Pre nešto više od godinu dana kroz domaće medije kao munja prostrujala je vest da će doći do raspisivanja kokursa za nove direktore u javnim preduzećima. Najavljivano je nestranačko zapošljavanje i biranje po stručnosti. Javno mjenje se ponadalo da će konačno doći do prekida decenijama, ako ne i duže, uvrežene tradicije postavljanja direktora po porodičnim i partijskim vezama. Međutim, od jula 2013. do jula 2014. ništa se bitno nije promenilo.
Doduše, pojedini konkursi jesu bili raspisani, ali njihov rezultat nije bio toliko uspešan – npr. za mesto direkotra EPS nisu se prijavili adekvatni kandidati pa je konkurs morao biti produžen. S druge strane, na nivou Grada Beograda pre mesec dana jeste pokrenut postupak za raspisivanje konkursa za direktore 20 javnih preduzeća, na mandat od četiri godine.
U međuvremenu neki direktori su smenjeni kao što je to slučaj sa dosadašnjim direktorima „Dunav osiguranja“ ili „Železnica Srbije“ na primer. Veoma važno pitanje, osim same procedure postavljenja, jeste i ono koje se tiče određivanja visine plata za direktorska mesta, s obzirom da neki od ovih funkcionera primaju i višestruko veće plate od predsednika zemlje.
Što se tiče „Železnica“, tamo je naredni direktor doveden – bez konkursa – i smenjen već posle nekoliko sati, a ni Milan Beko, koji poslednjih nedelja slovi za najozbiljnijeg kandidata za to upražnjeno mesto, neće do njega doći putem konkursa.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana.