Home TekstoviB&F Plus Prirodni resursi: Dabogda imao pa umeo

Prirodni resursi: Dabogda imao pa umeo

by bifadmin

U svetu će u narednih 20 godina privredni rast gotovo polovine zemalja zavisiti od njihovih resursa. Taj trend, koji će delimično osetiti i Srbija zbog rezervi litijuma i bora, rezultat je očekivane rastuće proizvodnje zasnovane na mineralnim resursima, koja treba da odgovori na tražnju nove srednje klase u zemljama u razvoju. Dosadašnje iskustvo pokazalo je da je četiri petine zemalja koje su u prošlosti bazirale svoj razvoj na iznenada izvučenom tiketu na lutriji, prokockalo svoje šanse.

“Bićemo bogati”, napisao je jedan naš list kada su pre dve godine stigle nove, inicijalne potvrde da Srbija zaista raspolaže nalazištima litijuma relevantnim u svetskim razmerama, kao i količinama bora koje se mogu smatrati respektabilnim u evropskim okvirima. U znatno umerenijem ali optimističkom tonu, australijski poslovni portal “Australijen” je krajem prošle godine izvestio da je “Rio Tinto” – koji se kod nas od 2004. bavi istraživanjem jadarita, retkog minerala koji sadrži bor i litijum – veoma optimističan u vezi sa svojim operacijama u Srbiji.

Tražnja za litijumom, kako se očekuje, dostići će svoj vrhunac od 2017. pa nadalje, uporedo s očekivanim rastom tražnje za električnim automobilima pokretanih litijumskim baterijama, dok će bor, sastavni i nezaobilazni element stakla pametnih telefona, tek doživeti svoj uspon.

Zvuči kao neverovatno srećan sticaj okolnosti ali kako pokazuje najnovija studija stručnjaka McKinsey “Reverse the curse: Maximizing the potential of resource-driven economies” (Obrnimo kletvu: Maksimiziranje potencijala privreda čiji je rast zasnovan na ekspolataciji prirodnih resursa), ishod ovakvih situacija neretko je bio izvor frustracija i za zemlje domaćine i za kompanije koje su ulagale u eksploataciju i preradu mineralnih resursa.

Polazne veličine

Rastuće cene resursa i povećana proizvodnja povećale su broj zemalja gde sektor prirodnih resursa predstavlja veliki deo privrede, sa 58 u 1995. godini na 81 u 2011. Taj broj će porasti: da bi se zadovoljila ogromna potražnja za resursima i zamenili oni izvori snabdevanja koji presahnjuju, svet bi trebalo da do 2030. uloži ukupno do 17 biliona dolara u istraživanje i preradu nafte, gasa i mineralnih resursa – duplo više od u dosadašnjoj istoriji najveće zabeležene cifre. Za 20 godina, rast skoro skoro polovine zemalja u svetu mogao bi zavisiti od njihovih resursa.

Međutim, od 1995, više od polovine ovih zemalja nije uspelo da dostigne prosečnu stopu rasta na globalnom nivou, a samo jedna trećina njih je održala stopu privrednog rasta i pošto je bum izazvan korišćenjem nekog resursa prošao.

Do ovih rezultata McKinsey je došao analizirajući grupu zemalja koje su ispunjavale jedan od sledeća tri kriterijuma: (1) da je izvoz njihovih resursa učestvovao sa više od 20% u njihovom ukuponom izvozu u 2011, (2) da su ti resursi u proseku činili više od 20% prihoda vlade u periodu od 2006. do 2010, i (3) da je renta od korišćenja resursa činila više od 10% BDP u 2010. ili najbližoj godini za koju postoje podaci. U uzorak su uključene i zemlje za koje je bilo verovatno da će u bliskoj budućnosti ispuniti ove kriterijume.

Istorijski gledano, gotovo 90 odsto investicija u rudarstvu je do sada išlo u visoko razvijene i gornji ešalon srednje razvijenih zemalja, ali, u budućnosti, udeo investicija u resurse van ove dve grupe (u zemlje sa na niskim primanjima i na lestvici niže postavljene srednje razvijene zemlje) mogao bi se udvostručiti. Gotovo polovina svetski poznatih mineralnih resursa i rezervi nafte i gasa su u zemljama koje nisu članice OECD-a, odnosno Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEC).

Ovo je daleko od pravog potencijala zemalja u razvoju, s obzirom da su istraživanja u ovim zemljama bila relativno skromna. Na primer, smatra se da u zemljama OECD ima resursa u vrednosti od 130,000 dolara po kvadratnom kilometru, a samo oko 25,000 dolara poznatih resursa koji leže pod tlom kvadratnog kilometra Afrike, kontinenta koji se oslanja na izvoz prirodnih resursa. Ovaj veliki disparitet ne odražava fundamentalne razlike u geologiji jer je vrlo verovatno da Afrika ima više a ne manje sirovina od razvijenih ekonomija, koje svoje resurse vade već dva veka. Do danas je, međutim, bilo samo veoma ograničenih međunarodnih investicija u istraživanja afričkog tla.

ePt83qa

Zemlje čiji društveni prozvod počiva na iskorišćavanju prirodnih resursa sa niskim i nižim srednjim dohotkom mogle bi do 2030. godine da privuku između 1,2 i tri biliona dolara – od 11 do 17 biliona dolara na koliko se procenjuju kumulativne investicije u mineralne resurse. Ako posmatramo višu cifru, ovakve zemlje mogle bi da privuku oko 170 milijardi dolara godišnje, što je triput više od razvojne pomoći koju su dobile u 2011. Nalet prihoda od ekspolatacije mineralnih sirovina – ukoliko bi bio pametno iskorišćen – mogao bi da iz siromaštva izvuče više od 500 miliona ljudi, više nego što je to uspelo kineskoj vladi zahvaljujući rapidnom ekonomskom rastu u poslednjih dvadeset godina.

U srpskim razmerama, eksploatacija mineralnih sirovina – pod uslovom da se racionalno koriste (dakle pod uslovom viših nivoa tehnološke obrade) – donela bi mnogo skromnije ali svejedno značajne rezultate, i povećala udeo učešća korišćenja mineralnih sirovina u BDP sa 2,5% na oko 5%, dok je efekte učešća tehnološke prerade sirovina teško proceniti jer ono zavisi od mnogo faktora.

Da bi zemlje sa mineralnim resursima mogle da iskoriste novi talas investicija, kaže McKinsey, morale bi da prekomponuju svoje ekonomije oko tri ključna principa: efikasnog razvijanja svog sektora resursa, inkasiranja vrednosti tog izvora i pretvaranja takvog dobitka u osnove dugoročnog rasta. To prvenstveno podrazumeva izgradnju institucija u sektoru resursa i upravljanja resursima, razvoj infrastrukture, obezbeđivanje robusne fiskalne politike i konkurentnosti, podržavanje lokalnih industrija i pametno odlučivanje o tome kako upotrebiti iznenadni priliv i upotrebiti ga za širi ekonomski razvoj.

Institucije i upravljanje sektorom prirodnih resursa

Prema studiji McKinsey, nijedan model državnog učešća u sektoru nije bolji od drugoga – sve je pitanje konteksta. Koji god model zemlja da izabere, tri vodeća principa su od vitalnog značaja: stabilan regulatorni režim sa jasnim pravilima, izlaganje nacionalnih operatora konkurenciji iz privatnog sektora firmi, i ulaganje velikih napora da se privuku i zadrže talenti svetske klase.

Kod nas je učešće države trebalo da bude regulisano novim zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, baš kao i Strategijom eksploatacije mineralnih resursa. Ministar u ostavci Milan Bačević najavljuje oba dokumenta kao prioritete nove vlade. Ovaj prvi je u ranim fazama (kad je njegovo usvajanje najavljivano početkom prošle godine) bio oštro kritikovan od strane investitora, i to ponajpre zbog člana 11 kojim se predviđa obavezno strateško partnerstvo investitora sa državom u svim istraživanjima i eksploataciji mineralnih sirovina koje su označene kao strateške (ugalj, uljni škriljci, nafta, zemni gas, zlato, srebro, bakar, olovo, cink, molibden, nikl, litijum, borni minerali, fosfati i fluriti), gde bi država bila većinski strateški partner, sa 51 odsto, a od koga se u međuvremenu, izgleda, odustalo – između ostalog i posle žive diplomatske aktivnosti i poseta ambasadora prvom potpredsedniku vlade. Posebno je u ovom poslu bila agilna Kanada čije kompanije obavljaju 80 odsto istraživanja ruda zlata, bakra, litijuma i bora. Naled i konsultantska kompanija Breakthrough, su uz podršku Kanada Fonda, prošle godine pokrenule projekat „Rudarstvo: Promovisanje ekonomskog upravljanja i razvoja za demokratsku tranziciju”, u okviru koga su organizovale niz okruglih stolova zainteresovanih strana, ministarstva, kompanija, lokalne zajednice, Rudarsko geološkog fakulteta, ambasada i drugih, a nedavno su apelovale da se korišćenje mineralnih resursa uvrsti u Strategiju razvoja Srbije.

Što se, državnog učešća tiče, studija McKinsey navodi da tu nema jednog dobrog recepta i da modaliteti zavise kako od resursa tako i od ukupnog konteksta. U Australiji, Kanadi i drugde država nema direktnu umešanost u industriji ali dobija poreze ili rudnu rentu, ili oboje. Na Tajlandu država ima manjinski udeo u kompaniji ‘PTT Istraživanja i proizvodnja’ (PTTEP) koja se bavi eksploatacijom nafte i gasa, većinski udeo u kompaniji ali manjinski u upravljanju proizvodnjom u nigerijskom National Petroleum Corporation, angolskom Sonangolu i indijskom Hindustan bakru, i većinsko učešće i veće učešće u upravljanju od 10 odsto u Petrobrasu u Brazilu, norveškom Statoilu i Debsvani u Botsvani. U Pemeku u Meksiku i Saudi Aramco u Saudijskoj Arabiji kompanije su u potpunosti u vlasništvu države. Više od polovine proizvođača nafte i gasa u McKinsey bazi podataka – što predstavlja skoro tri četvrtine svetske proizvodnje – u potpunosti je ili u većinskom vlasništvu države. Nasuprot tome, vlade imaju većinski udeo ili državne kompanije u potpunom vlasništvu u oko 24 i 20 odsto zemalja gde se vade rude gvožđa i bakra, što predstavlja 35 i 43 odsto proizvodnje u svakom od ovih slučaja respektivno.

Što se izgradnje infrastrukture tiče, McKinsey smatra da bi različiti operateri podelili skoro 70 odsto troskova ulaganja u infrastrukturu, a ostatak bi trebalo da snose industrija i drugi korisnici. Vlade bi, kažu autori, trebalo da na vreme isplaniraju i rigorozno procene troškove i pozitivne strane njihove raspodele sa operaterima.

indonesian-coal-mine-utilising-small-contractors-coal-seam-up-to-20-1220x826

Kolekcija grešaka

Jedna od grešaka koju vlade prave je njihovo isključivo fokusiranje na fiskalne efekte – pre svega rudnu rentu i poresko opterećenje – umesto na posvećivanje pažnje čitavom nizu direktnih i indirektnih ekonomskih efekata od otvaranja novih radnih mesta uporedo sa napredovanjem procesa eksploatacije – nisko ili bolje plaćenih – zavisno od raspoloživih kadrova, izgradnje infrastrukture (puteva, snabdevanja strujom, vodom i slično, što zavisno od dogovora, može pasti na teret kompanije ili države), brojnih uslužnih delatnosti koje prate eksploataciju ruda i uključivanja domaće industrije u različite nivoe prerade sirovina.

Između 40 i 80 odsto prihoda stvorenog u eksploataciji nafte i gasa i u rudarstvu se koristi za plaćanje robe i usluga, a prihodi iz tih izvora nekada prevazilaze prilive od poreza i rudne rente. Više od 90 odsto zemalja sa resursima regulisalo je odnos roba i usluga koji se isporučuje lokalno, ali su ti propisi loše sročeni, navode autori McKinsey studije.

Korišćenje prikupljenog novca je posebno osetljivo pitanje. Istorija je prepuna primera vlada koje su rasule svoje prihode od eksploatacije resursa, kroz korupciju ili, jednostavno, loše upravljanje. Čak i kada imaju snažno strukturisanu ekonomiju poput australijske, koja brzim tempom “jedri” na krilima azijske potražnje za njihovim mineralnim resursima, opreza nikad nije dovoljno, tim pre što su cene sirovina na berzama veoma podložne promenama, što ima ogromne reperkusije i na održivost javnih finansija.

Svoj udeo u lošim ishodima eksploatacije resursa, kaže McKinsey, nesumnjivo imaju i kompanije koje su veoma vodile računa samo o sopstvenom interesu, ne obraćajući pažnju na interese zemlje domaćina, njene ciljeve razvoja i interese lokalnih zajednica.

Tim pre što je otvaranje rudnika često jedina karta koja bi mogla da ih izvuče iz dugogodišnje zaostalosti – ili je u nju gurne, ako se ispostavi da će netaknuti resursi biti upropašćeni, ili da mogu biti zaposleni u nekoj drugoj, znatno manje agresivnoj delatnosti.

Kad je reč o nadama za brzim bogaćenjem, tome u rudarstvu nema mesta. Obrt novca je spor a prvi efekti vidljivi su za tri do pet godina, pa i duže. Pomenuti “Rio Tinto” je, recimo, procenio da bi mu, ukoliko se pokaže da su nalazišta litijuma i bora u Srbiji isplativa, trebalo oko šest godina da organizuje eksploataciju. Za to vreme se za privredni rast moraju naći i drugi izvori.

Tekst je objavljen u martovskom broju #105 časopisa “Biznis & Finansije”

Pročitajte i ovo...