/ B&F Plus / Kako čitati Marksa i Piketija
BiF Analize Čitajte B&F online

Kako čitati Marksa i Piketija

Redakcija BIF on 06/09/2014 - 11:29 in B&F Plus

This post has already been read 1222 times!

Kapital u dvadeset prvom veku[1] Tomasa Piketija podjednako je sociološki koliko i intelektualni fenomen. Poput knjige Alana Bluma iz 1987, The Closing of the American Mind,[2] u pitanju je naslov koji je neočekivano uspeo da uhvati duh vremena. Retko ko je pročitao celu Blumovu knjigu – s dobrim razlogom, jer je uglavnom pompezna – ali ona je odražavala vreme kada su mnogi smatrali da liberali i levičari uništavaju američko školstvo, ako ne i samu Ameriku. To osećanje nije popustilo, i Kapital u dvadeset prvom veku se može smestiti u isto polje, s tom razlikom što Piketi nastupa sleva i teren se premestio sa obrazovanja na ekonomiju. Čak je i u školstvu rasprava preusmerena na ekonomiju, na barijere koje dovode do odvojenog i nejednakog obrazovanja.

Piketi govori o opipljivoj uznemirenosti što američko društvo – zapravo, sva društva sveta – postaje sve nakaradnije; da se nejednakost pogoršava i zatamnjuje budućnost. Bolji naslov za ovu knjigu bio bi Nejednakost u dvadeset prvom veku. Besmisleno je kritikovati Piketija za nešto što ne tvrdi da je uradio; ali takođe nije adekvatno samo ga veličati. Mnogi su ukazivali na to u kojoj meri se on oslanja ili odstupa od Karla Marksa, ali važnije pitanje je kako rasvetljava naše današnje nedaće. Međutim, posebno imajući u vidu njegovu zaokupljenost nejednakošću, Marks je možda relevantan – upoređivanje jednog Francuza iz 21. i Nemca iz 19. veka ističe njihovo razilaženje. I jedan i drugi protestuju protiv ekonomskih razlika, ali kreću se u suprotnim pravcima. Piketi ukazuje na polje zarada, prihoda i bogatstva; on želi da ublaži te ekstreme i pruži nam (da parafraziramo slogan Praškog proleća 1968) kapitalizam s ljudskim likom. Marks ukazuje na domen robe, rada i otuđenja; on želi da poništi ove odnose i pruži nam transformisano društvo.

Piketi je nemilosrdan u svojoj osudi nejednakosti: „Davno je prošlo vreme kada je trebalo vratiti pitanje nejednakosti u središte ekonomske analize.“ Epigraf knjige je druga rečenica Deklaracije o pravima čoveka: „Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.“ (Nije jasno zašto Piketi izostavlja prvu rečenicu: „Ljudi se rađaju slobodni i ravnopravni.“) Piketi prikuplja čitavu planinu brojki i tabela da pokaže kako se ekonomska nejednakost zaoštrava; da bogati postaju sve bogatiji i poseduju sve više. Neki kritičari su doveli u pitanje njegove statističke podatke, ali njihovi udarci su ga samo okrznuli. Piketi je ubedljivo demantovao njihove optužbe.

 eko marks
Nejednakosti koje deformišu društvo

Piketi niže pogotke po pitanju nejednakosti koja deformiše društvo – naročito američko društvo. Na primer, nejednakost u obrazovanju (koje nije u središtu njegovog interesovanja); Piketi ističe da obrazovanje nudi navodno jednak pristup svima i promoviše društvenu pokretljivost. Međutim, dolazi do podatka da „prosečan godišnji prihod roditelja studenata Harvarda trenutno iznosi oko 450.000 dolara“, što ih svrstava u gornja 2 procenta platne hijerarhije. U tipično ublaženom tonu, „takav podatak ne deluje potpuno spojivo sa idejom odabira zasnovanog isključivo na zaslugama“.

Za neke levičare, ovo nije nikakva novost. Za druge, koji slušaju konstantno brbljanje o tome zašto minimalna plata ne može da se podigne, zašto „poslodavci“ ne mogu da se oporezuju i zašto je američko društvo još uvek najotvorenije na svetu, Piketi je pravi dar s neba. Prema jednom izveštaju (koji Piketi ne pominje), najplaćenijih 25 američkih menadžera hedž fondova zaradili su 21 milijardu dolara 2013, što je više nego dvaput veća suma od ukupnog prihoda 150.000 američkih vaspitačica. Ako je finansijska nadoknada odraz društvene vrednosti, jedan menadžer hedž fonda vredi koliko i 17.000 vaspitačica. Možda se neki roditelji i vaspitačice ne bi složili.

Međutim, Piketijeva fiksacija na nejednakost otkriva i neke teorijske i političke granice. Naravno, zahtev za jednakošću bio je u središtu političkih previranja, od Francuske revolucije u 18. veku do američkog pokreta za građanska prava u dvadesetom, obuhvatajući čartiste, abolicioniste i sifražetkinje u devetnaestom veku. Odigrao je ključnu i pozitivnu ulogu, i još uvek je igra. U enciklopediji političkih protesta, odrednica „jednakost“ zauzimala bi stotine strana i upućivala na sve ostalo. Poslednjih godina, protesti zbog nejednakosti obuhvataju Occupy Wall Street ili agitaciju za gej brakove. Vapaj za jednakošću nipošto nije utihnuo. Naprotiv, kao da je sve energičniji.

Ali egalitarizam kao ideja i zahtev takođe sadrži neke elemente rezignacije; on prihvata društvo, ali želi da uravnoteži dobitke ili privilegije. Gejevi žele jednakost, pravo na brak. U redu, ali brak je i dalje brak, nesavršena institucija koje se društvo ne može odreći ili je poboljšati. Ričard Henri Toni, britanski levičarski istoričar, istakao je granice jednakosti u svojoj knjizi iz 1931.Equality,[3] sveobuhvatnoj odbrani egalitarizma: radnički pokret, piše on, polaže nade u „mogućnost društva“ gde se veća vrednost pridaje ljudima a manja novcu. Ali taj pokret će možda propasti. „Kada mu se to dogodi, najverovatnje neće tražiti drugačiji društveni poredak, gde novac i ekonomska moć više neće biti merila uspeha, već društveni poredak iste vrste, u kome će novac i ekonomska moć biti malo drugačije raspoređeni.“ Ova nedvosmislena rečenica zadire u samu srž problema. Ujednačavanje zagađenja jednako zagađuje, ali ne staje na kraj zagađivanju.

„Popušteni zlatni lanac“

Jednakost ne figuriše mnogo u Marksovim radovima. On nikad nije mislio da radničke nadnice mogu da budu naročito visoke, ali čak i kad bi dosegle neku umerenu visinu, to ne bi bila poenta. Ostajao bi zatupljujući rad, koliko god nadnice bile visoke. Kapital je diktirao parametre, ritam i definiciju rada, šta jeste a šta nije profitabilno. Čak i pod „mekim i liberalnim“ kapitalizmom, gde radnik dobija bolju nadnicu i može da uveća svoje uživanje i potrošnju, njegova situacija se ne menja suštinski. Bolja plata ne menja njegovu zavisnost ništa više od „bolje odeće, hrane i tretmana, i većeg peculiuma [ušteđevine] u slučaju ropstva“. U najboljem slučaju, više nadnice znače da će „dužina i težina zlatnog lanca u koji je najamni radnik sebe već okovao biti malo popušteni“.[4]

Možda ovi devetnaestovekovni zvuci protesta izmamljuju osmeh, međutim takva formulacija ukazuje na strukturu rada koju Piketi ignoriše. Nije pitanje ko pogađa, Marks ili Piketi, kako kapitalizam funkcioniše, već je u pitanju vektor njihove analize. Piketijev vektor usmeren je ka distribuciji, Marksov ka proizvodnji. Piketi hoće da preraspodeli plodove kapitalizma kako bi ujednačio uspone i padove, a Marks da transformiše kapitalizam i okonča njegovu prevlast. Veliki deo Marksovih radova, ranih i kasnih, dokumentuje mizeriju rada. Stotine strana Kapitalaopisuju prosečan radni dan (i noć) i njegove žrtve. Piketi o tome ne govori, iako njegova knjiga počinje jednim štrajkom. Odrednica „rad“ u indeksu (engleskog prevoda) glasi „vidi: podela kapital-rad“. Ovo ima smisla, jer se Piketi bavi nejednakostima te podele, a ne samim radom.

Zbog svega toga Piketi deluje savremeno a Marks staromodno. Kod Piketija rad postoji samo u smislu brojeva u odnosu na prihod. Ako se tu i tamo pojavi tračak besa, njegova meta su najbogatiji. On primećuje kako je bogatstvo Lilijan Betankur, naslednice kozmetičkog gigantaL’Oreal, poraslo sa 4 milijarde dolara na 50 milijardi od 1990. do 2010: „Betankur, koja nije radila ni jedan jedini dan u životu, gledala je kako joj bogatstvo raste istom brzinom kao i Bilu Gejtsu.“ Pažnja koju Piketi posvećuje novcu odgovara našem današnjem senzibilitetu, dok Marksovi opisi putujućih pekara, beljara i farbara evociraju davnašnji svet. Proizvodni i montažni rad nestaje u naprednim kapitalističkim zemljama, a opstaje u zemljama u razvoju, od Bangladeša do Dominikanske Republike. Međutim, ako je nešto staro ne znači i da je prevaziđeno, a Marksova posvećenost radu ukazuje na nešto čega skoro i da nema kod Piketija.

Eksplozija nejednakosti u SAD

Piketi efikasno dokumentuje eksploziju nejednakosti, naročito u Americi, i pobija tvrdnje mejnstrim ekonomista koji pokušavaju da objasne razlike u prihodima delovanjem racionalnih tržišnih sila. On kritikuje američke akademske ekonomiste, „među kojima mnogi veruju da ekonomija u Americi funkcioniše prilično dobro i, naročito, da nagrađuje talenat i zasluge srazmerno i precizno“. To nije iznenađujuće, kako Piketi ističe, jer ovi ekonomisti spadaju u gornjih 10% hijerarhije bogatstva. Rast njihovih zarada podstiče privatni finansijski svet u kojem se nadmeću ili povremeno rade. Oni „imaju žalosnu tendenciju da brane svoje privatne interese, dok neuverljivo tvrde da zastupaju opšti interes“.

Jedan primer toga je skorašnji članak u stručnom časopisu Američkog ekonomskog udruženja,[5] gde se tvrdi da drastična nejednakost proizlazi iz ekonomskih realnosti: „Najplaćeniji imaju retke i jedinstvene talente koji im omogućavaju da zahtevaju visoke bonuse zahvaljujući rastućoj vrednosti njihovog talenta“, zaključuje koautor članka Stiven Kaplan, profesor na čikaškoj Booth School of Business: u fusnoti se otkriva da je Kaplan, redovni profesor preduzetništva i finansija, „član upravnih odbora uzajamnih fondova, i konsultant private equityventure capital investitora“. To je stanje humanističkog obrazovanja u 21. veku.

Piketi, koji je predavao na Masačusetskom institutu za tehnologiju, napominje u uvodu da ga je apologetska (i kvazinaučna) kasta američkih ekonomista razočarala. „Veliku prednost“ položaja univerzitetskog ekonomiste u Francuskoj, komentariše Piketi, čine minimalno uvažavanje i plata, što ga vezuje za stvarni svet. Ali Piketi sa mnogo manje uspeha nudi suprotno objašnjenje za ogromne platne nejednakosti, osim prilično konvencionalne ideje da tehnologija, obrazovanje i društvene prilike proizvode platnu hijerarhiju. Nadoknada „supermenadžerima“, kako ih naziva, ne može se objasniti „opravdanjem racionalne produktivnosti“. „Ekstremno izdašne nagrade koje se dele vrhunskim menadžerima“, predstavljaju „snažnu silu“ u pooštravanju ekonomske nejednakosti, naročito u Americi. Ove gargantuovske isplate odraz su današnjih društvenih normi, koje su i same deo konzervativne politike smanjivanja najviših poreskih stopa. Korporativni direktori isplaćuju sebi ogromne plate jer im se može, a društvo smatra da je to prihvatljivo – barem u Americi i Britaniji.

Marks u svojoj analizi nije toliko zainteresovan za prikaz ogromnih ekonomskih nejednakosti koliko za pronalaženje njihovih korena u kapitalističkoj akumulaciji. Naravno, Piketi pripisuje nejednakost „osnovnoj protivurečnosti kapitalizma“, raskoraku između stope prinosa na kapital i stope ekonomskog rasta. Ova prva neminovno nadmašuje drugu, favorizujući postojeće bogatstvo nad postojećim radom i izazivajući „zastrašujuće“ nejednaku raspodelu bogatstva. Možda Marks tome ne bi ništa prigovorio, ali njegov je fokus na radu, iz koga nejednakost izvire i u kome se iskazuje. Marks tvrdi da akumulacija kapitala dovodi do delimične, povremene i trajne nezaposlenosti. Teško je negirati da je ovo nemilosrdna realnost danas, ali nje kod Piketija nema.

Marks počinje od drugačije tvrdnje: rad kao izvor bogatstva. Možda to danas izgleda prevaziđeno, ali ujedno nam govori nešto o jednom nerešenom problemu u kapitalizmu: kapitalizam ujedno i zahteva i lišava se rada – on i unajmljuje i, sve češće, otpušta. Radnici su mu potrebni dok se širi, ali oslobađa se radnika kad reže troškove i automatizuje se, smanjujući radnu snagu. Marks detaljno obrazlaže kako napredni kapitalizam proizvodi „relativno suvišnu radnu populaciju“, otpuštajući već unajmljene radnike i prestajući da dodaje nove. Kapitalizam proizvodi „jednokratne“ ljude i rezervnu armiju nezaposlenih. Kako bogatstvo i kapitalizam napreduju, tako napreduju i nedovoljno zaposleni i nezaposleni, oni zaista nejednaki.

Pod najezdom čudovišta

Stotine ekonomista su pokušavale da preprave ili opovrgnu ovu analizu, ali posmatrajući svet, reklo bi se da je Marksova ideja o rastu viška radne snage tačna. Od Egipta do Salvadora, od Evrope do Amerike, većina zemalja prolazi kroz ozbiljnu krizu nedovoljne zaposlenosti ili nezaposlenosti. Kapitalistička produktivnost nadmašuje kapitalističku potrošnju. Koliko god njihovi prohtevi bili ogromni, 25 menadžera hedž fondova ne mogu da potroše svoju kompenzaciju od 21 milijardu dolara, iako će možda pokušati. Kapitalizam trpi nalet „čudovišta preterane proizvodnje, prenaseljenosti i preterane potrošnje“. Kina verovatno može da proizvede dovoljno robe ne samo za potrebe Evrope i Severne Amerike, nego i Afrike. Ali šta se onda dešava sa svetskom radnom snagom? Kineski izvoz tekstila i nameštaja u podsaharsku Afriku već se odrazio na broj radnih mesta za Afrikance.[6] Sa stanovišta kapitalizma, postoji rastuća armija permanentno nedovoljno zaposlenih i nezaposlenih, živih primera nejednakosti očajne za poslom. „Treba li čitav svet da se sastoji od ograđenih naselja?“ pita Branko Milanović u svojoj knjizi o svetskoj nejednakosti, The Haves and the Have-Nots.

Marks i Piketi gledaju u različitim pravcima, pa su takva i njihova rešenja. Piketi, u skladu sa svojom strepnjom u pogledu nejednakosti i raspodele, predlaže progresivni globalni porez na kapital, koji će „zaustaviti beskrajno uvećavanje nejednakosti bogatstva“. On priznaje da je ta ideja „utopijska“, ali tvrdi da je korisna i neophodna. „Mnogi će odbiti globalni porez na kapital kao opasnu iluziju, kao što je svojevremeno odbijan i porez na dobit, pre nešto više od jednog veka.“ Marksov Kapital ne nudi prava rešenja. U pretposlednjem poglavlju aludira na „nove snage i nove strasti“, koje se podižu da transformišu kapitalizam, uvodeći nas u eru „saradnje i zajedničkog vlasništva nad zemljom i sredstvima proizvodnje“. Agens je radnička klasa. Godine 2014. i to je utopija – ili nešto još gore, zavisno od toga kako tumačite sovjetsko iskustvo.

Ne treba da biramo između Piketija i Marksa. Ili možda, da se poslužimo Piketijevim rečnikom, treba da razjasnimo njihove razlike. Piketijev utopizam ima praktičnu prednost – utemeljen je na poznatom rečniku poreza i regulacija; zahteva globalnu saradnju, svetsku vladu, za uvođenje globalnog poreza koji će zauzdati „beskrajnu spiralu neegalitarnosti“. On nam nudi nešto opipljivo, švedski kapitalizam koji je ublažio ekonomske ekstreme. Ne bavi se viškom radne snage, otuđenjem rada, niti društvom koje pokreću novac i profit. Piketi ove stvari prihvata, i traži da ih i mi prihvatimo. Zauzvrat, nudi nam kapitalizam sa svim njegovim plusevima ali sa manje minusa.

Piketi je možda konvencionalniji ekonomista nego što sam misli. Najbolje se snalazi sa statistikom zarada, poreskim predlozima i odborima koji razmatraju ta pitanja. Njegov lek za nejednakost ne izlazi iz zone politike oporezivanja odozgo nadole; ravnodušan je prema protestima i pokretima odozdo nagore, koji su nekada igrali presudnu ulogu, dovodeći u pitanje nejednakost, i možda će je ponovo igrati. Izgleda da mu više smeta neuspeh državnih poreza da ublaže nejednakost nego sama nejednakost. Iako se često i vešto poziva na 19-vekovne beletriste poput Balzaka i Džejn Ostin, njegova definicija kapitala mogla bi se smatrati previše ekonomističkom ili preuskom. Ne uzima u obzir socijalni kapital, akumuliranu kulturu i savoir-faire koji su se nakupili kod bogatih i prokrčili stazu za uspeh njihove dece. Ograničeni socijalni kapital drži marginalizovane na margini isto koliko i bankovni računi. Piketi o tome nema šta da kaže.

Marks nam pruža više – i manje. Njegova osuda je dublja i šira, ali nema „uputstvo“ u zaključku. Njega bismo mogli nazvati antiutopijskim utopistom. U jednom pogovoru, on ismeva neke koji bi da pišu „recepte za kuhinju budućnosti“. Iz njegovih ekonomskih spisa izvire vizija, ali ona nema mnogo veze sa egalitarizmom. Marks je uvek odbijao primitivističku jednakost u zajedničkom siromaštvu, koja bi predstavljala „univerzalnu osrednjost“. Ali čak ni šira ideja jednakosti nije privukla veću Marksovu pažnju. On je prihvatao bogatstvo kapitalizma, ali ne i njegovu antagonističnu suštinu u kojoj sav rad – celokupno društvo – postoji samo kao oruđe profita. Veći egalitarizam samo bi demokratizovao ovo zlo. Priznavao je snagu „zlatnog lanca“, ali i mogućnost kidanja karika. Šta će doći posle? To nije bilo jasno. Možda najbolje savete možemo pronaći u njegovim ranim radovima, u kojima je pisao i o lancu – i o religiji kao opijumu. „Kritika je potrgala imaginarno cveće s lanca ne zato da bi čovek nosio lanac bez mašte, bez radosti, nego da bi lanac odbacio i brao živi cvet.“
Russell Jacoby, Le Monde diplomatique, avgust 2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 31.08.2014.

———–

  1. Harvard University Press, 2014. ↑
  2. Allan Bloom, The Closing of the American Mind, Simon & Schuster, New York, 1987. ↑
  3. Richard Henry Tawney, Equality, Allen & Unwin, London, 1952. ↑
  4. Karl Marx, Capital, Vol 1, Penguin Classics, London, 1990. ↑
  5. Steven N Kaplan, Joshua Rauh, “It’s the Market: the Broad-Based Rise in the Return to Top Talent”, Journal of Economic Perspectives, Vol 27, no 3, Nashville, 2013. ↑
  6. Vidi Raphael Kaplinsky, “What does the Rise of China do for Industrialization in Sub-Saharan Africa?”, Review of African Political Economy, Vol 35, no 115, Swine (UK), 2008. ↑

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close