Close
/ B&F Plus / Kao da smo u brzom vozu, ali ne znamo kuda idemo
BiF Analize Čitajte B&F online

Kao da smo u brzom vozu, ali ne znamo kuda idemo

Redakcija BIF on 19/04/2014 - 11:00 in B&F Plus

This post has already been read 648 times!

Dan je sparan. Okupljeni muškarci i dečaci nestrpljivo gledaju niz ulicu oivičenu drvećem. Čuje se tiho brujanje. Kola izranjaju na horizontu u oblaku prašine, mala, pa sve veća i veća. Pokreće ih jak motor i ona jure ka posmatračima, sve bučnija, slika suspregnute moći.

Osamnaestogodišnjak iz publike drži fotoaparat i sprema se za dugo očekivani trenutak. Napeto gleda kroz objektiv. Hvata vozača i suvozača iza ogromne haube. Na rezervoaru je ispisan broj šest. Dok kola prolaze kraj njega, oseća udar buke i snage motora. Pritiska okidač.

legacy technology

Mladi fotograf je bio razočaran kada je razvio sliku koju je napravio 26. juna 1912. na francuskom Grand Prixu. Na slici je samo pola kola, a pozadina je zamrljana i čudno izobličena. Njegovo ime je Jacques-Henri Lartigue. Fotografija koju je smatrao neuspelom izložena je 50 godina kasnije u njujorškom Muzeju moderne umetnosti. Na njoj su sasvim slučajno uhvaćene vibrirajuća energija i brzina karakteristične za period 1900-1914.

Danas idealizujemo period pre početka Prvog svetskog rata. Opisujemo ga kao vreme pre pada, dobra stara vremena, Belle Époque. Raskošnim kostimiranim filmovima veličamo to savršeno društvo koje nezadrživo srlja u svetski rat i svoju propast. Prema ovoj verziji istorije, feniks moderne se posle ovog rata uzdigao iz pepela starog sveta.

Većina ljudi iz 1900. bila bi zapanjena ovim nostalgičnim i idealizujućim tumačenjem svoje epohe. Sudeći po njihovim pismima, dnevnicima, novinama i romanima, to vreme je bilo prožeto nesigurnošću i društvenim previranjima; bio je to grub i nasilan svet, sličan našem. „Kao da smo u brzom vozu, ali ne znamo kuda idemo“, zapisao je Max Weber.

I tada su svakodnevni razgovori i novinski tekstovi bili puni novih tehnologija, globalizacije, terorizma i promena društvenih obrazaca. Ljudi su bili ophrvani osećajem da žive u ubrzanom svetu koji juri u nepoznato.

Jacques-Henri Lartigue, mladić koji je voleo brza kola i pokušavao da ih ovekoveči svojim fotoaparatom, najbolje otelovljuje opsednutost ove epohe auto trkama na kojima se gotovo svake nedelje postavljaju novi rekordi u brzini, i tehnologijom koja je nepovratno izmenila živote miliona.

prvi svetski rat

Tehnologija nikada ranije nije toliko duboko i neposredno uticala na živote miliona ljudi. Širom zapadnog sveta bio je zabeležen nagli porast industrijske proizvodnje. Život na globalizovanom tržištu postao je stvarnost. Velika Britanija je već 1910. šezdeset odsto svojih potreba za mesom podmirivala uvozom iz Kanade, Australije, Novog Zelanda, Argentine i Rusije. I druge evropske industrijske nacije su se oslanjale na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Izuzetak je bila pretežno ruralna Austrougarska kao jedini evropski izvoznik žitarica.

Veliki gradovi privlačili su milione obećanjima o radnim mestima i boljem životu. Svaki pridošlica u grad iznova je pronalazio sebe. Uzmimo primer farmera iz Langdoka sa jugozapada Francuske koji stiže u Pariz da radi u fabrikama Renoa. Nazovimo ga Pierre. U njegovom selu je bio običaj da se deci daju imena njihovih baba i deda. Trebalo je da nasledi porodično imanje. Ali uvoz poljoprivrednih proizvoda je doveo do pada cena domaćih žitarica, što se odrazilo na porodični dohodak. Gospodin grof iz obližnjeg oronulog zamka prestao je da bude najvažnija osoba u selu.

Pierre je protestant, kao i svi u njegovom selu, i da je ostao kod kuće verovatno bi se oženio devojkom iz susednog sela i tu proveo čitav život. Sada je u velikom gradu i radi na pokretnoj traci u fabrici automobila. Ovde su njegovo poreklo, religija, imanje i gospodin grof nevažni. Zainteresovao se za politiku i postao član partije, čita novine i strepi za sudbinu svog fudbalskog kluba, verovatno Bordoa zbog južnjačke nostalgije. Zanimaju ga kola i prati velike trke, a vozači su njegovi heroji.

Ovaj mladi radnik postaje član nekog udruženja i ženi se mladom katolikinjom iz Bretanje, koja radi u fabrici tekstila i koju u drugim okolnostima nikada ne bi sreo. Njegov novi život je mozaik identitetskih fragmenata. Pierre i njegova žena Jeanne nazvali su svoju prvu ćerku Olympe po revolucionarki Olympe de Gouges. Prvi sin je dobio ime Louis, ne po kralju, već po vozaču auto trka. Iako oboje potiču iz velikih porodica, neće imati više dece. Deca su teret u gradu, jer sve košta, a ako Jeanne ne radi porodica nema dovoljno novca za hranu. Za razliku od života na selu, ovde novac određuje sve. Slobodniji su u donošenju odluka o sopstvenom životu, ali su zavisni od mršavih plata za koje moraju žestoko da rintaju. Prethodnoj generaciji sve ovo bi bilo nezamislivo.

Fabrike su revolucionalizovale život radnika, a masovna proizvodnja je stvorila novu vrstu ljudi. Na istorijskoj sceni se pojavio potrošač. Otvaraju se robne kuće nudeći robu široke potrošnje. Harrods u Londonu već ima dvadesetčetvoročasovni telefonski servis, pariski Au Bon Marché šalje milion kataloga godišnje, dok u SAD Sears katalog postaje najčitanija knjiga posle Biblije i koristi se u školama za vežbe čitanja.

Pierre i Jeanne nemaju baš mnogo prilika da učestvuju u ovoj potrošačkoj groznici, ali se uvek nađe nešto novca za odelo ili haljinu od veštačke svile, u kojoj se Jeanne oseća kao bogate pariske dame. Odeća se masovno proizvodi prema statistički utvrđenim veličinama. Statistika postaje neophodna za planiranje i upravljanje industrijom i velikim gradovima.

Mladi Jacques-Henri Lartigue rođen je pod srećnom zvezdom. Njegova porodica je dobrostojeća. On ljude poput Pierra i Jeanne poznaje samo kao šofere i sobarice, iako su već odavno deo istog sveta. Godine 1902. kao osmogodišnjak dobija svoj prvi fotoaparat, naravno dečji a ne ono čudo sa stativom. Kao i mnoge dečake, oduševljavaju ga automobili. Neke od njih, čije rezultate prati na sportskim stranama Le Petit Journalapravio je i Pierre.

Ali u globalizovanom svetu početkom 20. veka auto trke povezuju ne samo anonimnog radnika i dete iz više srednje klase. One su daleko dublje i sežu do najveće tragedije ove epohe. Sve veća mobilnost direktno zavisi od jedne sirovine – kaučuka za proizvodnju guma. Kao što je to često sučaj u kapitalizmu, potražnja za njim je eksplodirala u samo nekoliko godina, a najveći dobitnik bio je belgijski kralj Leopold II, koji je kaučukom bogati Kongo shvatao kao lično vlasništvo i maksimalno iskoristio njegovu tržišnu prednost.

Leopoldovi agenti su zarobili stotine hiljada kongoanskih žena i dece kako bi primorali muškarce da po prašumama sakupljaju kaučuk. Ko ne bi ispunio normu, bio je bičevan, odsecana mu je ruka ili je zverski ubijan. Zatvorenici su puštani da umru od gladi. Ako bi se neko selo usprotivilo, bivalo je sravnjeno sa zemljom. Plaćenici su imali naređenje da suše ruke svojih žrtava i nose ih kao dokaz centralnim vlastima da nisu rasipali municiju. Istoričari procenjuju da je pod Leopoldovom vlašću u Kongu ubijeno oko 10 miliona ljudi. Leopoldu je bogatstvo prikupljeno na ovaj način omogućilo gradnju veličanstvenih zdanja u Belgiji. Njegovi naslednici vladaju i danas, statue Leopolda II ukrašavaju javne prostore, ali o Kongu se ne uči u belgijskim školama. Ovo je još uvek tabu tema u Belgiji.

Početkom dvadesetog veka dogodio se verovatno najdublji potres u životima Evropljana: došlo je do promena u odnosima muškaraca i žena. Za roditelje malog Jacquesa život u okvirima tradicionalnih građanskih rodnih uloga bio je lak, ali to ne važi za Pierra i Jeanne. Plata fabričkog radnika nije dovoljna da prehrani porodicu. Žene se zapošljavaju u fabrikama i počinju da se organizuju. Uspeh britanskih sifražetkinja koje su se izborile za pravo glasa bio bi nezamisliv bez tekstilnih radnica sa severa Engleske.

Žene su zarađivale novac (koji je prema zakonima mnogih zemalja pripadao njihovim muževima), radile su i rađale manje dece. Seksualnost i rađanje su se odvojili, u čemu je veliku ulogu odigrao još jedan industrijski proizvod – kondom od vulkanizovane gume (ponovo Kongo). Dakle, žene su i pre 1914. dovele u pitanje patrijarhalne strukture. One su prvi put u evropskoj istoriji imale pristup obrazovanju (na univerzitetu u Cirihu su već primale diplome, dok im je u Beču bio uskraćen upis na fakultet) i zahtevale su, pored prava glasa, i korenite društvene promene.

Feministkinje poput Austrijanke Rose Mayreder ukazuju da tradicionalni muški kvaliteti gube na značaju u industrijskom društvu. Muškarci postaju nesigurni i reaguju agresivno. Nikada pre na ulicama nije viđeno toliko uniformi, niti je bilo toliko dvoboja, oglasa za tretmane koji su obećavali izlečenje od „muških bolesti“, „nervnih slabosti“ i „nervoznih“ muškaraca po sanatorijumima i bolnicama.

Muška nesigurnost se početkom veka iskazivala na mnogo načina. Pad nataliteta, posebno među građanskim slojevima, bio je vruća tema koja je učesnike rasprave navodila na tvrdnju da će „niže klase“ i obojeni uskoro proterati „civilizovane belce“ u kolonije. To je debata koja i danas odzvanja u povremeno histeričnoj polemici o natalitetu muslimanskih imigranata i padu plodnosti muškaraca industrijskog sveta.

Strah među muškarcima bio je reakcija na novo samopouzdanje mnogih žena, ali i odgovor na brzinu kojom se svet menjao. Ubrzanje, društvena previranja, strah i vrtoglavica bile su stalne teme ljudi u periodu 1900-1914.

Jacques-Henri Lartigue je bio razočaran kada je razvio sliku trkačkog automobila broj šest. Okidač je bio prespor, njegov pokret previše nagao, a slika neobično iskrivljena. Tek šest decenija kasnije, kada je Lartigue već bio slavan fotograf, ovaj zamrljani snimak postao je simbol jedne epohe. U vreme kada stari svet bledi, a novi nezadrživo nadire, ova slika je bila savršeni, iako nevoljni izraz tog osećanja.

Novi vrli svet iz 1914. podseća na našu stvarnost. U velikim gradovima rađa se masovno društvo koje pruža brojne nove mogućnosti čijim izazovima mnogi nisu dorasli. Sa modernim životom stigle su i bolesti moderne: stotine hiljada žena i muškaraca žali se na stres i iscrpljenost u svetu koji postaje sve anonimniji, brži i suroviji.

Naš svet i veliki deo neizvesnosti koju osećamo proizašli su iz pronalazaka, uverenja i promena tokom tih veoma kreativnih petnaest godina sa početka prošlog veka. Ostatak 20. veka bio je više manje samo dalji razvoj ovih potencijala, nekada veličanstvenih, a nekada zastrašujućih. Od evropskog drugog tridesetogodišnjeg rata (1914-1945) do globalizacije, od atomske energije do potrošačkog društva, od evropskog ujedinjenja do feminističke revolucije – mi smo naslednici divovskog preobražaja koji je Evropa doživela početkom dvadesetog veka.
Philipp Blom, Der Standard, 29.11.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 13.04.2014.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *