Voleo bih da sam ja to rekao! Početkom ove sedmice, Džesi Ajzinger je u svom tekstu za The Times’s DealBook blog uporedio ljude koji stalno predviđaju galopirajuću inflaciju sa „fanatičnim vernicima čija vera u propast sveta odoleva i kada se predskazanje ne ostvari“. Upravo tako.
Ekonomske prognoze su često pogrešne. I moje, takođe! Ako ekonomisti nikad ne greše, to samo znači da ne rizikuju dovoljno. Međutim, nije uobičajeno da navodni eksperti uporno daju istu pogrešnu prognozu iz godine u godinu, i da pritom nikad ne priznaju niti pokušavaju da objasne svoje promašaje. Zapanjujuće je kako ovi znalci – uvek u krivu, nikad u dilemi – i dalje imaju široku publiku i politički uticaj.
Nešto se tu dešava. Nije baš jasno šta. Kao što redovni čitaoci znaju, već sam pokušavao da razrešim to pitanje, jer mislim da je važno razumeti istrajnost i moć kulta inflacije.
O kome se tu radi? Nisu to samo bukadžije sa CNBC, mada su oni izvesno deo kulta. Rik Santeli, poznat po svom mahnitanju na Čajanci 2009, proveo je veći deo te godine kukajući da nam hiperinflacija ne gine. Ništa se nije desilo, ali Santeli nije promenio ploču. Pre samo dva meseca,objasnio je gledaocima da se Federalna centralna banka „sprema za hiperinflaciju“.
Možda ne shvatate ozbiljno takve kao što je Santeli, i reći ćete da su oni u stvari deo industrije zabave. Ali mnogi investitori nisu dobili taj dopis. Slušao sam menadžere novca – to jest profesionalne investitore – kako govore da ih je mirovanje inflacije iznenadilo, jer su „svi eksperti“ predviđali skok.
Nije lako odbaciti opsesivno zastupanje doktrine propale ekonomije, kada se za nju zalažu centralne političke figure. Kongresmen Pol Rajan upozorio je 2009. na „preteću senku inflacije“. Da li se predomislio kada je inflacija ostala niska? Ne, nastavio je da izdaje upozorenja, iz godine u godinu, o skorašnjem „padu“ dolara.
Čekajte, ima još: istu priču iz Dana mrmota naći ćete kad pogledate proglase nekih tobože uglednih ekonomista. U maju 2009. Alen Melcer, poznati monetarni ekonomista i istoričar Federalne banke, napisao je lični stav za The Times, gde upozorava na preteći rast inflacije ukoliko Fed ne promeni kurs. Tokom narednih pet godina Melcerov omiljeni pokazatelj, indeks cena rastao je samo 1,6 odsto godišnje, na šta je ovaj reagovao još jednim ličnim stavom, ovog puta u The Wall Street Journal. Naslov? „Kako Fed podstiče rast inflacije“.
Pa šta se tu dešava?
Pisao sam ranije o tome kako su bogati skloni da se protive lakoj pari, smatrajući da je to protiv njihovih interesa. Ali to i dalje ne objašnjava privlačnost proroka čija se proročanstva uporno ne ispunjavaju.
Deo te privlačnosti očigledno je politička; postoji razlog iz kojeg Santeli diže dreku i zbog inflacije i zbog toga kako predsednik Obama deli novac „gubitnicima“, ili zašto Rajan upozorava i na pad valute i na vladu koja preraspodeljuje od onih „koji zarađuju“ onima „koji uzimaju“. Članovi kulta inflacije gotovo uvek povezuju politike Feda sa pritužbama na vladinu potrošnju. Potpuno greše kad je reč o detaljima – ne, Fed ne štampa pare da bi pokrio budžetski deficit – ali je istina da vlade čiji je dug izražen u valuti koju mogu da emituju, imaju veću fiskalnu fleksibilnost, pa prema tome i više mogućnosti da pružaju novčanu pomoć onima kojima je potrebno.
Bes protiv onih „koji uzimaju“ – bes koji je u priličnoj meri povezan sa etničkim i kulturnim razlikama – seže duboko. Mnogi ljudi zato osećaju naklonost prema onima koji drame zbog preteće inflacije; Santeli je njihov tip. U izvesnom smislu, rekao bih, istrajnost kulta inflacije primer je „prevare po srodnosti“, značajne za mnoge obmane u kojima investitor veruje prevarantu jer misli da su iz istog plemena. U ovom slučaju, prevaranti možda obmanjuju i sami sebe kao i svoje sledbenike, ali to nije važno.
Ovo tribalno tumačenje kulta inflacije moglo bi objasniti razjarenost koju ćete izazvati kada ukažete da neće biti obećane hiperinflacije. Takva reakcija je slična onoj koju izaziva primedba da je vladin zdravstveni program Obamacare izgleda uspešan, i verovatno ima isto poreklo.
Šta je sa ekonomistima koji prate kult? Svi su konzervativci, ali nisu li oni ipak profesionalci kojima su dokazi važniji od političkog komfora? Očigledno ne.
Istrajnost kulta inflacije, prema tome, ukazuje do koje mere je naše društvo postalo polarizovano, i koliko je sve politizovano, čak i među onima koji bi trebalo da se izdignu iznad takvih stvari. To je realnost koja bi, za razliku od opasnosti hiperinflacije, trebalo zaista da vas plaši.
The New York Times, 11.09.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 17.09.2014.