Close
IN2 Dynamics
IN2 Dynamics
/ B&F Plus / Kako promeniti Zakon o radu: Triput misli, jednom seci
BiF Analize Čitajte B&F online

Kako promeniti Zakon o radu: Triput misli, jednom seci

dogovor radnici
Tanja Jakobi on 13/02/2014 - 14:15 in B&F Plus

This post has already been read 492 times!

Sa ovako visokom i upornom nezaposlenošću, nijedan – ma kako striktan – zakon o radu neće radnike zaštiti od maltretiranja dela poslodavaca. Istovremeno, ni najfleksibilniji zakon neće učiniti preduzeća uspešnijim, niti osigurati privredni rast ako se ne pozabavimo sa 42 stavke po kojima Svetski ekonomski forum svrstava Srbiju na dno svoje liste globalne konkuretnosti, na kojem “proziva” kako reformatorske tako i upravljačke kvalitete države i preduzetnika. To je ključ za novo kritičko prelistavanje radnog zakonodavstva, čijem bi menjanju više prijala postizborna jasnoća mišljenja.

Počnimo odmah sa “trojkom” za kantu: važeći zakon nije uzrok gubljenja 300.000 radnih mesta jer su ona gubljena i u vreme fleksibilnijeg ZOR iz 2001; izmena zakona neće, sama po sebi, otvoriti nijedno novo radno mesto. Kako sugeriše MMF u najnovijem papiru “Podsticanje rasta zapošljavanja na Zapadnom Balkanu”, Srbiji je potreban kompleksan i sveobuhvatan pristup reformi načina isplaćivanja otpremnina, sistema socijalne zaštite (koji podrazumeva ohrabrivanje onih koji primaju pomoć da izađu na tržište rada i produžavanje roka za primanja umanjene naknade za slučaj nezaposlenosti), unapređivanje konkurentnosti radne snage (pre svega kroz prekvalifikaciju), smanjivanje minimalne zarade i razmišljanje o drugačijem poreskom opterećenju firmi. ZOR ukratko, nije otac i majka svih zala, o čemu, uostalom, govori i jedna anketa FREN vezana za suzbijanje sive ekonomije, gde su privrednici kao osnovne probleme u poslovanju izdvojili pitanje korupcije i visokih poreza, dok Zakon o radu, nije ni pomenut.

Još tri stavke treba razmotriti pri novom čitanju predloženih izmena zakona. Prvo, kaže Nataša Nikolić, pravnik Fondacije Centar za demokratiju, “pozivanje na evropsko pravo u ovoj materiji nema mnogo smisla”. Radno pravna rešenja na nivou evropskog zakonodavstva nisu jedinstvena i prilično se razlikuju od jedne do druge zemlje članice zavisno od toga da li zemlje imaju više naklonosti ka liberalnom ili socijaldemokratskom modelu. “Postavlja se pitanje, koji model Srbija želi da preuzme”.

O tome bi neke smernice trebalo da da ishod izbora. Partija od koje se očekuje da formira vladu u više navrata je nagovestila da će prioritet dati interesima privatnog kapitala, a u predizbornom periodu dijalog sa sindikatima dala je u ruke (i) sadašnjem ministru trgovine u tehničkom mandatu, i očekivanom budućem članu koalicione vlade socijaldemokratskog pedigrea.

radnik crno beli

Druga dilema vredna pažnje glasi: koliki je prostor Srbije da razmišlja o pravcima promene radnog zakonodavstva?

Kada MMF, od 26. februara do 13. marta, bude krenuo da razgovara sa vladom u ostavci i ministrima u kampanji, o uslovima eventualnog sklapanja aranžmana iz predostrožnosti, najverovatnije je da će se samo delimično dotaći izmena Zakona o radu.

“Za MMF bi verovatno bilo dovoljno da se promene najveći nedostaci sadašnjeg zakona”, kaže Srboljub Antić, bivši dugogodišnji predstavnik Srbije u MMF. “Fond će detalje celog paketa zakona koji je sada povučen verovatno prepustiti Svetskoj banci, a blisko je pameti da je verzija zakona o radu koja je prethodno kolala u javnosti, takođe razmatrana ako ne i usaglašena sa Bankom.”

Drugim rečima, sa ili bez bivšeg ministra privrede Saše Radulovića, koji i nije bio član bivše radne grupe za pisanje zakona, suština traženih promena će verovatno ostati ista. Tim pre što na njoj ne insistira samo Unija poslodavaca već i mnogo značajniji privrednici okupljeni u Savetu stranih investitora, Američkoj privrednoj komori, Delegaciji nemačke privrede u Srbiji, i velikim udruženjima domaćih privrednika. “Iako su pojedina važna pitanja ostala neregulisana ili neizmenjena, kao što je iznajmljivanje radne snage, planirane izmene Zakona o radu (u sada povučenom nacrtu prim.aut.) svakako su korak napred ka nešto fleksibilnijim i savremenijim rešenjima”, kaže advokat Ana Jankov iz BDK Advokati a.o.d. čija kancelarija je svoje predloge za izmene Zakona o radu pridružila stavovima velikih grupacija poslodavaca.

Šta, u stvari, hoćemo?

Iako se izmena zakona može smatrati nečim što je “svršena stvar” (ako se od reformskog pristupa ipak ne misli odustati) i pre nego što novi tekst dospe do parlamenta čije se formiranje očekuje u maju, to ne umanjuje razloge da se o modalitetima promena i doradama teksta zakona diskutuje. Tim pre što u prethodnoj raspravi nije bilo ni demokratičnosti niti su građani imali prilike da steknu vernu sliku o duhu predloženih izmena.

Svaki zakon, pa i ovaj, podrazumeva promociju određenog sistema vrednosti: da li se kao društvo slažemo da zaštitimo radnike sa ugovorima o radu na neodređeno, na teret onih na određeno vreme i bez ugovora, da li se zalažemo za više zaposlenih koji bi delili jedno radno mesto po cenu kraćeg radnog vremena i manje zarade, da li podržavamo ideju da mnogo zaštićeniji radnici u javnom sektoru počnu da snose rizik otpuštanja koji su dosad snosile uglavnom njihove kolege u privatnom sektoru, da li smo za to da svi zaposleni sa fiksnim ugovorima deo svoje zaštićenosti žrtvuju u korist lakšeg ulaska nezaposlenih na tržište rada, da li bi bilo dobro da zaposleni snose veći rizik, ako ne rade dobro, kako sugeriše analitičar Vladimir Gligorov? Da li smo za to da oporezujemo preduzetnike koji masovno otpuštaju zaposlene jer time prebacuju teret obezbeđivanja egzistencije nezaposlenih na teret države, odnosno njenih poreskih obveznika?

Da li smatramo da je naša jedina karta opstanka ako domaćim i stranim investitorima ponudimo maksimalno fleksibilne uslove zapošljavanja kao garant njihovog ostanka i dolaska novih, što je legitiman način razmišljanja koji je, recimo, usvojila Irska – izlazeći do maksimuma u susret poslodavcima?

Neka od ovih pitanja postavljaju dve studije Centra za liberalno demokratske studije (CLDS), jedne rađene za Srpsku asocijaciju menadžera a druge uz podršku USAID, koje se zalažu za fleksibilnija rešenja zakona o radu od predloženih “jer liberalnije zakonodavstvo dovelo bi do manjeg gubljenja radnih mesta”. Ima, međutim, razloga da se eventualna dobit od takvog pristupa razmotri u svetlu podataka da je u Evropi stopa nezaposlenosti uporno visoka (12,1%), da su, prema proceni Blumberga, mnogi potencijalni tražioci posla digli ruke od traženja zaposlenja, što veštački smanjuje broj nezaposlenih, ili su emigrirali u druge zemlje (kao što je to slučaj sa Irskom, Španijom i Portugalijom na primer). Da ne pominjemo najnoviju studiju Međunarodne organizacije rada (MOR) u kojoj se navodi da će pitanje visoke nezaposlenosti biti dominantno i u budućnosti i da sadašnji privredni oporavak, kao i onaj posle krize 80-tih godina prošlog veka, ne vodi i otvaranju novih radnih mesta.

I to nije sve. Navedena studija CLDS pominje da vođenje politike visokog kursa dinara uvećava zarade radnika izražene u evrima i destimuliše priliv stranih investicija u Srbiju, a studija FREN da je za generisanje novih radnih mesta najbitnije da Srbija uspešno primeni novu politiku rasta, zasnovanu na reindustrijalizaciji: veći broj obučenih radnika u industriji bolje je sredstvo da se dođe do većeg broja ugovora na neodređeno vreme od bilo kog slova zakona.

Još jedna dilema o kojoj teško ko u Srbiji razmišlja je da su analitičari počeli da primećuju da kidanje veza između zaposlenog i firme, i prevelika fleksibilizacija proizvodnih lanaca počinju da ugrožavaju sistem kontrole kvaliteta proizvoda i opstanak kompanija koje o tome ne vode računa.

Ništa od gore navedenog međutim ne dovodi u pitanje potrebu da se sadašnji ZOR izmeni, ako ništa drugo a ono zato što se pokazalo da je njegove odredbe život već odavno izneverio.

Dve klase

Ono što je sasvim izvesno je da su do sada primenjene varijante liberalizacije radnog zakonodavstva koje se u Evropi primenjuju od 80-tih i 90-tih prošlog veka imale i različite reperkusije na društvenu strukturu: u jednom od radnih papira MOR iz oktobra 2013. godine navodi se da je izbor da se zaštite oni sa trajnim zaposlenjem na račun radnika sa privremenim ugovorom doveo do stvaranja dve klase radnika (u Španiji i Portugaliji na primer), između kojih je jaz tako dubok da ni novim izmenama zakonodavstva koje bi trebalo da taj proces obrne, nije mnogo postignuto. Nasuprot tome, u Britaniji taj proces nije bio mnogo izražen jer su radnici sa ugovorima na neodređeno vreme tradicionalno uvek bili manje zaštićeni.

U Nemačkoj je, po studiji MOR, daleko izraženije insistiranje na fiksnim ugovorima sa malom mogućnosti preduzeća da u tom segmentu traže fleksibilnije uslove poslovanja, dok novinski izveštaji i istraživanja govore o značajnoj segmentaciji i pogoršanju kvaliteta života zaposlenih.

U Srbiji je taj jaz takođe očigledan, iako je bio plod stihijske a ne smišljene akcije, koju sadašnji ZOR nije mogao da zaustavi. “Sistem otpremnina, na primer, do sada je pogodovao zaposlenima u javnom sektoru, i često bivao zloupotrebljen. Istovremeno, onemogućavao je zapošljavanje starijih radnika, onih koji imaju iskustva, kod privatnih poslodavaca, što izaziva ogromne socijalne posledice: osiromašenje, veća izdvajanja za socijalna davanja, u budućnosti neosigurane i bez penzije ljude u trećem dobu”, kaže Nataša Nikolić koja je asistent na projektu Dostojanstven rad za svakog fondacije „Crno na Belo“, kojeg je podržao USAID preko Instituta za održive zajednice.

Nekoliko članova povučenog nacrta zakona – pored rešenja da se otpremnina plaća samo za vreme provedeno kod poslednjeg poslodavca – sročeno je sa idejom da se takve anomalije isprave. Uz proširenje mogućnosti da poslodavac zaposli radnika na određeno vreme do dve godine (i pod posebnim uslovima na 36 meseci), uneto je i niz odredbi koje onemogućavaju davaoca posla da zloupotrebljava ovu mogućnost (što je do sada bio slučaj) “pa se ukida mogućnost da poslodavac seli radnika iz jedne u drugu povezanu firmu ili da mu fiktivno menja opis posla”. To je obrazloženje koje je svojevremeno dao novinarima Dušan Vasiljević savetnik u ministarstvu privrede i član prethodne radne grupe za izmenu zakona. Osnovni kredo zakona koji je tada izložio bio je sledeći: “Verujemo da rad na neodređeno vreme treba da bude pravilo, a sve ostalo izuzeci i zato smo nastojali da uklonimo sve prepreke u zakonu koje poslodavce odvraćaju od ovih ugovora”.

radnici art

Tvrdnje sindikata, da poslodavac neće ubuduće primati zaposlene u radni odnos na neodređeno vreme, i da se time remeti materijalna sigurnost i obezbeđenost lica u pogledu zarada su na mestu, ali se, kaže Nikolić, mora imati u vidu i drugačiji pogled na ovo pitanje – praktičnije je za zaposlenog da za svo vreme svog rada ima pravni osnov po kome radi, nego da zbog vremenskog ograničenja rada na određeno vreme do godinu dana, ostatak rada provede radeći na crno, jer poslodavac nema potrebu da ga zaposli na neodređeno vreme. S druge strane, upitno je da li bi ovakvim produženjem mogućnosti rada na određeno vreme moglo realno doći do većeg zapošljavanja mladih kojima je neophodno sticanje radnog iskustva, kaže sagovornica B&F.

Nejasnoće i pogrešni kompromisi

Verzija zakona koja je povučena iz rasprave, puna je neizrečenih kompromisa i nejasno napisanih odredbi.

Izmene koje se odnose na preraspodelu radnog vremena nisu dobro definisane jer ovako tumačene mogu da stvore utisak da poslodavac može propisati radniku radni dan u trajanju od 12 časova u neprekidnom trajanju od 6 meseci i to tretirati kao redovno radno vreme.

Ovakav predlog izmena bi značio da se u sluačaju preraspodele radnog vremena, neće primenjivati standardi koje je MOR uvela u odnosu na maksimalno trajanje radnog vremena, koje po pravilu iznosi 8 časova dnevno, odnosno 40 časova nedeljno. Pored toga neće se primenjivati ni zakonski limit u pogledu trajanja prekovremenog rada, odnosno da radno vreme u tom slučaju može trajati najviše 12 časova dnevno, odnosno najviše 48 časova nedeljno, uz obavezu poslodavca da radniku isplati uvećanu zaradu za vreme provedeno na prekovremenom radu.

“Uvođenje ovakve izmene bi zapravo značilo da se voljom poslodavca, uz mogućnost koju mu Zakon daje u pogledu preraspodele radnog vremena, ruše standardi rada, postavljani kroz istoriju u cilju obezbeđenja boljeg položaja zaposlenih”, kaže Nikolić. .

Za Anu Jankov jedan od primera “razilaženja ZOR-a sa realnošću” odnosi se na rad menadžera (tzv “belih okovratnika”), za koje, ako su u radnom odnosu, važi isti radnopravni režim kao i za “obične” zaposlene (tzv “plave okovratnike”). Tako je recimo i radno vreme direktora ograničeno na 8 sati i, bar prema slovu zakona, svaki prekovremeni rad mora mu se dodatno platiti a pritom je trajanje tog prekovremenog rada ograničeno. Ovakvo rešenje je, međutim, uvreženo u našem sistemu i mali su izgledi da se promeni”, kaže sagovornica B&F.

U povučenom tekstu se, što sindikati smatraju velikom pobedom, ne pominje iznajmljivanje radne snage (staff leasing) preko specijalizovanih agencija, “iako na našem tržištu već godinama postoji ovakva vrsta usluga, te uprkos činjenici da je Srbija ratifikovala Međunarodnu konvenciju o privatnim agencijama za zapošljavanje koja postavlja odgovarajuće okvire za ovaj institut”, kaže Jankov. “Stoga će poslodavci i dalje biti suočeni sa suženim izborom oblika radnog angažovanja, a pravna nesigurnost će nastaviti da postoji u pogledu zakonitosti ovog modaliteta zapošljavanja. Koncept iznajmljivanja radne snage u svetu je uobičajen, a nije stran ni zemljama u našem okruženju. ”U crnogorski zakon je ugrađen 2011.

Bez obzira da li će ovaj, praktično veštački kamen razdora, ostati u novom tekstu zakona nesumnjivo je da će, kad ponovo sednu za sto, pregovaračke strane morati da upotrebe mnogo energije za približavanje stavova u vezi sa uređivanjem unutrašnjih odnosa u preduzeću, (gde nacrt zakona individualizuje taj odnos i značajno sužava prava sindikata) i načinom obračuna zarada.To je, zapravo, pravo minsko polje na kojem je zakonodavac u prethodnom navratu u nekim članovima uneo evidentna poboljšanja u korist zaposlenih ali i izazvao mnogo oštrih tonova sindikata povodom obračuna regresa za godišnji odmor, prekovremenog i smenskog rada, mogućnosti da poslodavac u kraćem roku od sadašnjeg obavesti radnika o premeštaju na drugo radno mesto i van mesta stanovanja, gde su okrznute i neke konvencije MOR čiji je potpisnik Srbija. Zapravo, kaže Nikolić, povučeni tekst izmena i dopuna Zakona o radu, navodi na utisak da donosioci odluka nisu imali na umu da njime toliko poboljšaju položaj zaposlenih, niti da prošire brigu o zaposlenima, već su težili da olakšaju poslovanje i održivost poslodavaca, makar i na teret zaposlenih.

Ključevi dogovora

Praksa evropskih vlada, koje su u izmenama uslova rada u javnom i privatnom sektoru vrlo često kršile raniju dobru tradiciju tripartitnih pregovora, daje brojne inspiracije i našem zakonodavcu. Na primer, da posebno sklopi dogovor sa jakim sindikatima u javnom sektoru, koji su i njena najveća glasačka mašina, čime bi ostala sindikalna rukovodstva dovela pred svršen čin i opciju štrajkova (u našem slučaju s malim dometom).

Što se povučenog nacrta Zakona tiče, na listi izmena koje poslodavci ocenjuju pozitivnim i očekuju da će ostati i u nekoj novoj verziji zakona, Jankov navodi planirano ukidanje mogućnosti proširivanja dejstva granskih kolektivnih ugovora na sve poslodavce koji posluju u datom sektoru, čime će se izbeći dodatna finansijska i administrativna opterećenja poslodavaca koji nisu učesnici kolektivnog pregovaranja, uključujući i obavezu izražavanja zarade na zastareli i nepraktičan način – kroz koeficijente, kako predviđa većina kolektivnih ugovora, kaže Jankov.

dogovor radnici

Nesumnjivo je da će pisci novog zakona morati ozbiljno da se pozabave fleksibilnošću otpuštanja.

“Režim otpuštanja zbog nekompetentnosti, kršenja radne obaveze ili radne discipline nepotrebno je formalizovan i rigidan, do mere da krupniji poslodavci koji to sebi mogu da priušte sa zaposlenima koji očigledno krše ugovor radije ulaze u sporazumne raskide radnog odnosa uz naknadu nego u dugotrajne parnice i rizik da im inspekcija rada naloži da neodgovarajućeg zaposlenog vrate na rad dok se parnica ne okonča”, kaže Jankov.

“Na primer, dešava se da poslodavcu, uprkos očiglednom kršenju kodeksa ponašanja koji je donet na nivou cele grupe i o kome je zaposlen obavešten, ili ponašanju koje se na nivou zdravog razuma podrazumeva kao neadekvatno (konfliktno ponašanje prema kolegama, pa čak i fizički obračuni, nedolazak na posao, neetičko ponašanje, zloupotreba imovine poslodavca i fondova za reprezentaciju itd.), ostaju vezane ruke u pogledu mogućnosti otkaza samo zato što konkretno ponašanje nije unapred u ugovoru o radu ili internom aktu tog poslodavca predviđeno kao ponašanje usled koga može uslediti otkaz” objašnjava sagovornica B&F iz BDK Advokati a.o.d. “Zbog toga je neophodno da poslodavci pažljivo pristupe izradi obrazaca ugovora o radu i internih akata kojima se regulišu radno-pravna pitanja. Bilo bi korisno kada bi novi Zakon o radu predvideo osnovni katalog određenih kategorija prekršaja koji su osnov za otkaz”.

Jasna pravila potrebna su i u svetlu postojećih mogućnosti da radnik zaštiti svoja prava. “Kad imamo pravosuđe sa tolikim brojem nerešenih predmeta, u kome radnopravni sporovi traju godinama, u kojem je pravo na zastupanje radnika ograničeno i skupo, u kome inspekcija rada nema kapacitet da odgovori na svoj zadatak i, naročito, u manjim sredinama svojim ponašanjem često “štiti” poslodavce, postavlja se pitanje da li se može dozvoliti redukcija prava bez jačanja institucionalnog sistema zaštite prava.

U svakom novom pisanju ili dopisivanju povučene verzije zakona “to je”, kaže Nataša Nikolić iz Fondacije Centar za demokratiju, “ključno pitanje.”

broj 104, februar 2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *