Close
/ B&F Plus / Evropski izbori u senci istorije
BiF Analize Čitajte B&F online

Evropski izbori u senci istorije

evropa pusenje
Redakcija BIF on 23/05/2014 - 14:46 in B&F Plus

This post has already been read 476 times!

Evropa podseća na zabavni dečji film. Ona je mešavina klišea. Francuski snob, policajac iz najnovijeg filma o mapetima, odlazi na osmonedeljni godišnji odmor, iako ga čeka puno posla. Ili – sibirska seksi mlada sprema se da Kermita zauvek zatvori u svoj gulag. Da li je to Evropa, Evropa iz filma o mapetima, zarobljena između dekadencije i totalitarizma?
Ili je Evropa hermafroditski kontinent, gde se muškarac oblači kao žena, od starih Grka do Conchite Wurst, pobednice prošlonedeljnog takmičenja za Pesmu evrovizije? Granice između država ili polova u Evropi su relativan pojam, a ratovi u poslednjih 2.500 godina učinili su da se ovde na život i njegove ponore gleda daleko opuštenije nego u drugim krajevima sveta. Evropa kao bastion tolerancije?
Evropa, barem to možemo da kažemo, postala je večna tema negde između Platona, Medičija i kolonijalizma, između 1914, 1933. i 1989, između lepog i zastrašujućeg.
Šta Evropa može, šta želi da bude, za kakve vrednosti se zalaže i kojim sredstvima namerava da ih ostvari? To pitanje će se postaviti, barem teoretski, na evropskim izborima 25. maja. Ali o njemu se već praktično razgovara, pendrecima i oružjem, u Donjecku, Harkovu i Odesi.
To je neobična protivrečnost aktuelne situacije. Sa jedne strane imamo obespokojavajuću tišinu, parališuću pasivnost, jer se evropski izbori odvijaju baš onako kako su Evropljani navikli – u senci istorije. To je upravo osnov postojanja Evropske unije – držati se podalje od istorije i svih njenih neprijatnih posledica. EU je posle Drugog svetskog rata i osnovana iz međusobnog straha evropskih naroda.
Sa druge strane, stvarnost opet nezadrživo prodire u briselski večno plavi sumrak. Građanske proteste, nezaposlenost mladih i porast nejednakosti kao posledice evropske politike – vlade su nekako preživele. Ali mapetovski super zlikovac Vladimir Putin i njegove akcije u Ukrajini svima su pokazale koliko je EU nesigurna kada je reč o vrednostima za koje se zaista zalaže.
evropa pusenje
Da li je Evropi potrebna babaroga u liku diznijevskog Putina kako bi definisala samu sebe? Da li je Evropi potrebna Conchita Wurst da bi se setila svojih ideala?
Rezultati nedavne ankete instituta za istraživanja javnog mnjenja Infratest pokazuju da su građani Nemačke podeljeni oko pitanja da li će otpor Putinu dovesti do bliže saradnje u Evropi. Većina je nezadovoljna ponašanjem EU u ukrajinskom sukobu, dok pobedu Conchite Wurst doživljava kao znak tolerancije i dokaz da je evropska kultura još uvek živa.
Evropa je, hteli mi to ili ne, multikulturna – ne može, niti je moglo biti drugačije. Rimljani, Germani, Hugenoti, Poljaci… Evropa je uvek bila u pokretu, ponekad se činilo da „posrće“, kako je to opisao istoričar Philipp Blom u svojoj knjizi o Evropi pre Prvog svetskog rata. Ali iz ovog „posrtanja“ proizašla je Moderna. Evropa je oduvek bila laboratorija stvarnosti.
Ono što je tada počelo otkrićem ženske strasti danas se suočava sa zloglasnom trojkom resantimana: homofobijom, antifeminizmom i ksenofobijom.
Šta je Evropa iz 2014? Da li je slična onoj iz 1914. ili onoj iz 1938? Da li je dobila svoje obličje 1945. Ili 1989? Ako je to bilo u godini kada je pao Zid, a sa time bio okončan posleratni period, šta je tada zaista rođeno?
Prošlo je 25 godina od pada Zida. To je cela jedna epoha. Da li su to bile evropske godine, a da to nismo na vreme shvatili? Opadanje američke moći, napadi 11. septembra, rat u Iraku, Gvantanamo, Obamini dronovi i Snowdenova otkrića – Zapad u američkom obličju je izgubio svoj sjaj.
Ali šta je sa Kinom, čiji je uspon istovremeno nezadrživ i uznemirujući? Da li sledi azijski vek? Šta su premise na kojima on počiva? Kakvu će ulogu igrati Evropa? Koliko su važni ideali tolerancije i slobode? Vreme je da to preispitamo, a čini se da je mnogo toga što je u posleratnom periodu isprobano u Evropi prilično blisko ljudima i još uvek primenjivo. Na primer, ekonomija koja se pridržava pravila, društvo koje počiva na pravdi, ljudska prava koja važe za sve.
Istoričar Tony Judt u svojoj istoriji Evrope piše: „Ljudi su čeznuli za funkcionalnom državom posle iskustava 1914-1945“. Ali šta je Evropa? Ovo pitanje se stalno odlagalo zbog griže savesti jer je polovina kontinenta gvozdenom zavesom bila isključena iz rasprave. Evropske institucije, objašnjava Judt, osnovane su iz straha i nesigurnosti i nikada nisu bile simbol snage i optimizma, već moći koja donosi odluke bez učešća javnosti. Politika je ovde izvršavanje odluka, njihovo objavljivanje bez prethodne rasprave. Evropska unija je u stvari mašina za ukidanje politike.
Ekonomija i blagostanje zamenili su politiku kao najvažniji cilj zajednice, dok za demokratske deficite evropskih institucija čak ni stručnjaci nisu pokazivali naročito interesovanje. Posledice vidimo danas: Evropa kojoj spolja preti Putin, a iznutra desničarski populisti, izgubila je samopouzdanje i prilično je zbunjena.
Verovatno znamo koje vrednosti želimo, ali ne znamo šta smo spremni da učinimo da bismo ih očuvali. Evropa je kao smušeni dečak sa naočarima koga na velikom odmoru maltretiraju školske siledžije. Judt to naziva „evropskim iskonskim grehom“, tu nesposobnost učenja iz prošlih zločina, tu nostalgiju za zaboravom i stalno iskušenje povratka pasivnoj politici iz 1938. koja je na vlast dovela Hitlera.
evropa hanzaplast
Nešto od tog stava održalo se do danas. Utisak je da bi mnogi voleli da je Evropa ostrvo udaljeno od svetskih problema. Politikolog Francis Fukuyama je na izvestan način obećao nešto slično u svojoj knjizi iz 1992, Kraj istorije, u kojoj je Zapad proglašen pobednikom. A sada svi na spavanje.
Ali istorija ide dalje i ne čeka nikoga. Evropljani su se oprostili od politike i nisu reagovali na nezaustavljivi tok istorije. Ključna pitanja o ratu i miru pretvorila su se u rasprave pune samopreispitivanja i nedoumica o kretanju sveta: početkom devedesetih bio je to rat u Bosni i srebrenički masakr, 2003. rat u Iraku, a sada je to sukob u Ukrajini.
Šta Evropa treba i može da učini? Ono što je nedostajalo u razmaženim vremenima ekonomskog rasta i mira je evropski identitet s onu stranu zajedničkog tržišta i slobodnog kretanja ljudi, koji je početkom milenijuma delovao toliko depolitizovano, lako i bezbolno kosmopolitski.
Kada danas traga za identitetom, Evropa to čini vraćajući se u sudbonosnu 1914. godinu, godinu svetskog rovovskog rata. A bolje bi bilo da se manje razmišlja o ratu, a više o periodu koji mu je prethodio, o strahovima, previranjima, ali i o dinamici, idejama, naučnim i umetničkim dostignućima tokom prve decenija dvadesetog veka. Jer Evropa je oduvek bila kulturni projekat. Ona se uvek pronalazila u kulturi i u njoj se često gubila, naročito kada su na površinu izbijali resantimani, divlji izdanci svake kulture.
Danas smo u sličnoj situaciji. Šta je novinar Bela Anda tačno hteo da kaže kada je prošle nedelje polu-reakcionarnim tonom pisao o Conchiti Wurst: „Brada na ženskom licu, i to prava muška brada, veoma mi smeta, smeta mom osećaju za estetiku, smeta mom shvatanju rodnih uloga“. A pri tome on, urednik političke redakcije Bilda i bivši savetnik Gerhard Schrödera, upozorava na opasnost od „jednoobrazne“ Evrope. I Vladimir Jakunin, direktor ruske železnice i Putinov blizak prijatelj, govori o „vulgarnom etnofašizmu“ i „moralnom truljenju Evrope“, misleći pri tome na Conchitu Wurst i dekadentni Zapad.
Bez dekadencije nema tolerancije. One su međusobno uslovljene i uvek su bile usko povezane u Evropi, tom neobičnom kontinentu. Međutim, otpor homofobnoj Rusiji i protivteža Americi ne mogu da stvore evropski identitet. Za taj poduhvat nisu dovoljni samo neprijatelji.
Presuda Evropskog suda od prošle nedelje prema kojoj kompanija Google mora da obriše određene unose, ako oni sadrže osetljive podatke, možda je znak da se konačno krećemo u dobrom pravcu. Vicekancelar Sigmar Gabriel je iskoristio ovu presudu da u Frankfurter Allgemeine Zeitungu uzdigne evropske vrednosti iznad Googla: „Evropa predstavlja suprotnost totalitarnoj ideji da svaki detalj ljudskog ponašanja, osećanja i misli može biti pretvoren u objekat kapitalističke komercijalizacije.“
Prava pojedinca su snažno oblikovana evropskim pogledom na svet. Zahtev da Google ponešto mora i da zaboravi dolazi sa kontinenta koji je naučio da je nekada bolje zaboraviti, jer bi istorija u svojoj silini bila prosto parališuća. I nema smisla da evropski identitet tražimo u prošlosti, jer bi to bio selektivan i verovatno manipulativan pristup. Istorija u Evropi, toga treba da se prisetimo u godini jubileja 2014, je opasna i često dovoljan razlog za rat, pri čemu je Ukrajina samo najsvežiji primer.
Pitanje je šta može da zameni istoriju. Filozofi Jürgen Habermas i Jacques Derrida su među poslednjima pokušali da daju odgovor na to pitanje. Oni su demonstracije protiv rata u Iraku prepoznali kao „rađanje evropske javnosti“ i sanjali o zajedničkoj evropskoj spoljnoj politici. Od tada je prošlo jedanaest godina. Za nama su finansijska kriza i brojne krize vlada. Evropski identitet, evropski model za 21. vek o kome je govorio Tony Judt, mora se oblikovati s onu stranu ili nasuprot depolitizovanim institucijama Evropske unije.
Conchita Wurst ne može da zameni nedostatak zajedničke spoljne politike i demokratske legitimnosti, ali televizijski plebiscit iz Kopenhagena pokazuje da su mase, barem kada je o toleranciji reč, daleko progresivnije od svojih elita. U vremenima povratka ideologije u politiku i zazivanja novog hladnog rata, to je ipak dobra vest.
Spiegel, 19.05.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *