/ Intervjui / Tamara Vučković, v.d. direktora JDP-a: Nije nacionalni status biciklo da ti ga ukradu
BiF Analize Čitajte B&F online

Tamara Vučković, v.d. direktora JDP-a: Nije nacionalni status biciklo da ti ga ukradu

This post has already been read 1762 times!

Kada se u umetnosti delimo na podobne i nepodobne, kada ograničavamo slobodu izražavanja, kada je kriterijum pripadnost nekome ili nečemu, kada je neko poželjan ili nepoželjan zbog svojih stavova, a ne onoga što stvara, onda umetnosti više nema, kaže v.d direktorke Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) Tamara Vučković. U borbi za svoj komad umetnosti, JDP nove predstave finansira iz sopstvenih sredstava i služi se modernim marketinškim alatima da poveća prihode, zahvaljujući čemu je prodaja karata ove godine porasla za 35%.

jdp

Kada je glumica Tamara Vučković pred kraj 2011. godine došla na čelo Jugoslovenskog dramskog pozorišta dočekali su je smanjenje broja zaposlenih i nedostatak novca za premijere. Ubrzo zatim, Vladina komisija za dodelu statusa od nacionalnog značaja institucijama kulture odlučila je da ovo pozorište nema nacionalni značaj zbog svog (jugoslovenskog) imena, ali je posle velikog pritiska javnosti ipak popustila i uvrstila ga na listu. U finansijskom smislu, to je potez simboličnog značaja jer ne pruža mogućnost nikakvog dodatnog finansiranja.

Zatim je usledio novi Zakon o javnim nabavkama koji je toliko bio u suprotnosti sa načinom rada pozorišta da je i tu Vlada morala da popusti, a potom je zbog izostanka podrške nadležnih otkazan veliki međunarodni festival Unije evropskih teatara (UTE), koji je 2014. trebalo da bude održan u Beogradu, a povodom obleležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Festival je na osnovu usmenog obećanja bivšeg ministra kulture najavljivan i kod nas i u Evropi, da bi se vlasti konačno presabrale i shvatile da za njegovo održavanje nemamo novca, iako bi koštao deset puta manje od proslave Milanskog edikta.

Tamara Vučković je tih dana istupila pred medije i rekla da smo propustili šansu da budemo centar pozorišnih zbivanja u Evropi. “Mislim da smo samo mi izgubili time što taj Festival nije podržan. Taj projekat iniciralo je naše pozorište i još uvek nisam odustala od ideje da se on realizuje u Srbiji. U Uniji teatara očekuju neki odgovor sa moje strane i nadam se da ću ga imati u narednim mesecima“.

1.     Zašto je važno članstvo domaćih pozorišta u Uniji teatara?

Tamara Vučković: JDP je od 2006. godine član Evropske unije pozorišta, u koju se ulazi na osnovu kriterijuma kao što su umetnički rezultati i kontinuitet u radu. Mi smo jedino pozorište sa ovih prostora koje je član ove prestižne organizacije. Članstvo u Uniji teatara imaju uglavnom pozorišta iz zemalja EU a među članovima čije zemlje nisu u Evropskoj uniji nalaze se samo JDP, dva ruska i jedno izraelsko pozorište. Mislim da sve to dovoljno govori o statusu koje JDP ima van granica naše zemlje. Pored toga, JDP je još uvek pozorište koje se u čitavom regionu doživljava kao najvažnije pozorište iz Srbije. Samo u proteklom periodu od deset godina Jugoslovensko dramsko pozorište je gostovalo u preko 50 gradova širom Evrope i sveta, i to u velikim državnim pozorištima. Nažalost, naš osnivač – grad Beograd – ukinuo je sredstva za međunarodnu saradnju pre četiri godine i mi se sami snalazimo kad je reč o finansiranju naših gostovanja. To je isto kao kada bi se sportistima ukinuo odlazak na takmičenja van zemlje. Koga mi tamo predstavljamo ako ne naš grad i našu zemlju? Poslednje gostovanje u Zagrebu sa predstavama Otelo i Gospođica finansiralo je delom Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i, još većim delom, naš dugogodišnji sponzor, Raiffeisen banka.

2.     U međuvremenu vlada je uvela još veću štednju. Šta očekujete u finansijskom pogledu iduće godine?

T. Vučković: Da li ćemo na konkursu Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije prolaziti sa više projekata i sa većim sredstvima, videće se nakon narednog konkursa za 2014. godinu. Udeo osnivača za funkcionisanje JDP-a smanjivao se iz godine u godinu, tako da 2012. godine nismo imali dovoljno sredstava ni za održavanje same zgrade pozorišta. Pune dve godine JDP nije dobio ni dinar iz budžeta grada Beograda za nove predstave. Učešće naših sopstvenih sredstava je 40% u odnosu na godišnji budžet, što je izuzetno veliki procenat. Pozorišta u Evropi koja su velika kao JDP učestvuju sa najviše 20% iz sopstvenog prihoda.

3.     Na koji način dopunjavate svoj budžet?

T.Vučković: Prodajom karata, sponzorstvima, ponekom donacijom. Sponzorstva su brojnija, a donacije jako retke. Međutim, veliko državno pozorište kao što je JDP mora u isto vreme da ima i izvesne kriterijume kada su u pitanju zahtevi sponzora. Vodimo računa da ne ugrozimo našu osnovnu delatnost i razlog postojanja, a to je umetnost. Nismo pristajali, na primer, da se na našoj fasadi postavljaju reklame sponzora. Staklena fasada JDP-a, u protivnom, pretvorila bi se u jedan veliki bilbord.

Donatora ima malo. Nekada su poslovni ljudi izdvajali za kulturu, gradili čitave zgrade i bili svesni da, kao i bez novih naraštaja, tako i bez kulture jednog naroda, nema budućnosti. Da li danas postoji takva svest među najbogatijim građanima i biznismenima? Rekla bih da ih je jako, jako malo. Zato država mora da reaguje i da propisima omogući umanjenje poreza za ulaganje u kulturu.

predstave-banner1

4.     Gde treba podvući granicu saradnje između kulturnih institucija i tržišta?

T. Vučković: Svaka institucija bi trebalo ozbiljno da se bavi medijskom prezentacijom pozorišta, marketingom, prodajom karata, a onda i pravilnom raspodelom sredstava. Mi smo na primer, u okviru „Popusta na umetnost“ snizili cene karata za aktuelne predstave a na to su dodatni popust od 50% imali đaci, studenti i penzioneri. Uveli smo i popuste na grupne posete koje su najviše koristile kompanije i škole.

Problem nastaje onda kada tržište postaje jedini kriterijum. Svuda u Evropi i svetu se finansira visoka kultura, jer ona ne može imati samo tržišni princip. Jasno je u šta bi se pretvorile insitucije kulture u tom slučaju.

 

5.     Za svoju publiku ste prvo redizajnirali sajt i omogućili joj da kupuje karte preko inetrneta a potom uveli i aplikaciju za mobilne telefone. Koliko je sve to unapredilo vaše poslovanje i koliko je za jednu tako veliku instituciju kulture bitno da prati trendove i da se konstantno modernizuje?

T. Vučković: Kada sam došla na ovo mesto, jedna od prvih izjava mi je bila da Jugoslovensko dramsko pozorište mora da nastavi put kojim je krenulo još 1947. godine, ali da moramo imati u vidu i novo vreme koje postavlja nove zahteve. Smatrala sam da JDP mora mnogo više da se otvori prema medijima, da moramo sa javnošću podeliti naš rad, sve naše uspehe ali i probleme sa kojima se suočavamo. Pored novog sajta, aplikacije za Android i iPhone telefone, aktivno smo se uključili na društvene mreže i uveli u repertoar predstave titlovane na engleski jezik čime smo proširili kulturnu ponudu u Beogradu. Po broju posetilaca koji se povećao za oko 35%, rekla bih da smo unapredili poslovanje. Pored mladih, naša nova publika su i strani državljani i diplomate od kojih su mnogi postali redovni gledaoci naših predstava. Od novembra titlujemo i dve nove predstave: „Otelo“ Vilijama Šekspira i „Gospođicu“ Ive Andrića.

6. U dosadašnjim intervjuima pominjali ste da osim što ne izdvaja dovoljno sredstava za kulturu, država često kulturnim institucijama pravi dodatni problem nespretnim uvođenjem novih propisa.

T. Vučković: Problem je u tome što svi zakoni, izuzev Zakona o kulturi, ne predviđaju specifičnosti u oblasti kulture. Pored ogromne finansijske krize sa kojom se suočava veliki broj institucija, problem neusklađenosti raznih zakona, uredbi i propisa, dodatno komplikuje rad u ustanovama kulture i skoro da ga blokira. Zakon o budžetskom sistemu predviđao je ukidanje računa za sopstvena sredstva, ali je amandmanom poslanika u junu ta odredba ukinuta u delu koji se odnosi na institucije kulture. Nadam se da će novi Zakon o radu predvideti specifičnosti u oblasti kulture, jer je je to preduslov za primenu svih daljih propisa koji se odnose ili će se odnositi na ovu oblast. Zakon o javnim nabavkama i njegova primena u kulturi izazvala je, s pravom, brojne reakcije. Osnovni problem je što zakoni prolaze i usvajaju se, a tek kada dođe do njihove primene uoče se problemi. Nadajmo se da će se takva praksa promeniti, s tim što i strukovna udruženja moraju da budu aktivnija u procesima koji bitno utiču na sudbinu njenih članova.

B&F 102-103

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close