/ Intervjui / Branko Lukić, industrijski dizajner: Dizajn u doba Vodolije
BiF Analize Čitajte B&F online

Branko Lukić, industrijski dizajner: Dizajn u doba Vodolije

This post has already been read 1370 times!

U budućnosti će tržištem dominirati kompanije sa izuzetno kvalitetno dizajniranim proizvodima koji izazivaju prijatna osećanja kod korisnika. To je fokus NONOBJECT dizajn studija. Naša filozofija zasniva se na postulatu da ne treba praviti samo puki objekat već spoj njegove suštine, funkcije i mentalne relacije koju čovek ima sa svetom oko sebe. Bitan nam je taj prostor između korisnika i objekta, a njega istražujemo intuitivno. Ne služimo se alatima poput istraživanja navika potrošača i javnog mnjenja, isto kao što reditelji i pisci ne pitaju svoju publiku kakav film ili roman žele, kaže za B&F Branko Lukić, industrijski dizajner čiji je UE Boom, prvi ikada proizveden Social Music Player, prigrlila generacija „digitalnih urođenika“. „Moj cilj bio je da ovim muzičkim uređajem 21. veka povežem sve te ljude oko sebe, koji sa slušalicama u ušima nemo slušaju muziku – muziku koja je prvobitno bila oruđe za zbližavanje ljudi“.

brankoLukić je svoju filozofiju dizajna opisao u knjizi “Nonobject” u izdanju MIT Pressa. Prevedena je i objavljena i u Kini od strane najvećeg dizajn univerziteta Tsingshua – knjiga ima isti naziv kao i njegov studio. Osnovao ga je nakon desetogodišnjeg osmogodisnjeg rada u kompanijama “Frog” i “IDEO”. U svom studiju nastoji da svakodnevno razvija nove principe dizajna i njegovog uticaja na život. Među najpoznatijim projektima iz perioda rada sa srpskim kompanijama su mu “Vertikal” ili “Abnormal” votka, “Voda voda” i “Gorki list”, a sa procvatom karijere klijenti su mu u Silikonskoj dolini postale i najveće svetske kompanije poput Najka, Intela, Starbaksa i Forda.

Možda bi reč “filozofija” bila odviše jaka i sasvim neprihvatljiva za javno mnjenje na našim prostorima, koje dizajn često doživljava kao manje-više lepu ljušturu upotrebljivih ili manje upotrebljivih predmeta – ili za domaći poslovni milje, u kojem su još retki oni koji raspoznaju važnost dizajna. Ipak, knjiga Nonobject, koju je zajedno s profesorom dizajna na kalifornijskom Koledžu za umetnost CCA i Stanford Univerzitetu Barijem Kacom (Barry Katz) napisao pre dve i po godine, i dalje izaziva jednaku pažnju kao kada se pojavila. U tom smislu je možda uputno citirati Aleksa Padvu (Alex Padwa), dizajnera i šefa odeljenja industrijskog dizajna na Šenkaru, najeminentnije dizajn škole u Izraelu. On je prošlog meseca, u intervjuu za jedan izraelski magazin, rekao da je za njega čitanje knjige Nonobject i praćenje Lukićevog rada bilo retko iskustvo, kakvog nažalost malo dobija iz oblasti industrijskog dizajna: “nešto novo, kvalitetno i originalno se ovde dešava. On zaista ima šta da kaže, ima viziju, ne ide stopama drugih. U njegovim projektima vidim mudrost, dubinu, ličnost i sveže razmišljanje”.

BiF: Na primer o…boljoj školi.

B. Lukić: Za mene je dizajn vrlo važan sa aspekta društvenog angažmana. Stalno govorim o stvaranju boljeg sveta u kojem živimo, i to i jeste nas najveći cilj. U tom pogledu, studio “Nonobject” i kalifornijska najinovativnija državna škola “Hilvju” (Hillview) trenutno rade na vrlo značajnom projektu: kako koncipirati nove načine edukacije dece za 21. vek, primenom “design thinking” pristupa. Potreba za ovim je proistekla iz činjenice da je svet izvan škola evoluirao do te mere da su obrazovne institucije postale mesta u kojima se uči napamet i to samo sa jednim ciljem – zbog ocena. Ideja direktora Hillview Middleschool Erika Burmajstera i nas je da kreiramo školu u koju će deca želeti da dolaze. Štaviše, u koju će ujutru otrčati, i jedva čekati da saznaju na čemu će tog dana raditi. Sadržaj škole bi bio fokusiran na nov akademski program i podrazumevao bi rešavanje problema iz stvarnog života, recimo rad na projektima poput pravljenja skloništa za siromašne, rešavanje problema otpada u neprivilegovanim delovima grada itd. Ne samo što bi deci ovo bilo zanimljivije od “bubanja”, već bi ona kroz rad usvajala određene ljudske vrednosti. Osnovna ideja je da se znanja koja deca stiču u školi učine relevantnim u odnosu na stvarni svet. Jer, deca danas u velikoj meri koriste gedžete, izložena su mnoštvu informacija, a činjenica da ih upijaju kao sunđer ponekad ih za neke teme čini superiornijima od nastavnika. Zato treba reformisati školstvo, naravno obazrivo, jer se mnogi ljudi plaše promena.

Empatijom (protiv) matematike

Bif: Pomenuli ste korišćenje novih tehnologija među decom, pa se logično nameće pitanje dizajna namenjenog novim generacijama tzv „digitalnih urođenika“, onih koji se ne sećaju vremena pre interneta. Koliko će se on razlikovati od dosadašnjeg?

B. Lukić: Kada pričam o novim generacijama, prisetim se slajda sa jednog TEDx-a u Berlinu. Na njemu je prikazana mlada žena od otprilike tridesetak godina, koja ide ulicom i priča telefonom, ajfonom. Čovek koji je držao prezentaciju pokazao je tada na nju, rekavši: „Vidite, ovo je prošlost“, objasnivši da „naša deca više ne koriste telefon, taj pojam ne postoji“. Generacije odrasle na internetu zapravo koriste “telefon”, ali ne za njegovu primarnu funkciju – razgovor – već za niz drugih radnji: četovanje, surfovanje internetom, društvene mreže, učenje, pisanje domaćih zadataka i sl. To je jedna od najkarakterističnijih razlika nove generacije, koja će uticati (ne samo na) na budući razvoj dizajna.
UE Boom Social Music Player je na primer namenjen toj generaciji i pokazao se kao veliki hit na tržištu. U ovom trenutku se može naći širom sveta u svim Apple oficijelnim radnjama kao i na glavnoj strani apple.com/store. Boom, zapravo, nije samo “zvučnik”. To je “prenosivi zvučnik koji difuzno emituje zvuk čitavom svojom površinom, vodootporan je, i zgodan za upotrebu na otvorenom prostoru. Proizvodi se u više boja i poveziv je s brojnim uređajima. Mladima je posebno bitno da se i njihovi pametni telefoni bežično mogu povezati sa njim. UE Boom je robustan i otporan, iako deluje vrlo elegantno.
Moj cilj je bio da ovim “objektom” povežem sve te ljude oko sebe, koji sa slušalicama u ušima nemo slušaju muziku, muziku koja je prvobitno bila oruđe za zbližavanje ljudi.

BiF: Kako uspevate da izbegnete ustaljeni način poimanja praktičnosti i funkcionalnosti?

B. Lukić: Oduvek sam želeo da moj dizajn bude više od korisnog, funkcionalnog i estetskog, da sadrži u sebi dublji kontekst, emotivnu dimenziju. Da donosi korist klijentu ali i da usreći krajnjeg korisnika. Mislim da sam u oba slučaja to i postigao – mnogi klijenti su nakon saradnje s nama povećali prodaju čak i preko 50% na godišnjem nivou, i to zbog dizajna koji za kupce ima emotivnu relevantnost. U ovom poslu se morate fokusirati na određenu grupu korisnika. Ipak, to se ne može uraditi nekom matematičkom formulom već pomoću empatije, koju svaki dobar dizajner mora posedovati. Uvek pokušavam da se stavim na mesto korisnika, i da do detalja pokušam da razumem šta su, zapravo, njegove želje i pogledi.
Na svet oko sebe gledam kao petogodišnjak. Fasciniran sam ljudima poput Mikelanđela i Pikasa, zbog njihovog stava prema onome što su radili. Pikaso je npr. u 80-toj godini slikao s istim žarom kao kada je radio svoje prve slike. Verujem da ljudi uvek treba da budu što otvoreniji u svom razmišljanju, da sebi nikada ne dozvole da se ukotve u određeni format. Da posmatraju svet oko sebe pozitivno, konstruktivno.

ABNORMAL-VODKA-TOM-CRUISE-OBLIVION-MOVIE-2013-2

Abnormal vodka 

Informisana naivnost

Bif: Kako vam polazi za rukom da uspešno dizajnirate toliko različite predmete, počev od ambalaže, preko sedišta za bicikl, motora, pa sve do golf palica?

B. Lukić: U našem studiju se gaji jedna detinja vrsta naivnosti, koja podrazumeva želju za istraživanjem i otvorenošću ka svemu novom, bez inhibicija, što su dve osobine koje ljudi gube sa odrastanjem. Mi se ne pravimo da znamo sve, ili da smo autoritet u dizajnu – naprotiv. Čim je jedan projekat okončan, svež pogled “od nule” odmah počinjemo da primenjujemo na novom. Tu vrstu inovativnosti gube i kompanije čim prerastu u velike korporacije. To je i razlog što se svi ovde u Silikonskoj dolini a i šire trude da očuvaju osećaj zaposlenih kao da rade za startap. Najpoznatiji primeri ovog pristupa su Google, Facebook i Twitter koji ulažu velike napore u borbi protiv korporativnog uređenja, stvarajući dinamičnu, gotovo početničku atmosferu unutar svojih poslovnih sredina.
Ono što u studiju Nonobject gajimo je tzv. “informisana naivnost”. Ovo ne znači da bazamo unaokolo bez ikakvih znanja. Iako po pravilu uvek posedujemo gomile informacija o onome što predstoji u aktuelnom projektu, po njegovom završetku oslobađamo se tih “znanja” i pokušavamo da uradimo mentalni “refresh” za nova saznanja koja će nam koristiti u predstojećim projektima. Trudimo se da na posao nikad ne gledamo suviše usko. Jer, kad čovek postane ekspert u nečemu, on je ograničen na tu svoju oblast – bilo da je u pitanju ekonomija, hemija, arhitektura ili nešto drugo. Međutim, da bi se u današnjem svetu bio uspešan, mora se uvek gajiti što šira slika – to je ono što bih voleo, kada bih imao priliku, da pojasnim i poslovnim liderima u Srbiji.

BiF: Dizajnirali ste profesionalno sedište za bicikl “Arione”, koje je pobeđivalo na Tour De France 2012. i mnogim drugim trkama. Da li to znači da vas je taj projekat nagnao da se ozbiljnije posvetite biciklizmu?

B. Lukić: Nisam profesionalni biciklista ali verujem u univerzalne ljudske vrednosti, u saosećanje. Ne morate, dakle, biti u stanju da izvozate 60 km iz cuga da biste znali šta može da obraduje jednog biciklistu. Ali morate pokušati da ostvarite duboku empatiju sa klijentom-korisnikom.
Kada sam radio na ovom sedištu želeo sam mnogo više od funkcionalnosti: da, kada vozač prilazi svom parkiranom biciklu i ugleda sedlo, doživi nalet samopouzdanja, oseti brzinu koju njim može postići. O ovoj vrsti iskustvenog dizajna (experience design) u to vreme niko pre toga nije razmišljao. Čak je sedište, kada je prvi put lansirano 2003. godine, izazivalo puno “legalnih problema” jer je dizajnirano van pravila UCF-a. Ali, bilo je to prvo sedište koje je izmenilo globalna pravila uspostavljena još od 1947. godine, i Fizik Arione ga je prihvatio kao novi standard za format sedišta.

Arione00_black_top_WB

Bif: Da li je posedovanje vizije i brojnih veština imperativ za 21. vek?

B. Lukić: Da, ali ima toga još. Iz moje perspektive, da biste u budućnosti uspeli na tržištu biće vam potreban pre svega kvalitetan dizajn kao krucijelna komponenta poslovne ali i životne vizije. Tu ubrajam i kreiranje motivacije zaposlenih da energično rade za više ciljeve kao što je, da tako kažem, “stvaranje boljeg sveta”. Ja se na primer svako jutro, kada ustanem, obradujem jer znam da ću tog dana raditi nešto pozitivno. Treba ulagati energiju u stvari koje ljudima pomažu da im bude bolje, i da se bolje osećaju.
Takođe, ovo stoleće je već iznedrilo kupce koji su izuzetno softicirani, i koji žele da poseduju sve više stvari “koje imaju smisao” – koje su inspirativne, a, istovremeno, imaju i novu dimenziju emotivnog.

broj 101, oktobar 2013.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close