidu dominantnost ekonomskog rasuđivanja. Mikroekonomski pristup koji su predstavili tržišni ekonomisti je jasan, ali ne objašnjava ništa. On obećava da će pobednici u tržišnoj igri stvoriti toliko dobiti da će to svakome doneti veću dobrobit. Ovaj pristup je poznat kao efekat “prelivanja”, kada se dobit preliva od bogatih ka siromašnima kroz zapošljavanje, poreze i državne programe. Međutim, ovaj efekat je ideologija, a ne logika!
Oni koji zastupaju ideju slobodnog tržišta koriste mnogo jače argumente u prilog ubeđenju da oni znaju kako da politikama usreće sve ljude, bez razlike. Uprkos tome što su oni naučnici, pa čak i filozofi, oni ovaj mehaizam, verovali ili ne, nazivaju “nevidljiva ruka” (tržišta)! Inteligentni ljudi naučno objašnjavaju formalni mehanizam uz pomoć koncepta koji se ne može videti, kontrolisati, niti objasniti? Hm, da li možete zamisliti fizičara koji objašnjava da gravitacionu silu kontrolišu nevidljivi zeleni patuljci? Uprkos tome, ova ekonomska teorija je bila izuzetno uspešna u ignorisanju formalne logike, dok na kraju nije naišla na sopstvene materijalne granice. Znači, ovde nema nade za ispunjenjem Bentamove maksime. Makroekonomija je postavila alternative mikro obećanjima sreće za sve, koje su očigledno, vidimo danas, takođe bili neuspešni. Setite se oca makroekonomije, Džona Mejnarda Kejnsa, koji je predvideo zlatno doba za njegove unuke. Kejns je 1929. godine predvideo da će pametne politike u menadžmentu makroekonomskih trendova, kao što su izvoz i uvoz ili investicije i štednja, dovesti do stabilnosti koja će u narednih sto godina omogućiti napredak privrede i na taj način akumulirati ogromna sredstva i bogatstvo. Na taj način će njegovi unuci i njihovi savremenici, uključujući i vas i mene, uživati u ekonomskom materijalnom bogatstvu. Tada niko ne bi morao više egzistencijalno da žrtvuje svoje slobodno vreme radi produktivnih napora. Koliko je to pogrešno! Ne mogu tvrditi da ogromno bogatstvo nije stvoreno – po proceni Svetske banke nekih 40 triliona dolara je akumulirano u štednji na globalnom nivou, ali je distribucija ove dobiti u mnogome zaobišla veliku većinu stanovništva. Otuda vidimo da ne funkcioniše efekat prelivanja, a takođe je u suprotnosti sa Bentamovim principom.
Ovde na scenu stupa najsavremeniji metod holističkog kreiranja politike – volonterizam. Ako ne postoji jasna holistička logika, koja precizno objašnjava koja mera je optimalna za sve segmente društva, onda je jedino moguće da kreatori donose politike koje deluju pozitivno na što veći broj ljudi. Hajde da ne odbacimo takvu mogućnost! Na neki način ovo je razumna taktika bar za praktičare koji treba da reše filozofov imperativ. Političari treba da odgovaraju ljudima, i da postižu rezultate, koji su prethodno zajednički dogovoreni sa svim zainteresovanim stranama. U skladu sa strogim pravilima, oni takođe treba da budu naučno podržani i efikasno sprovedeni od strane tehnokratskog vođstva. Kako bi ovakav politički volonterizam uopšte mogao da bude pogrešan?
Po birokratama, svaki javni problem je delimičan i ima treba samo delimično (sektorsko) rešenje u kojem kreatori politika kao doktori daju injekciju određene supstance u odgovarajuće mesto na društvenom organizmu da bi ga održavali fizički spremnim i da bi mogao da funkcioniše. Tako, na primer, imamo recimo doktora za jetru koji je nadležan za socijalna pitanja i zubara koji je šef javne bezbednosti. Sve je raščlanjeno na segmente i ljudi znaju šta im je posao. Oni su toliko sistematski specijalizovani, da, na žalost, niko ne brine o organizmu kao celini. Problem je kada se shvati da, u praksi, intervencije sektorskih politika često rade na uštrb međusobnih napora. Tako na kraju i pored uloženog velikog napora rešava se veoma mali broj zajedničkih problema. I opet postižemo rezultat koji je daleko od onoga koji smo očekivali.
Na ovaj dobro poznat problem vertikalnosti odgovorni kreatori politika u novije vreme sve više odgovaraju horizontalnim razmišljanjem. Pored sektorskih problema postoje i drugi javni problemi koji nisu rezultat nekih delimičnih poteškoća koji samo trebaju injekciju državnog novca, već se oni protežu na sva javna pitanja od značaja, kao što su održivi razvoj, društvena kohezija ili jednakost polova. S prihvatanjem horizontalnih principa se tako kod evaluacije politika kao nov obavezan kriterijum za evaluaciju uzima indikator jednakosti među polovima koji sada meri primarni efekat sektorskih politika na jednakost polova. Ovo je dobro zamišljeno, ali je pogrešno, jer znači primenu horizontalnog principa na vertikalan način, kao da je i u pogledu jednakosti polova u pitanju sektorski pogled. To nije dosledno. Dosledno bi bilo, da se evalviraju sporedni (ili sekundarni učinci u svom aspektima politika na primarne kriterijume evaluacije jednakosti polova). I tako se ni volonterizmom ne doprinosi zadovoljenju Bentamovih principa.
Dug put ispunjen neuspesima ipak može voditi ka uspehu, korak po korak, kada znate šta želite da postignete. Očigledno je da u situaciji u kojoj nema jasnog mehanizma za postavljanje optimalne javne politike treba izabrati predlog politike koji je najdelotvorniji na horizontalnom planu. Kako društva postaju sve kompleksnija, kreatori politika treba sve više da budu svesni ne samo primarnih ciljeva i delotvornosti svojih institucija, već i širih implikacija i neželjenih sekundarnih (horizontalnih) efekata njihove aktivnosti na šire društvo i njegovu celokupnu dobrobit. Kreator politike mora zbog toga uzeti u obzir posledice koje njegovi napori imaju ne samo na ciljne grupe, primarno, nego i uvideti da su njihovi sektorski napori zbog sekundarnih uticaja često u suprotnosti sa naporima drugih sektora. Zanemarivanje sekundarnih efekata politika može objasniti zašto dobre pojedinačne politike, zasnovane na snažnim vrednostima, pa čak i na zdravom razumu, često vode do razočaravajućih sveukupnih rezultata. Na kraju, ovo znači i da politike sa holističkim težnjama treba da budu evaluirane ne samo po pitanju efikasnosti na svom području (primarno) nego i kroz sektore (međusektorsko), da vidimo, da li se njihovi učinci preklapaju i proizvode sinergiju.
Bojan Radej, Slovensko društvo evaluatora
Preuzeto izInTER-a