Close
/ Posle 5 / Majls Dejvis: Autobiografija Princa tame
BiF Analize Čitajte B&F online

Majls Dejvis: Autobiografija Princa tame

Redakcija BIF on 22/11/2013 - 16:41 in Posle 5

This post has already been read 879 times!

Slušajte. Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo zajedno Diza i Berda u Sent Luisu, u Misuriju. Imao sam osamnaest godina i upravo sam maturirao u srednjoj školi “Linkoln”. Nalazila se odmah preko reke Misisipi u Istočnom Sent Luisu, u Ilinoisu.

Kad sam čuo Diza i Berda u Bijevom bendu, upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to sranje je bilo tako dobro da je bilo zastrašujuće. Mislim, Dizi Gilespi, Čarli “Berd” Parker, Badi Anderson, Džin Amons, Laki Tompson i Art Blejki, svi zajedno u jednom bendu, a da ne pominjem Bija: Bilija Ekstajna lično. Bend je bio carski. Čoveče, to sranje mi je ispunjavalo telo. Muzika po celom mom telu i to je bilo ono što sam hteo da čujem. Način na koji je bend svirao – to je bilo sve što sam hteo da čujem. Bilo je izuzetno. A ja sam svirao s njima.

U to vreme izlazio sam sa belom devojkom po imenu Suzan Garvin, koja je imala plavu kosu, velike, lepe grudi i izgledala kao Kim Novak. Kasnije sam za nju napisao “Lazy Susan”. Bila je dobra prema meni jer mi je davala novac, a bila je i fina žena. Volela me je. I ona se meni dosta dopadala, ali zbog moje zavisnosti nismo imali mnogo seksa, premda sam uživao u njemu kada smo ga imali. Imao sam i druge devojke koje su mi davale lovu, čitavu gomilu njih. Ali, Suzan je bila ta s kojom sam provodio najviše vremena. Takođe sam se viđao sa jednom bogatom belkinjom koju sam upoznao u Sent Luisu; dolazila bi u Njujork da me obiđe. Nazvaću je “Alis”, zato što je još uvek živa i ne želim da joj pravim probleme; osim toga, udata je. Obe su bile fine i obe su mi davale novac. Ali, meni se mnogo dopadala Suzan i s njom sam odlazio u klubove.

miles 1

Ta vožnja do Kalifornije bila je nešto posebno. Ja i Mingus smo se celim putem raspravljali, a Maks se ponašao kao posrednik. Upali smo u diskusiju o belcima i Mingus je prosto odlepio. Mingus se u ono vreme postavljao veoma kritički prema belcima, nije mogao da podnese ništa belo, naročito belog muškarca. Kada je seks bio u pitanju, možda je voleo belu devojku, ili orijentalnu, ali to što mu se dopadala bela devojka nije imalo nikakve veze s tim koliko je mrzeo američke bele muškarce, ili ono što su ljudi nazivali “WASP” (White Anglo-Saxon Protestants, beli anglosaksonski protestanti, prim. prev.). Onda smo Maks, Mingus i ja upali u diskusiju o životinjama. Započeli smo je odmah nakon što je Mingus govorio o belcima kao da su samo zveri. Sada Mingus želi da govori o pravim, živim životinjama i kaže: “Kada biste videli životinju dok vozite svoj novi auto, a ona je na ulici, da li biste skrenuli da je ne udarite, ili biste pokušali da stanete, ili biste je prosto udarili? Šta biste uradili?”

Maks kaže: “Pa, ja bih udario prokletu životinju, jer šta treba da radim, stanem i sve sjebem ako je auto iza mene i slupa moja nova kola?”

Mungus mu odgovara: “Vidiš, imaš iste ideje kao belci; upravo tako razmišlja beli čovek. I on bi udario jadnu životinju, ne bi ga bilo briga da li ju je ubio ili ne. A ja? Ja bih pre slupao auto nego što bih ubio malu bespomoćnu životinju.” I tako je tekao razgovor celim putem do Kalifornije.

Bilo mi je užasno teško dok sam pokušavao da se oslobodim droge. Osećao sam se loše po celom telu, ukočili bi mi se vrat, noge i svaki zglob. Bilo je slično artritisu, ili zaista teškom slučaju gripa, samo gore. Neopisivo je. Svi vaši zglobovi postaju bolni i ukočeni, ali ne možete da ih dodirujete, jer ako to uradite, vrištaćete. Niko ne može da vas izmasira. To je ista vrsta bola koju sam kasnije iskusio posle operacije, kada su mi menjali kuk. Surova vrsta osećanja koje ne možete da zaustavite. Kao da ćete umreti i ako neko može da vam garantuje da ćete umreti za dve sekunde, prihvatićete. Prihvatićete dar smrti pored takvog mučenja u životu. U jednom trenutku, palo mi je na pamet da skočim kroz prozor – apartman je bio na prvom spratu – s ciljem da se onesvestim i malo odspavam. Ipak, pomislio sam da ću s mojom srećom samo slomiti jebenu nogu i da ću ostati da ležim i patim.
To je trajalo oko sedam ili osam dana. Nisam mogao da jedem. Došla je moja devojka Alis, vodili smo ljubav, i đavo me odneo ako to samo nije pogoršalo stvari. Nisam doživeo orgazam dve ili tri godine. Đavolski me je bolelo po jajima i celom telu. Potrajalo je još par dana, a zatim sam počeo da pijem sok od narandže, ali povratio bih ga.
Jednog dana sve se završilo, odjednom. Gotovo. Konačno gotovo. Osećao sam se bolje, dobro i očišćeno. Izašao sam napolje na čist, svež vazduh iznad očeve kuće, a kada me je on ugledao, na licu mu se pojavio širok osmeh i nas dvojica smo se zagrlili i zaplakali. Znao je da sam konačno pobedio. Zatim sam seo i za tren sve pojeo jer sam bio užasno gladan. Ne verujem da sam ikad toliko jeo, ni pre ni posle toga. Potom sam počeo da razmišljam kako ću srediti svoj život, što nije bio lak zadatak.
Mnogi ljudi su mislili da sam bio rezervisan, i bio sam. Iznad svega, nisam znao kome da verujem. Bio sam nepoverljiv i taj deo mog ponašanja uočili su mnogi; tu opreznost kod druženja sa ljudima koje nisam poznavao. Zbog moje bivše zavisnosti od droge, pokušavao sam da se zaštitim tako što nisam dolazio u blizak kontakt sa mnogo ljudi. Ipak, oni koji su me dobro poznavali znali su da nisam bio takav kakvog su me opisivali u novinama.

miles 4

O takvoj stvari govorim. Neki belci – i crnci – smejaće vam se jednog trenutka, a zatim će se okrenuti i sledećeg trenutka će reći da vas vole. To stalno rade, pokušavaju da zavade i zavladaju ljudima takvim sranjem. Međutim, ja dobro pamtim šta nam se događalo u ovoj zemlji. Jevreji stalno podsećaju svet na ono što im se dogodilo u Nemačkoj. Tako i crnci moraju da podsećaju svet na ono što im se dogodilo u Sjedinjenim Državama, ili, kako mi je Džejms Boldvin jednom rekao: “Ovo će tek biti Sjedinjene Države.” Moramo da pazimo na te tehnike “zavadi pa vladaj” koje belci sprovode nad nama svih ovih godina, držeći nas dalje od nas samih i naše prave unutrašnje snage. Znam da se ljudi zamaraju slušajući to, ali crni ljudi moraju nastaviti da to govore i da postavljaju svoje uslove pred njihova lica, dok se nešto ne preduzme u vezi sa njihovim ponašanjem prema nama. Moramo to da držimo pred njihovim očima i ušima kao što su Jevreji radili. Moramo ih naterati da spoznaju i shvate koliko su grozne stvari koje su nam radili svih ovih godina i koje nam i dan-danas rade. Moramo njima dati do znanja da mi znamo šta oni rade i da to nećemo kriti dok ne prestanu.

Što sam stariji to više učim o sviranju trube i o mnogim drugim stvarima. Nekad sam voleo da pijem i zaista mi se dopadao kokain, ali više i ne pomišljam na to. Ni na cigarete. Jednostavno sam prestao. Bilo mi je malo teže da prestanem sa kokainom, ali ostavio sam ga. Samo je pitanje volje, da verujete da možete da uradite ono što želite. Kada nešto ne želim da uradim, kažem sebi: “Zajebi to.” Zato što to morate sami da uradite. Niko drugi ne može da uradi nešto umesto vas. Drugi ljudi mogu pokušati da pomognu, ali uglavnom morate sami.
Nikad nisam dovodio u sumnju način na koji mislim i živim svoj život. Stalno razmišljam o stvaranju. Moja budućnost počinje kada se ujutru probudim. Tada ona počinje – kada se probudim i ugledam prvo svetlo. Onda sam zahvalan i jedva čekam da se probudim, zato što svakog dana postoji nešto što možete da uradite i pokušate. Svakog dana pronađem nešto kreativno što obogaćuje moj život. Muzika je blagoslov i prokletstvo. Ali, volim je i ne bih hteo da bude drugačije.

Dejvid Majls - Autobiografija

prevod s engleskog: Mimica Petrović-Radovanović

iz knjige “Majls: Autobiografija” u izdanju beogradske Utopije

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *